Poezija koju volimo...

Jovan Dućić Podne

Nad ostrvom punim cempresa i bora,
Mlado, krupno sunce przi, puno plama;
I trepti nad sumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubicaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Povrsina susti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah suncani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj dusi
Produzeno vidim ovo mirno more:
Sume oleandra, ljubicaste gore,
I bled obzor sto se proteze i pusi.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne suste vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.

Despedida

Entre mi amor y yo han de levantarse
Trescientas noches como trescientas paredes,
Y el mar será una magia entre nosotros.
No habrá sino recuerdos.
Oh tardes merecidas por la pena,
Noches esperanzadas de mirarte,
Campos de mi camino, firmamento
Que estoy viendo y perdiendo.
Definitiva como un mármol
Entristecerá tu ausencia otras tardes.
"Despedida", Jorge Luis Borges
Rastanak


Izmedju mene i moje ljubavi treba podici
tri stotine noci kao tri stotine zidova
a more ce biti carolija medju nama
Ostat ce mi tek uspomena
Oh, veceri mukom zasluzene
noci provedene s nadom da te ugledam
polja mojega prolaska, nebeski svode
sto ga upravo promatram i gubim...
Konacna poput mramora
tvoja ce odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva..

Predivno Zim , očarana sam, sutra +

OTRO POEMA DE LOS DONES
Jorge Luis Borges
Gracias quiero dar al divino Laberinto de los efectos y de las causas
Por la diversidad de las criaturas que forman este singular universo,
Por la razón, que no cesará de soñar con un plano del laberinto,
Por el rostro de Elena y la perseverancia de Ulises,
Por el amor, que nos deja ver a los otros como los ve la divinidad,
Por el firme diamante y el agua suelta,
Por el álgebra, palacio de precisos cristales,
Por las místicas monedas de Ángel Silesio,
Por Schopenhauer, que acaso descifró el universo,
Por el fulgor del fuego,
Que ningún ser humano puede mirar sin un asombro antiguo,
Por la caoba, el cedro y el sándalo,
Por el pan y la sal,
Por el misterio de la rosa, que prodiga color y que no lo ve,
Por ciertas vísperas y días de 1955,
Por los duros troperos que en la llanura arrean los animales y el alba,
Por la mañana en Montevideo,
Por el arte de la amistad,
Por el último día de Sócrates,
Por las palabras que en un crepúsculo se dijeron de una cruz a otra cruz,
Por aquel sueño del Islam que abarcó mil noches y una noche,
Por aquel otro sueño del infierno,
De la torre del fuego que purifica
Y de las esferas gloriosas,
Por Swedenborg, que conversaba con los ángeles en las calles de Londres,
Por los ríos secretos e inmemoriales que convergen en mí,
Por el idioma que, hace siglos, hablé en Nortumbria,
Por la espada y el arpa de los sajones,
Por el mar, que es un desierto resplandeciente
Y una cifra de cosas que no sabemos
Y un epitafio de los vikings,
Por la música verbal de Inglaterra,
Por la música verbal de Alemania,
Por el oro, que relumbra en los versos,
Por el épico invierno,
Por el nombre de un libro que no he leído: Gesta Dei per Francos,
Por Verlaine, inocente como los pájaros,
Por el prisma de cristal y la pesa de bronce,
Por las rayas del tigre,
Por las altas torres de San Francisco y de la isla de Manhattan,
Por la mañana en Texas,
Por aquel sevillano que redactó la Epístola Moral
Y cuyo nombre, como él hubiera preferido, ignoramos,
Por Séneca y Lucano, de Córdoba
Que antes del español escribieron
Toda la literatura española,
Por el geométrico y bizarro ajedrez
Por la tortuga de Zenón y el mapa de Royce,
Por el olor medicinal de los eucaliptos,
Por el lenguaje, que puede simular la sabiduría,
Por el olvido, que anula o modifica el pasado,
Por la costumbre, que nos repite y nos confirma como un espejo,
Por la mañana, que nos depara la ilusión de un principio,
Por la noche, su tiniebla y su astronomía,
Por el valor y la felicidad de los otros,
Por la patria, sentida in los jazmines, o en una vieja espada,
Por Whitman y Francisco de Asís, que ya escribieron el poema,
Por el hecho de que el poema es inagotable
Y se confunde con la suma de las criaturas
Y no llegará jamás al último verso
Y varía según los hombres,
Por Frances Haslam, que pidió perdón a sus hijos por morir tan despacio,
Por los minutos que preceden al sueño,
Por el sueño y la muerte, esos dos tesoros ocultos,
Por los íntimos dones que no enumero,
Por la música, misteriosa forma del tiempo.
Druga pesma o darovima


Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bica
koja sacinjavaju ovaj cudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogucava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za misticni novac Angelusa Silezijusa,
za šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko bice ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke veceri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reci koje su jednog sutona upucene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noc,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što ocišcuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa andelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se susticu u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mac i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reci engleske, za muziku reci nemacke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam procitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a cije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše citavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjacu, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrduje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog pocetka,
za noc, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i srecu drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili macu starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su vec napisali pesmu,
za cinjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada nece stici do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.
Волим код Борхес тај савршен баланс мисли и емоција.

Još jedna divna

Mika Antić

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:

"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kicica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole,kao ja,vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli,kao ja,vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli,kao ja,vec davno bi bila zvezda.

Predivne pesme i još jednom odličan izbor, šta god Kometa ili Zim da izbace nemože da bude loše .


Јован Дучић: МОЈА ЉУБАВ

Сва је моја љубав испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.Ја те
Ни не видим где си, а све друге сате
Од тебе су моје очи засењене.

Mihail Jurjevič Ljermontov

NE VERUJ SEBI

Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi,
Kô rane, boj se nadahnuća...
Ono je – bunilo što bolna duša kadi,
Il’ ropske duše trošna kuća.
Nemoj u njemu zalud neba znak da išteš –
To krv vri, ili se telo čuje!
Što pre istroši život brigama što tište,
Razaspi taj napitak što truje!

Iskopaš li u duši svojoj davno sveloj,
U zavetnome divnom času
Još nepoznato, čisto, netaknuto vrelo,
Sa divnim zvucima u glasu –
Ti nemoj da ih slušaš, ni da im se predaš,
Bolje je preko toga preći:
Ne možeš stihom, niti rečima od leda
Njihovo značenje izreći.

Suoči l’ ti se duša s iznenadnom tugom,
Il’ ti s olujom strast pak svrati,
Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom
Pred gozbu bučnih ljudi stati;
Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana
Krčmiš čas gnev, čas tugu kletu,
I da pokazuješ još gnoj iz svojih rana
Kô čudo, ravnodušnom svetu.

Šta nas se tiču tvoje radosti il’ seta?
Šta će nam tvoja uzbuđenja,
Šta će nam glupe nade tvojih mladih leta,
Zle jadikovke tvojih htenja?
Pogledaj kako razdragana masa ide
Što ustaljenu stazu uze:
Na prazničnom se licu brige jedva vide,
I nigde nepristojne suze.

U stvari, nema takvog u tom ljudskom moru
Kog muka jednom ne savlada,
Ko nema makar jednu prevremenu boru,
Ko je bez zločina, il’ jada!...
Smešno je za njih, veruj, kada počneš kleti;
Ti plačeš glasom starog zvona,
Kô našminkani tragičar, kad strašno preti
Mašući mačem od kartona...

Освојила ме је на прво читање а онда сам је од читања упамтила...

Hvala Areale , predivna pjesma

Mnogo mi se sviđa tvoja Vještice

Мира Алечковић

У мразовита јутра

У мразовита јутра ја шапћем још земљи из снова
због које су гаврани смрти на ову земљу пали,
певам за оне што су са срцем остали дечијим,
за оне што од снова нису одустали.

Сад и нисам само човек, очи, и уши,
сад сам само срце страсно, огромно срце људско
и пожар успомена у мислима и души
пијаница што је први пут зараду скуцк'о
па не зна од кајања куда
и нека слободно каже ко хоће
да сам луда
мени је мило, и добро, и топло овако
док трагом љубави старих идем улицом града
и само ми је жао
када ме са осмехом не среће свако,
кад бесомучно блеје некаква црна стада,
кад прашину дижу некакве кљунате птице,
кад ме са далеких река гледа ледено стакло
нечије неверице,
и само ми је жао
зашто се човечности осмех још није
широко расцветао.

Сад успомене у мени безумно, шумно лете;
данас си моја љубав, земљо, све моје клице
клијају данас из тебе,
пијанац нисам, ни луда
ја сам ишепркала откриће за себе,
откриће са безброј чуда –
ја знам и данас куда.

Prelepi stihovi Vestice i Kometo, evo još jedne pesme koju ja volim .


Јован Дучић: ЉУБАВ








Jе ли ово љубав, или болна једнаПотреба да љубим? Ова жеља плава,
Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља?
Ил' сен на проласку преко мога пута,
Тумарање мисли без свести и циља,
И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога сна и јаве,
Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве —
Ја ни онда од тог ништа нећу знати

Зоран Радмиловић

Увек сам се плашио да ти тепам

Увек сам се плашио да ти тепам
Плашио се увек да ти косу држим у руци
Престрашен био да нагло можеш да се окренеш
И да ми ухватиш нежно око на свом врату.

Јер сам глупаво веровао
Да ћу ако ти руку на раме ставим
Да ћу ако ти прстима чело додирнем
Да ћу ако ти у топле очи груди слијем
Да ћу изгубити себе.

Сад кад си отишла имам себе, исувише.

+ Комето и Ареале

Hvala

Pablo Neruda

Ove noći


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati na primer: "Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Noćni vetar kruži nebom i peva.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini neko peva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj je pogled traži.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.
Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

+ mnogo volim tu

Ево песма за добродошлицу:
Хорхе Луис Борхес, ТРЕНУЦИ
Када бих свој живот могао поново да проживим

покушао бих у следећем да направим више грешака,
не бих се трудио да будем тако савршен,
опустио бих се више.

Био бих глупљи него што бејах, заиста
врло мало ствари бих озбиљно схватао.
Био бих мањи чистунац.

Више бих се излагао опасностима, више путовао,
више сутона посматрао, на више планина попео,
више река препливао.

Ишао бих на још више места на која никад нисам отишао,
јео мање боба, а више сладоледа,
имао више стварних а мање измишљених проблема
Ја сам био од оних што је разумно и плодно
проживео сваки минут свог живота: имао сам, јасно,
и часака радости.

Али када бих могао назад да се вратим,
тежио бих само добрим тренуцима.
Јер, ако не знате, живот је од тога сачињен,
од тренутака само; немој их пропуштати сада.

Ја сам био од оних што никада никуда нису ишли без
топломера, термофора,
кишобрана и падобрана;
кад бих опет могао да живим,
лакши бих путовао.

Када бих поново могао да живим,
с пролећа бих почео босоног да ходам
и тако ишао до краја јесени.
Више бих се на вртешци окретао,
више сутона посматрао и са више деце играо,
када бих живот поново пред собом имао.

Али, видите, имам осамдесет пет година,
и знам да умирем.

-

@Zim PLus! + Kako je tuzna

Да.... Много волим Борхеса. Он уме да споји емоцију и интелект у својим поемама... Један од најгенијалнијих аутора хиспаноамеричке књижевности.

Predivno Zim, +

Хвала Комето!
Чарлс Буковски: ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ
Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.


Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

Ристо Тошовић‎: НИ ТЕБЕ, ДЈЕВОЈКО, НЕМА

Све твоје је било куд трчиш
крај ковачнице, крај багрема,
али ковачнице више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам стазице којим си брала
јагоде дозреле у шуми.
Али шуме више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам липе, три друга стара,
са дјечацима гдје си се играла.
Али дјечака више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам чамац којим си бродила
Дрином уздуж и попријеко.
Али чамца више нема,
ни тебе, дјевојко, нема


Како тужно...

Super su obe Zim , a ova druga mi je i malo tužna

Да баш је тужна. Ево кратка Рилкеова.
Лиши ме вида: гледаћу твој лик,
запуши уши моје: слушаћу те,
онеми ме: ал' зваћу те кроз крик,
без ногу још ћу к теби наћи путе.
Сломи ми руке: хватаћу те срцем;
зауставиш ли срце мени, сам -
мој мозак тад ће куцати и бдети;
а ако ми и мозгом ужгаш плам -
на крви својој ја ћу те понети.