Poezija koju volimo...

Мика Антић
"Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici
napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razarača...

Gospođice,
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Ovde opet cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.

Sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znači i da sam beo.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenju kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa
i sna.
Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju mog glasa
i kćeri da nose moju tugu
u prslučićima od svile.

Voleo bih da ipak negde sačuvaš
sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da poneseš moje oči
kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.

Sjajno Zim

+ za Miku, uvek

Malo Mike, pa na zasluzenu dremku

Strahovite se visine kriju u niskim stvarima.
Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u necemu skromnom i nenametljivom.
Eto,to su me ucili da mislim i da osecam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja,
pa ipak mirise na svetlost i mirise na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada.
U jednoj kapljici kise tinjaju okeani.
Svet se,u stvari,sastoji samo od nasih razmisljanja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.

Pa sto sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopste imao
razloga da negujem i sumnje?

Много лепо Еленде Али немам више плусева за данас истрошила рано јутрос после поноћи
НЕПОВРАТНА ПЕСМА

Никад немој да се враћаш
ако стварно у свет крећеш.
Немој да ми несто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
Опасно је као муња,
опасно је као метак
кад у теби вечно куња
и шуња се твој почетак.
Свуд се стаје.
Свуд се може.
Само не у исте коже.

Не гужвај се, не саплићи
о сопствени реп и траг.
Шта ти значи старо сунце?
Старе стазе?
Стари праг?
То је оно зачим може да се пати.
То је оночему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш, мораш знати:
тућеш стати
И остати.

Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке сечовек учи
ка морима да потече.
Од звезда сечовек учи
да запара небо сјајем.
И од друма: да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак,
кад у теби вечно клија
ићарлија твој почетак.
Нек тичело зоре оре.
Ти за корен ниси створен.
Цео ти је свет отворен.

Па дај, буди таквочудо
што не уме ништа мало,
већ кад кренеш - крени лудо,
устрептало, радознало.
Ко зна кудћеш?
Ко зна зашто?
Ко зна шта те тамочека?
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Па ако се и позлатиш,
ил све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Никад немој да се вратиш.

+

Gracias Comet

Opusteno Zim,evo tebi jedan za Nepovratnu

"Само опуштено"?
Грацијас Еленд

Upravo tako,samo opusteno i polako

My Father by Yehuda Amichai
The memory of my father is wrapped up in
white paper, like sandwiches taken for a day at work.

Just as a magician takes towers and rabbits
out of his hat, he drew love from his small body,

and the rivers of his hands
overflowed with good deeds.

God Has Pity On Kindergarten Children by Yehuda Amichai

God has pity on kindergarten children,
He pities school children -- less.
But adults he pities not at all.

He abandons them,
And sometimes they have to crawl on all fours
In the scorching sand
To reach the dressing station,
Streaming with blood.

But perhaps
He will have pity on those who love truly
And take care of them
And shade them
Like a tree over the sleeper on the public bench.

Perhaps even we will spend on them
Our last pennies of kindness
Inherited from mother,

So that their own happiness will protect us
Now and on other days.

БАРБАРА-Жак Превер


Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана
покисла, устрептала, блистава
под крупним капима кише
сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам
смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо
сећаш ли се, Барбара?
Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак тога дана
и не заборави га.
Један човек што стајао је под стрехом,
заклоњен
зовнуо те, Барбара
и ти си потрчала њему по киши
покисла, устрептала, блистава
и бацила му се у загрљај.
Сећаш се тога, Барбара,
и не љути се што ти кажем ти
јер кажем ти сваком кога волим
чак и кад га не познајем.
Сећаш ли се, Барбара
и не заборави никад –
ту мудру и радосну кишу
на твом срећном лицу
ту кишу над морем,
по бродоградилишту
над лађом из Цезана
Ох, Барбара
каква је свињарија тај рат
и шта је са тобом сада
под кишом од гвожђа,
од ватре, челика, крви.
И онај који те је стезао у загрљају,
заљубљено, страсно
да ли је мртав, нестао или још жив.
Ох, Барбара
још увек киша пада над Брестом
као што је падала некада.
Али није то исто, јер све је порушено.
То су само посмртне капи ужаса и очаја
то више није ни пљусак
гвожђа, челика и крви
већ само облаци који нестају као пси
као пси што промину
воденим струјама дуж Бреста
да иструну негде далеко,
врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.

Бранко Радичевић

VI СОНЕТ

Кад се пробуди, још је било рано,
У истоку се зора већ развила,
Из њенога руменога крила,
Још бели данак не беше огранô.

Преда мном лице зоре умиљано,
Но мисô моја није онде била,
По јучерањем дану се је вила,
Ја гледа лице девице љувано.

Око сјајно, чарне миле власи!
Обрашчића, усничица краси!
Дево, дево, да л' ћеш бити моја!

Злаћано сунашце гле већ плану,
Бели данак земљици ограну —
Срце моје, ти се без покоја.

Plusic

Hvala

Душан Матић

Донећу ти цвеће

Донећу ти цвеће што расте у сновима
чудно разроко грдно и грдобно
донећу ти цвеће усамљеника
снове оних којима љубав није одговорила

донећу ти цвеће што расте у пустињама
непојамно отровно опојно и слепо
донећу ти ватре што букте у грозницама
ватре што се не гасе ватре од којих се умире

донећу ти цвеће што ниче у мочварима
цвеће од кога се нећеш никад да излечиш
донећу ти мирисе свих мора свих сахара
мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш

донећу ти све мржње да рисови те оне чувају
донећу ти све маске да невидљива ми будеш
донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује
донећу ти бескрај да се никад више натарг не повратиш

донећу ти све навике тешке гривне да смире
руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце
донећу ти све радости јаке ко зачине истока
да те сломе и будеш тиха као река понорница

донећу ти цвеће наших небеса
донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви
донећу ти крв нашега цвећа

донећу ти крв наших небеса
донећу ти небо нашег цвећа
да кружиш у мени ко звезде што у ноћи смешно и сметено круже
да си ми крвоток живота да си ми крвоток смрти.

Uf Kometo,sjajno
Evo malo i Mike,nisam dugo

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sama ćeš se setiti.

+

Никола Шоп

МОЛИТВА ЗА ЊЕНО ТИЈЕЛО

У овај час душа ми ја бијела,
Ко вез ове завјесе, коју сутон њише.
О Боже, молим и се за љепоту њеног тијела.
За мирис вјечни, којим у роси твоје цвијеће дише.

На прстима мојим дрхти балзама пуна жара.
Балзама, што га сакупи рој ускршњих пчела.
Мој Боже, скрушено те молим, тебе највећег кипара,
Да тијело њено засија свјежином горских врела.

Рука ти свемогућа извајала је чари,
Које шум лана крије, саткан у одијело.
Својом си ријечи заувијек умрвио све ствари,
Да нијеме и слијепе служе њено тијело.

О Боже, не савијај тегобом рамена она.
Ти дао си им сјај и бјелину бјелокости скупе.
Нека се погну само, кад тебе славе звона
И просјак моли понизно из хлада старе клупе.

+ Comet!
The Power of the Dog
by
Rudyard Kipling

There is sorrow enough in the natural way
From men and women to fill our day;
And when we are certain of sorrow in store,
Why do we always arrange for more?
Brothers and sisters, I bid you beware
Of giving your heart to a dog to tear.

Buy a pup and your money will buy
Love unflinching that cannot lie--
Perfect passsion and worship fed
By a kick in the ribs or a pat on the head.
Nevertheless it is hardly fair
To risk your heart to a dog to tear.

When the fourteen years which Nature permits
Are closing in asthma, or tumour, or fits,
And the vet's unspoken prescription runs
To lethal chambers or loaded guns,
Then you will find--it's your own affair--
But ... you've given your heart to a dog to tear.

When the body that lived at your single will,
With its whimper of welcome, is stilled (how still!)
When the spirit that answered your every mood
Is gone--wherever it goes--for good,
You will discover how much you care,
And will give your heart to a dog to tear.

We've sorrow enough in the natural way,
When it comes to burying Christian clay.
Our loves are not given, but only lent,
At compound interest of cent per cent.
Though it is not always the case, I believe,
That the longer we've kept 'em, the more do we grieve:
For, when debts are payable, right or wrong,
A short-term loan is as bad as a long--
So why in--Heaven (before we are there)
Should we give our hearts to a dog to tear?

Hvala Zim

Mnogo lepa pesmica
Stevan Raickovic Budan san

Ако помакнеш усне умириће се море.
Расклопиће се шкољке
И заувек певати рибама.
Сиђи у мој сан
С ногама од светлости
И ходом који се претвара у булку,
У воду
И нешто као сећање.
Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око.
Понављао сам је тихо у сутону
У трави
Малим мравима.
Опрости, био сам смешан као пре сто година.
Реч је у почетку била налик,
Па је изгубила смисао.
Ако је окренеш:
У једне празне груди уселиће се звоно.
(Да ли си чула брујање у пољу
Које је претворило свет у кишу?)
Мало сам слаб.
Учини ми се: птице су из твог порекла,
А моје су руке тек из рода месечине.
Ако помакнеш усне:
Шкољке ће заувек певати.
Рибе ће тихим клизањем обележити срце
У дубини.
Ако затвориш очи угасиће се светлост.
(Замисли: ветар се скаменио.
Ја сам удахнуо стену.)

+

Hvala Kometo Evo ovde ima jos njegovih,sjajan pisac
http://www.poezijasustine.rs/stevan-raickovic

Jeffrey McDaniel

The Archipelago Of Kisses

We live in a modern society.
Husbands and wives don't grow on trees, like in the old days.
So where does one find love? When you're sixteen it's easy,
like being unleashed with a credit card
in a department store of kisses. There's the first kiss.
The sloppy kiss. The peck.
The sympathy kiss. The backseat smooch.
The we shouldn't be doing this kiss.
The but your lips taste so good kiss. The bury me in an avalanche of tingles kiss.
The I wish you'd quit smoking kiss.
The I accept your apology, but you make me really mad
sometimes kiss.
The I know your tongue like the back of my hand kiss.
As you get older, kisses become scarce.
You'll be driving home and see a damaged kiss on the side of the road,
with its purple thumb out.
If you were younger, you'd pull over, slide open the mouth's
red door just to see how it fits.
Oh where does one find love? If you rub two glances, you get a smile.
Rub two smiles, you get a warm feeling.
Rub two warm feelings and presto-you have a kiss.
Now what? Don't invite the kiss over
and answer the door in your underwear. It'll get suspicious
and stare at your toes. Don't water the kiss with whiskey.
It'll turn bright pink and explode into a thousand luscious splinters,
but in the morning it'll be ashamed and sneak out of
your body without saying good-bye,
and you'll remember that kiss forever by all the little cuts it left
on the inside of your mouth.
You must nurture the kiss. Turn out the lights.
Notice how it illuminates the room. Hold it to your chest
and wonder if the sand inside hourglasses comes from a
special beach. Place it on the tongue's pillow,
then look up the first recorded kiss in an encyclopedia: beneath
a Babylonian olive tree in 1200 B.C.
But one kiss levitates above all the others.
The intersection of function and desire. The I do kiss.
The I'll love you through a brick wall kiss.
Even when I'm dead, I'll swim through the Earth,
like a mermaid of the soil, just to be next to your bones.