Poezija koju volimo...

Odlične pesme pogotovo Šantićeva Ostajte Ovde .

Desanka Maksimović

Prolećna pesma

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.

Kometo uvek mi pogodiš ukus + i naravno .

Јован Дучић

Залазак сунца





Још бакрено небо распаљено сија,
И црвени река од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде далеко чује се где хукти
Воденички точак подмуклијем гласом,
Ал над долинама док још небо букти,
Цвет водени већ је заспо над таласом.
Опет једно вече ... И мени се чини
Негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
Тужна, и у сенци смарагдових гора -
Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...
Тешка је, бескрајна вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
У бокору мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Два грдна Сфинкса према небу златном
Стражаре немо и безгласно тако,
Док она плаче ... А за морском платном
Уморно сунце залази полако.


И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде.
Верност јој збори са бледих усница
Силна ко самрт, ко љубав без наде ...
Ах, не реците ми никад: није тако,
Ни моје срце да то лаже себи;
Јер ја бих плако, ја бих болно плако,
И никада се утешио не би!

Divan izbor Areale

Ovo je jedna od mojih omiljenih pesama, a Dučić spada u meni najdraže pesnike . Havla Kometo .

ВЕЧЕ - Јован Дучић







Мре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.


Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме...


Хује тамне риме, ко мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.

, znam da voliš Dučića, sjećam da si mi to jednom spomenuo, meni je najbolje "Pesma ženi"

Ispunjavam želje večeras, i ja mnogo volim gore pomenutu pesmu .

ован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ







Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

Jej

.

Хорхе Луис Борхес‎: КИША
Изненадно светлост вечерња се рађа

јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада, падала је, а једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша зенесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад цвет је открио што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.

Divno Zim

Баш волим Борхесову поезију!

Desanka Maksimović

Jedno uverenje

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: »O, gde su ond meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?«

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: »O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?«

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: »O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?«

Жак Брел: НЕМОЈ, НЕМОЈ ИЋИ


Заборавити треба
Све што је могуће
Оног кога нема
Време растанка
Изгубљено време
Треба знати како
Преболети сате
Што убити могу
Ударцима својим
Само срце среће

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Поклонит ћу теби
Сваки бисер кише
Из оних земаља
Где ни кише нема
Прокопат ћу земљу
Све до иза смрти
Да ти скријем тело
Светлошћу и златом
Створит ћу земљу
Где ће љубав бити
И владар и закон
Ти краљица моја

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Измислит ћу за те
Бесмислене речи
А ти ћеш их знати
Причат ћу ти причу
О заљубљенима
Што видеше своја
Срца где се љубе
Причат ћу ти причу
О ономе краљу
Што је давно умро
Јер те није срео

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Дешава се често
Да избије ватра
Из старог вулкана
Што је давно умро
И, чини се, има
Изгореле земље
Која житом роди
Боље него друга
А кад дође вече
И упали небо
Зар се стопит неће
Црвено и црно

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Немој, немој ићи

Плакати више нећу
Говорити нећу
Сакрит ћу се негде
Само да те гледам
Како плешеш сретна
Само да те слушам
Како певаш сретна
И само ћу бити
Сена твоје сене
Сена твога пса

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Херман Хесе

Поновни сусрет

Да ли си могла да заборавиш
да је твоја рука некад у мојој лежала,
и да се неизмерна радост
из твоје руке у моју,
с мојих усана на твоје прелила,
и да је твоја коса плава
читаво једно кратко пролеће
огртач среће мојој љубави била,
и да је овај свет, некада мирисан и распеван,
сада сив и уморан,
без љубавних олуја
и наших малих лудости?

Зло које једно другом наносимо
време брише и срце заборавља;
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама.

Васко Попа: ОДЛАЗАК
Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам

Нека уђу
Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту

Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту

С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи

Divne pesme devojke .


MILAN RAKIC

LEPOTA

Jest, nema na tebi ni jednog dela

da se mome oku mogao da skrije,

ni jednog prevoja blistavog ti tela

da se moj poljubac na nj spustio nije.


Znam te tako dobro: u rastanka čaše

ti preda me stupaš sva sjajna i živa,

znam kada će suze oko da ti kvase,

znam kad ti se duša miloštom preliva,


A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…

Pa ipak si svakog dana nova meni,

uvek nova, uvek tako čudna druga,

i nikad slična jučerašnjoj ženi.


Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene

raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.

- Oh, budi jedanput ko i druge žene.

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Divno Areale

Hvala .

Milan Rakić je majstor poezije....

Ево мој земљак Дис:
Владислав Петковић Дис: УТОПЉЕНЕ ДУШЕ
Још једном само, о, да ми је дићи

Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

Sjajan izbor Zim