Poezija koju volimo...

A Girl

Ezra Pounds

The tree has entered my hands,
The sap has ascended my arms,
The tree has grown in my breast -
Downward,
The branches grow out of me, like arms.

Tree you are,
Moss you are,
You are violets with wind above them.
A child - so high - you are,
And all this is folly to the world. 

Mi smo se suviše sretali - Mika Antić...

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mika

Kometa voliiii Mikuuu ((((:

ElendV ::Kometa voliiii Mikuuu ((((:

Omiljeni mi je pjesnik, Desanka i on.

Posebni su nekako, i Mika i Desanka, magičan neki pristup poeziji su oboje imali, kao naivan, dečiji, a kaže sve ((: Uvek se rastužim kad pročitam onu pesmu što je Desanka napisala za Miku Antica kada je umro :/
ps Mika hoda na rukama ((:

ElendV ::Posebni su nekako, i Mika i Desanka, magičan neki pristup poeziji su oboje imali, kao naivan, dečiji, a kaže sve ((: Uvek se rastužim kad pročitam onu pesmu što je Desanka napisala za Miku Antica kada je umro :/
ps Mika hoda na rukama ((:

Upravo to, stvarno su imali dar i pisali su o životu na poseban način, ništa apstraktno, lako se pronađeš u njihovoj poeziji.

Rođendanski dar

Silvija Plat
Šta je to, iza tog vela, ružno, lepo?
Svetluca, ima li grudi, ima li oštrica?

Sigurna sam da je izuzetno, sigurna sam da baš to zelim.
Dok ćutke kuvam, osećam kako me gleda, osećam kako misli

"Da li je to ona pred kojom treba da se pojavim,
Da li je to izabranica, ta s crnim podočnjacima i ožiljkom?

Meri brašno, višak sklanja.
Drzi se recepta, recepta, recepta.

Da li je to ta za blagovesti?
Gospode, kakva smejurija!"

Ali svetluca, ne prestaje, mislim da me želi.
Bilo bi mi svejedno i da su kosti ili dugme od bisera.

Ove godine i ne očekujem bog zna šta od dara.
Konačno samo sam slučajno ziva.

Htedoh tog puta da se ubijem na svaki način.
Sad tu su ti velovi, što svetlucaju kao zavese,

Prozirni saten jednog januarskog prozora,
Beo kao bebina presvlaka i blistav od samrtnog daha. O,
slonovačo!

Mora da je kljova tamo, neki stub-utvara?
Zar ne vidiš da mi nije vazno šta je?

Zar mi ga ne mozeš dati?
Ne stidi se-ne mari ako je malo.

Ne budi zao, spremna sam na ogromno.
Sednimo kraj njega svako sa svoje strane i divimo se sjaju,

Caklini, mnogostrukosti njegovoj sličnoj ogledalu.
Poslednju večeru pojedimo s njega, kao s bolničkog tanjira.

Znam zašto nećeš da mi ga daš,
Prestravljen si

Odleteće svet u jednom vrisku, i tvoja glava zajedno s njim,

Reljefna, bronzana, antički štit,

Čudo za tvoje praunuke.
Ne boj se, nije tako.

Samo ću ga uzeti i tiho se skloniti.
Nećeš čuti otvaranje, ni šuškanje papira,

Ni skidanje vrpce, ni uzvik na kraju.
Rekla bih da ne ceniš baš moju diskreciju.

Da samo znaš kako velovi razaraju moje dane.
Za tebe oni su samo prozračnost, čisti zrak.

Ali, Gospode, oblaci su kao pamuk.
Armija njih. Oni su ugljen-monoksid.

Slatko, slatko ga udišem
Puneći vene nevidljivim, milionima

Mogućih čestica što otkucavaju godine mog zića.
U srebro si odeven za ovu priliku. O, računaru -

Zar ne mozeš nešto da propustiđi ostaviš celo?
Moraš li purpurom da žigošeš svaki deo?

Moraš li da ubiješ sve što možeš?
Jedino to danas želim, i samo mi ti to možeš dati.

Stoji pod mojim prozorom, veliko kao nebo.
Iz mojih čaršava diše, ledeno mrtvo središte,

Gde se prosuti životi mrznu i koče za istoriju,
Nek ne dođe poštom, prst po prst.

Nek ne dođe rečju sa usana, bilo bi meni šezdeset godina
Kad bi celo dospelo, bila bih odveć tupa da ga upotrebim.

Samo skini veo, veo, veo.
Kad bi to bila smrt

Divila bih se njenom dubokom značenju, njenim
vanvremenim očima

Znala bih da si ozbiljan ti.

Tad bila bi to čast, bio bi to rođendan.
I ne bi sekao nož, već prodirao

Nevin i čist kao plač novorođenčeta,
A od mene bi kliznula vasiona.

Hikki <3


When you thank me,
It somehow seems painful
And that enduring magic that comes after saying goodbye
Leaves a faint taste of the bittersweet.
This must be the flavour of life.
 
The space where we are neither friends nor lovers
Makes me feel like an unripe fruit dreaming to be harvested.
 
The way we are is aggravating, baby,
As we never seem to make any progress.
 
This is why thanking me
Seems to somewhat hurt
And yet the magic that comes after we say goodbye
Leaves traces of the bittersweet.
That is the flavour of life.
 
With only sugar-coated words and phrases,
Talking seems to have lost its taste.
I just don’t find such things intriguing.
 
Just because everything is falling apart,
Doesn’t make our lives any more dispensable.
 
Asking me “What’s the matter?” all of a sudden
Can only elicit the response, “Nothing, nothing at all.”
Yet, when the smile fades away after we have parted,
I don’t seem myself.
 
Wanting to believe and hoping for hope
Seems to somehow amplify the pain.
“I really like you” is better than “I love you”,
That’s more like you, isn’t it?
Such is the flavour of life.
 
Suddenly remembering the smell of the person you had almost put behind
Invites a joy that is more innocent than the white of fresh snow.
 
Devotion means more than diamonds.
I want a warm future in my hands
And in the limited time that is my life, I hope to share it with you.
 
Still, when you thank me,
It seems somewhat painful
And the magic that comes after we say goodbye
Leaves traces of the bittersweet.
This is the flavour of life.

edit: pogresan thread -.-

The Road goes ever on and on
Down from the door where it began
Now far ahead the Road has gone
And I must follow, if I can

svaki put kad se pročita u životu sve je bolja ((:

AKO

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;


Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;


Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: “Istraj!”


Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.