Poezija koju volimo...

Po mom skromnom mišljenju, pomenuta Lazina pesma, Disova "Možda spava" i Miljkovićeva "Balada (Ohridskim trubadurima)" su najlepše pesme srpske književnosti.   Nikako precenjene, pre loše i površno tumačene. Savršene.

One su izgubljen slučaj. Jedna (ova '94) je stalno kukala kako ne može da nađe momka, a kad ga je na kraju našla, totalno je zaboravila društvo i sad je stalno kod njega u stanu. Samo čekam kad će da se uda. Nekada je bila odličan učenik u gimnaziji, a završila je jedva, dvicom prošla. Sad je pravnica, jer je jedino to mogla i da upiše, a sjećam se da mi je govorila kako će se baviti nečim "kreativnim".

Ova druga, teški štreber (5.0 prosjek, Gimnazija opšti smjer). Znam da sada ima sve desetke na fakultetu, a upisala je PMF matematika i informatika. Tako da je ona jedna od onih cura koje misle da su pokupile sve znanje ovoga svijeta i ne možeš joj ništa dokazati.

Imala sam oba takva slučaja za drugarice u srednjoj, više nismo u kontaktu, što dovoljno govori. 

Грешио сам много, а сад ми је жао Што нисам још више и што нисам луђе Јер само ће греси када будем пао Бити моје дело - а све друго туђе. Грешио сам много, учио да страдам  Летео сам изнад ваше мере строге Живео сам грешно, још ћу, ја се надам Својим дивним грехом да усрећим многе. Грешио сам, признајем, нисам био цвеће  Грешио и за све вас који нисте смели И сад део греха мог нико од вас неће А не бих га дао - ни кад бисте хтели.

lya pljus
moja omiljena pjesma našeg govornog područja

NIRVANA -Dis


Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

+++++
Dis je moj sugrađanin, mnogo sam ponosna na njega i baš ga volim.  

Pomenusmo Duška Trifunovića, moram reći da je on autor i nekih (po mom mišljenju) pravih poetskih bisera našeg rocka:




Za mene je prva NAJSAVRŠENIJA pesma jugoslovenskog rokenrola, šta god mislili o "Dugmetu".

I čime od svijeta da se braniš ?
Kao ruža ? Sa dva smiješna trna ? Ili snom ?
Uzalud, uzalud, sve je protiv nas…

Evo neki dijelovi Rubaija od Omara Hajama:

Koji čovjek nikad nije prekršio
Tvoj zakon, reci?
Život bez grijeha
kakav bi ukus imao, reci?
Ako zlo koje sam učinio
Ti kazniš zlom
Kakva je razlika
između Tebe i mene, reci?

Kad jednom na Zemlji ne bude nas – svijet će biti svijet,
kad nam se izgubi trag i glas – svijet će biti svijet;
i prije nego smo bili mi – svijet je bio svijet,
i nama kad kucne zadnji čas - svijet će biti svijet.

Gdje je Raj, na kom se naš svećenik blaži,
A gdje li je Pak'o, s kojim nas on straši?
Kad upitah pira, s posmijehom mi reče:
"I jedno i drugo – ti u sebi traži!"

Vjeru od bezvjerja samo časak dijeli,
spoznaju od dvojbe isto tako – veli
mudrac; zato dobro taj časak cijeni –
za me časak traje naš život cijeli!
Čisti na svet dođemo, a nečisti odemo
Puni jada odemo, a veseli dođemo
Oganj srca gasimo vodicom iz očiju
Život vetru dajemo, pa u zemlju legnemo

Budi ves'o, jer su brige bez kraja kô more,
po nebu se od zvijezda nove grupe tvore;
sa ciglama načinjenim od tvoga tijela
za buduće velikaše valja pravit dvore.


Inače, ja sam njega baš dosta gotivila u 8. razredu kada sam pročitala jedan članak o njemu u Politikinom Zabavniku. Odmah sam ga tražila u Zlatnoj knjizi svjetske ljubavne poezije i pročitala sve što sam mogla naći o njemu tada (a toga je stvarno malo bilo).

Pljus za Disa(jedan od omiljenih) i Trifunovica

Хуан Рамон Хименес Највећи шпански песник двадесетог века, написао је око 40 књига поезије за живота. Био је крхког здравља и живот је провео по бањама и санаторијумима и готово увек на ивици смрти.
Хименес је умро 1958.године у Порторику када је имао 60 година. Нобелову награду добио је две године раније.

ЈА НИСАМ ЈА
Ја нисам ја
Онај сам
који невидљив поред мене ходи,
ког некад назрем,
некад заборавим.
Онај који ћути кад зборим,
који прашта кад мрзим,
који иде куд не идем,
који ће остати усправан,
кад умрем.

YO NO SOY YO
Yo no soy yo.
Soy este
que va a mi lado sin yo verlo,
que, a veces, voy a ver,
y que, a veces olvido.
El que calla, sereno, cuando hablo,
el que perdona, dulce, cuando odio,
el que pasea por donde no estoy,
el que quedará en pie cuando yo muera.

НИКАД СЕ НЕЋУ ВРАТИТИ
Никад се нећу вратити
Ноћ млада, тиха и ведра,
успаваће свет, зрацима
свог месеца - јединца.

Тела неће бити,
и кроз прозор;
свежи ће ући лахор
да за душу пита.

Нико неће чекати да дођем,
из двоструког мог одсуства,
нит љубити спомен на мене,
између суза и миловања.

Али биће звезда и цвећа,
уздаха и нада
биће љубави по авенијама,
у сенци грана.

Исти ће клавир одјекивати,
као у овој ноћи,
али га нико неће слушати,
замишљен, са мог прозора.

Yo no volveré. Y la noche
tibia, serena y callada,
dormirá el mundo, a los rayos
de su luna solitaria.
Mi cuerpo no estará allí,
y por la abierta ventana
entrará una brisa fresca,
preguntando por mi alma.
No sé si habrá quien me aguarde
de mi doble ausencia larga,
o quien bese mi recuerdo,
entre caricias y lágrimas.
Pero habrá estrellas y flores
y suspiros y esperanzas,
y amor en las avenidas,
a la sombra de las ramas.
Y sonará ese piano
como en esta noche plácida,
y no tendrá quien lo escuche
pensativo, en mi ventana.

zamalo na probi hora nisam zaplakala na ovu pesmu koju trenutno spremamo...tesko jako tesko

ne znam, ne mogu funkcionisati nocas skoro pa nikako

Rаjko Petrov Nogo
Nek pаdа snijeg gospode*

Teska pesma Zan,mada malo vise hriscanska za moj ukus.
Evo malo master Andrica

Sve vise,sve blize

Vidik se tanji ,biva svetliji
I,od svetlosti,sve vise-neproziran.
Sve brze i blize dolazi trenutak
Kad nece vise ni biti vidika,
Jer nece biti ni ociju
Koje ga gledaju.

 Sabitova pesma

Kad bi zensko srce bilo milostivo
Kao sto kazu da je,
I kao sto izgleda ponekad,
Ponekad,
Ne bi Sabit bio
Izgubljena suza,ludo bacen kamen
Jadnik i siroce
Kao sto izgleda ponekad,
Ponekad.

elende
rajko petrov nogo ovu pesmu je posvetio ubijenoj majci, kojoj grob nikad nije nadjen, ovo je svojevrsno oopelo njoj

Nisam to znao,teska je i tmurna.Ja cim vidim gospod il crkva da pise odma stvorim sebi predrasud

Mrni je strasno bilo u pon...mi ove reci pevamo na horu

Friedrich Nietzsche "Dem unbekannten Gotte"

Noch einmal, eh ich weiterziehe
und meine Blicke vorwärts sende,
heb ich vereinsamt meine Hände
zu dir empor, zu dem ich fliehe,
dem ich in tiefster Herzenstiefe
Altäre feierlich geweiht,
daß allezeit
mich deine Stimme wieder riefe.

Darauf erglüht tief eingeschrieben
das Wort: Dem unbekannten Gotte.
Sein bin ich, ob ich in der Frevler Rotte
auch bis zur Stunde bin geblieben:
Sein bin ich - und fühl die Schlingen,
die mich im Kampf darniederziehn
und, mag ich fliehn,
mich doch zu seinem Dienste zwingen.

Ich will dich kennen, Unbekannter,
du tief in meine Seele Greifender,
mein Leben wie ein Sturm Durchschweifender,
du Unfaßbarer, mir Verwandter!
Ich will dich kennen, selbst dir dienen.

TO THE UNKNOWN GOD

Once more, before I wander on
And turn my glance forward,
I lift up my hands to you in loneliness —
You, to whom I flee,
To whom in the deepest depths of my heart
I have solemnly consecrated altars
So that
Your voice might summon me again.

On them glows, deeply inscribed, the words:
To the unknown god.
I am his, although until this hour
I’ve remained in the wicked horde:
I am his—and I feel the bonds
That pull me down in my struggle
And, would I flee,
Force me into his service.

I want to know you, Unknown One,
You who have reached deep into my soul,
Into my life like the gust of a storm,
You incomprehensible yet related one!
I want to know you, even serve you.

Од кад нам не свраћају Кет и Лиа мало замрла тема

Ево нешто од Хорхе Луиса Борхеса:


ПРЕТЊА
То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,
галерије Библиотеке,
обичне ствари, навике,
млада љубав моје мајке,
ратничке сени предака,
безвремена ноћ,
укус сна?
Бити са тобом
или не бити са тобом је мера мога времена.
Већ се врч разбија на извору,
већ човек устаје на цвркут птице,
потамнели су они који гледају са прозора,
али тама није донела спокој.
То је, већ знам, љубав:
немир и олакшање кад чујем твој глас,
чекање и сећање,
ужас живљења у будућности.
То је љубав са својим митологијама,
са својим непотребним малим враџбинама.
Има један улични угао
којим се не усуђујем да прођем.
Војске ме већ опкољавају, хорде.
(Ова соба је нестварна; она је није видела.)
Име једне жене ме одаје.
Боли ме једна жена свуда по телу.

Desanka Maksimović

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
ne znam koja,
sasvim kratko,
samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
mene i nekog zvezdanog sveta-
ne znam sa kojom od bezbroja
maglina, zvezda i planeta,
s kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
nijednog kruga,
ne mogoh se setiti kad se prenuh-
sem one ruke
zaboravih sve u trenu.

The Destruction of Sennacherib

The Assyrian came down like the wolf on the fold,
And his cohorts were gleaming in purple and gold;
And the sheen of their spears was like stars on the sea,
When the blue wave rolls nightly on deep Galilee.

Like the leaves of the forest when Summer is green,
That host with their banners at sunset were seen:
Like the leaves of the forest when Autumn hath blown,
That host on the morrow lay withered and strown.

For the Angel of Death spread his wings on the blast,
And breathed in the face of the foe as he passed;
And the eyes of the sleepers waxed deadly and chill,
And their hearts but once heaved, and for ever grew still!

And there lay the steed with his nostril all wide,
But through it there rolled not the breath of his pride;
And the foam of his gasping lay white on the turf,
And cold as the spray of the rock-beating surf.

And there lay the rider distorted and pale,
With the dew on his brow, and the rust on his mail:
And the tents were all silent, the banners alone,
The lances unlifted, the trumpet unblown.

And the widows of Ashur are loud in their wail,
And the idols are broke in the temple of Baal;
And the might of the Gentile, unsmote by the sword,
Hath melted like snow in the glance of the Lord.

Desanka Maksimović

Poslovi su završeni

Nemam šta više da radim ovde.
Ispratila sam mesec
do poslednjeg zavijutka
i gledala za njim dugo
kao za voljenim gostom.
Zvezde sam kao stada
pastir koji je zadnji u polju osto
odvela sa nebeskih livada.
Ćutke sam kao u hramu
odstojala ćukova opela,
i pred zoru sa grana
stresla jezu i tamu,
oslobodila od magle reke i stenje.
Sačekala da se u ponore sklone
meteori begunci.
Sačekala da ptičije zvonare
zazvone na jutrenju,
da planu jutarnji trenuci
kao suvarci
prevela ih suhe preko vode.

I sad,
nemam šta više da radim ovde.

Desanka Maksimović

Nebo u zavičaju

Nigde nebo nije tako lepo kao u mom kraju.
Sunce se budi pre šuma i seljaka;
zvezde se prve rode a još traju
odblesci sunca iz starog bukvaka.

Sveštenik mesec ogrne zlatnu rizu
i svu noć bdi i službu svetu služi:
redom od svakog krova spusti se blizu,
nad svakom njivom i livadom kruži.

I nigde nema tako sumorne i sure
i preteće kao na nebu našem oluje,
nigde crnjih oblaka nemaju bure,
nigde munje ne liče toliko na guje.

I niodakle toliko utehe ne sija
kao s neba pod kojim je rođen moj deda
i pradedovi svi, i moja mati, i ja.
I odakle me duša moga oca gleda.

Душан Радовић

Разбојник Кађа и принцеза Нађа


Замислите, децо, једно велико море

и на том мору једну велику лађу,

и на тој лађи округле прозоре

и на једном прозору - принцезу Нађу.

Замислите, онда, то исто велико море

и на том мору исту велику лађу

и на лађи исте округле прозоре

и на другом прозору - разбојника Кађу.

Замислите онда - бура иде,

ветрова фијук, и таласи -

- и један талас принцезу скиде

и поче млади живот да гаси.

Страхом и болом обузет,

појави се отац принцезин

и рече:

- Онај биће ми зет,

ко спасе млади живот њезин!

Замислите сада - пуна лађа,

све официри, принчеви, генерали ...

И сви ћуте ... сви дрхте ...

Само Кађа скочи - и море га зали!

Кађа извали страшну псовку

на рачун ветра, на адресу живота,

на име мора;

Избеже смрти мишоловку

и спасе принцезу из валова.

Замислите онда,

отац тај - краљ сигурно,

а цар - вероватно,

подиже Кађу у загрљај

и пољуби га ноншалантно.

"Ово је кћер моја,

а жена ваша,

принцеза мила, Нађа."

"А ја сам, с допуштењем,

извините на сметњи - разбојник Кађа!"

Умири се море ...

Затаји ветар ...

Стаде лађа ...

Пуни страха,

пуни стрепње,

препуни језе,

сви гледаху у правцу принцезе.

"Драги Кађа", рече бледа принцеза,

"Ја сам ваша Нађа!

...

Извините, тата,

на овом свету, свашта се догађа."

Мика Антић

МИ СМО СЕ СУВИШЕ СРЕТАЛИ

Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним
Мада смо различитим путевима корачали
Тињало небо вечерње у шипразима звезданим
И увек облаци ждралова са пролећем се враћали.

Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо
И у лета коврџава са препланулим лицима
Под капом зелених дудова за часак застали смо
Па онда прошли, одлутали свако за својим видицима.

У новембру су облаци као буктиње рудели
И ветар кишама умио сиво поподне оголело
А путеви се дужили и раскршћа су жудела
За нешто кратко у сусрету што се толико волело.

У зиме снежне, побелеле к'о твоји испрани дланови
Дуго си, дуго чекала под јабланом, на смету
И врат ми голи увила марамом својом ланеном
Да сивооком путнику не буде зима у свету.

Па ипак, ти су сусрети тек кратка радовања
Јер знам: на неком раскршћу нећу те видети више
Пружићеш некоме дланове, престаће путовања
И под кров неки свратићеш да се склониш од кише.

Спустићу твоју мараму успут крај путоказа
И са ветром - другаром отићи набраних веђа
Јер мени живот престаје ако сиђем са стаза
И пред нечијим вратима скинем торбу са леђа.

Antic ^^ +

Десанка Максимовић

Слово о љубави

Ако се волите љубављу
која буја у самоћи, од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао бна њу будиће те
и кад се растанете.

Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само пролећа, у сну,
писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.

Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.

Kinky and cheerful

The Owl and the Pussy Cat went to sea
In a beautiful pea-green boat,
They took some honey, and plenty of money
Wrapped up in a five-pound note.
The Owl looked up to the stars above,
And sang to a small guitar,
"O lovely Pussy, O Pussy, my love,
What a beautiful Pussy you are,
You are,
You are!
What a beautiful Pussy you are!"

Pussy said to the Owl, "You elegant fowl!
How charmingly sweet you sing!
O let us be married! too long we have tarried:
But what shall we do for a ring?"
They sailed away, for a year and a day,
To the land where the Bong-tree grows
And there in a wood a Piggy-wig stood
With a ring at the end of his nose,
His nose,
His nose,
With a ring at the end of his nose.

"Dear Pig, are you willing to sell for one shilling
Your ring?" Said the Piggy, "I will."
So they took it away, and were married next day
By the Turkey who lives on the hill.
They dined on mince, and slices of quince,
Which they ate with a runcible spoon;
And hand in hand, on the edge of the sand,
They danced by the light of the moon,
The moon,
The moon,
They danced by the light of the moon.

Desanka Maksimović

Varljive svetlosti

Misli, leptirice noćne,
na koju svetlost u meni jurišate
kad su već mnoge utuljene davno?
Misli noćne, jato
nemirno, uzvitlano!

Možda vas zavaravaju
svetlucanja fosforasta
davnih sećanja,
kao neiskusna putnika
žišci u šumi oko vekovnog panja.

a možda su svetlosti žive proplamsale
pod smetovima godina,
možda se u nekom zakutku vatra
ponovo pali
i zato se skupljaju vaša jata.