Poezija koju volimo...

Čarobno Areale

+ за Неруду Комето!
Занимљиво виђење Буенос Ајреса:
Хорхе Луис Борхес, НЕПОЗНАТА УЛИЦА
Голубијом полутамом
Називали су Јевреји почетак вечери
Када сенка још не успори кораке, а почетак ноћи се опажа тек као пријатна падина.
У том часу кад светлост има финоћу песка,
пут ме је водио непознатом улицом, отвореном у племенитој ширини терасе,
Чији су гипсани венци и зидови имали нежне боје као само небо.
Све: осредњост кућа, скромност стубића и звекира,
можда... Нада да ће се појавити нека девојка на балкону,
надимало ми је жељно срце као бистра суза.
Можда је овај тренутак сребрног сутона пренео своју нежност на ову улицу
учинивши је стварном као стих, заборављен, па нетом поново нађен.
Тек касније сам схватио да је та улица туђа.
Свака кућа је велики свећњак у коме животи људи горе.
Сваки наш непромишљени корак пролази голготама.

Desanka Maksimović

U zimski dan

Celoga je dana sneg polako pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram.
O, kako je bolno pred noć kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam.

Пабло Неруда

Ода срећном дану

Овог пута ме пустите
да будем срећан,
ништа се није десило ником,
све што се дешава
то је да сам срећан
са све четири стране
срца, кад ходам,
спавам или пишем.
Шта да вам радим,
срећан сам.
Безбројнији сам од паше
на ливадама,
осећам кожу као церову кору
и доле наду,
горе птице,
море као копчу
на своме појасу,
од хлеба и камена
створену земљу
ваздух распеван
као гитара.
Ти, покрај мене у песку,
песак си,
певаш и песма си,
свет је
данас моја душа,
песма и песак
свет су
данас твоја уста
пусти ме
да у твојим уснама и песку
будем срећан,
срећан што дишем
и што ти дишеш,
срећан што додирујем
твоје колено
и тад ми се чини да сам дирнуо
азурну кожу неба
и њену свежину.

Данас ме пустите
самог
да будем срећан,
са свима или без иког,
срећан
са пашом
и песком,
срећан са ваздухом и земљом,
срећан с тобом, с твојим уснама
срећан.

Ovu pjesmu toliko volim da mi je poslužila kao inspiracija da napišem jednu svoju.

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

- Miloš Crnjanski

Mika Antić

Drhtava pesma

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak ludje i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

Mika Antić

Čarobna pesma

Vidim te već,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama.

Možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penušavi aprilski vetar,

Glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš.

Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do Kumove slame.

Dve,tri,pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazveždja.

I jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete.

Tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.

Zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive.

Ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo tako se možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

-to je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde.

Nemam više +eva , pesme su predivne, zato moja zaručnica dobija ruže

Mika Antić
Ljubav







1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

Ruže su im ionako mnogo draže nego plusevi , hvala i mnogo volim tu pjesmu Mike Antića

Više i volim da tebi poklanjam ruže nego pluseve .

Čeznem da ti kažem najdublje reči…


Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u nesitinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te;
Ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuđujem,
Jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
Strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.


-Rabindranat Tagore

Je li ovo iz Gradinara?

Pravo da ti kazem ne znam..tu pesmu sam davno prepisao iz nekog casopisa i naucio je napamet..mnogo mi je lepa..

areal ::Više i volim da tebi poklanjam ruže nego pluseve .

Vidiš, obostrano zadovoljstvo

Жак Превер

Тамничарева песма

Куда лепи тамничару
Са тим кључем попрсканим крвљу
Идем да ослободим ону коју волим
Ако још има времена
А њу сам затворио
И нежно и свирепо
На најскровитијем месту својих жеља
На најдубљем месту својим немира
У лажи будућности
У глупости заклињања
Хоћу да је ослободим
Јер хоћу да је слободна
По цену и да ме заборави
По цену и да оде
Па чак и да се врати
И да ме још воли
Или да заволи другог
А ако јој се тај допадне
Па она оде
И ја останем сам
Сачуваћу само
Сачуваћу вечно
На својим длановима
До последњег даха
Благост њених груди извајаних љубављу.

Prelepa pesma!

Zaljubila sam se, toliko je divna

Lepo receno!

Inspirativno i neponovljivo.
Po meni najemotivnija rodoljubiva pesma.



OSTAJTE OVDJE - ALEKSA SANTIC

Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije;
gorki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko ce naci bolju?!
A majka vasa zemlja vam je ova;
Bacite pogled po krsu i polju,
Svuda su groblja vasih pradjedova.

Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, sto je branit znase,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vase.

Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka place za svojijem cedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u narucja sveta;
Zivite zato da mozete mrijeti
Na njemom polju gdje vas slava sreta!

Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas nece;
Bolji su svoji krsevi i goli
No cvijetna polja kud se tudjin krece.

Ovdje vam svako bratski ruku steze -
U tudjem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krse sve vas, sve vas veze:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije, -
Gorki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

Odlične pjesme evo plusevi

Mislim da bi ljudi mogli ovu pesmu da izbcuju cesce na fejsu. Umesto raznih gluposti.