Poezija koju volimo...

Meni je od Disa najjača Nirvana...

Ђура Јакшић

Стазе

Две преда мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје —
Идем трњу да се врнем.

Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека;
Нек’ по цвећу жене газе,
А трње је за човека!

Devojke sve pohvale za izbor pesama .

moj omiljeni pesnik Djura Jaksic..tesko mi je da izdvojim pesmu od njega...bilo koju, al ova je tako jaka, teska, mocna, tuzna, velika ... ma ne znam...ova pesma mi je ostavila onako grande utisak, jos otkada sam je prvi put procitala ... imam neku pohabanu knjigu Djurinih pesama koju mislim da 20 i kusur godina sa sobom vucem...

Pijem

Pijem, pijem...al' u picu
Jos se nikad ne osmenu' -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!

Posrne l' mi katkad noga,
Druzina se ludo smije -
Al' se brzo smeha trza
K'o od jeda ljute zmije.

A ja pijem, joste pijem -
A tom mi se srcu para -
Cuteci se samo igram
Ljutim vrhom od andzara.

Branko radicevic...mnogo volim njegove pesme

KAD MLIDIJA UMRETI

Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuto dole vece pada,
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu.
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno:
Dodje doba da idem u groba.

Zbogom zitku, moj prelepi sance,
Zbogom zoro, zbogom beli dance,
Zbogom svete, nekadanji raju,
Ja sad moram drugom ici kraju.
O da te tako ja ne ljublja zarko,
Jos bi gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvome izviru-
Mog zivota vir je na uviru!

O pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila moji leta mladi!
Tedo dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama.
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I one je sa neba mi palo.
Sve nestade sto vam dati spravlja,
U traljama otac vas ostavlja.

СВЕТКОВИНА - Сима Пандуровић

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок - нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана, што крваве их вређао је свет -
Љубави наше плав и нежан цвет!


И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.


Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.


Сумња и љубав - најтежи нам јад -
Мин`о и часе блажене не мути.
Из прошлих дана, љубав, и знак њен
- Спојеност срца - остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош


У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима; а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.


Јер ми смо давно, верна драга - је ли! -
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје -
Ланце живота што звече и стежу;
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.


И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим -
Љубави наше неумрле знак.
... Гле! очима им трепти роса немо

Zan, super za "Kad mlidija umreti"

nesto me frcnulo...neki lud dan, ne ide mi na poslu nista od ruke, pa guglam pesme

VP Dis

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Mika Antić

Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

eto, kazem ja fali mi jos pluseva...Kometo za Miku Antica ti dodjem plus posle ponoci

Evo, Kometo, moj poslednji plus za danas

Ma Zan, glavno da ti se sviđa
Hvala Lunare

jao Kometo, ja obozavam poeziju...

Pretpostavila sam, kad pišeš onako divno - dirljive pjesmice

evo jedne od cika Jove Zmaja

Пачија школа


"Јесте л' чули, кумо,
- верујте, без шале -
отвара се школа
за пачиће мале."

Тако је и било,
- верујте, без шале -
отвори се школа
за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,
на клупама стоје,
стари патак метно
наочаре своје.

Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво, -
верујте, без шале.

Па се онда шето
с озбиљношћу крутом;
учио их учио
и књигом и прутом.

Учио их, учио
од среде до петка,
ал' се нису одмакли
даље од почетка.

Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.

Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала:
- га, га, га, га, га!

Što sam ovo voljela kad sam bila mala , mislim još uvijek volim

ma jooooj cika Jova mi je bio alfa i omega pesama kada sam bila dete

I meni , i danas mnogo volim da ga čitam , zapravo mnogo volim poeziju, pa na šta god da naletim, meni dobro

Материна маза


Има дете у селу,
име му је Лаза,
ал' га зову друкчије:
материна маза.

Кад сва деца устану,
он и онда спава,
кад га зову у школу,
њега боли глава.

Кад устане, не уме
да се сам обуче,
не сме да се умије,
иште воде вруће.

Кад га жуљи ципела,
он ципелу туче,
тад га рука заболи
па онда јауче.

Кад му даду јабуку,
он би хтео шљива,
кад му пруже погачу,
онда би кољива.

Кад се мало огребе,
плаче и запева:
"Јао, јао, помагај,
изиће ми црева!"

Кад је суво, замеси
блата па се каља,
кад га мати покара,
легне па се ваља.

Кад му успу таране,
он би јео риба,
кад се рибе наједе,
тад га боли тиба.

Па зато га не зову
по имену Лаза,
већем јадно, жалосно:
материна маза!

Awww Zan , sad bih dala +, ali nemam više

ma opusteno Kometo...drago mi je da ti se svdela pesmica koju sam postovala...ja sam se ponovo sva raznezila kada sam procitala

ahah jace od mene

Жаба чита новине


Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања

Да новине чита
то вам слика каже
ал' не мож' да нађе
што јој очи траже.

Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.

Joj, kako slatko

pa kazem ti ja kometo...cika Jova Zmaj