Poezija koju volimo...

Malo jutarnjeg Buka.

dok vetar ponovo duva s mora
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom
oprezno rukuj sabljom izbora,
upamti
ono što je možda bilo plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godina
sada je
sve češće
zaludan posao.
tvoj život samo se jednom živi
istorija uvek ponovo
pravi budale od ljudi.
 
budi na oprezu, dakle,
od svakog naizgled plemenitog
čina
ideala
ili akcije,
bilo za ovu zemlju ili ljubav ili
Umetnost,
neka te ne povuče trenutak
ili lepota ili politika
što uvene kao odrezani cvet;
ljubav, da, ali ne kao bračna uvertira
i čuvaj se loše hrane i preteranog rada;
daj sebi vremena i pij koliko ti je potrebno
da održiš kontinuitet,
jer piće je oblik življenja
u kome se učesnik vraća po novu šansu
za život; osim toga
živi što više sam;
imaj decu ako se to desi
ali potrudi se da nemaš ništa s podizanjem
dece; ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
osim ako tvoj dušmanin traži život tvoga tela
ili život tvoje duše; tada ubij,
ako moras; i
kada dođe vreme da umreš
ne budi sebičan —
shvati to kao besplatno putovanje -
pođi bez ikakve mrlje srama ili promašenosti
ne žali ni za čim
dok vetar duva s mora
i vreme teče dalje
zapljuskujući tvoje kosti blaženim mirom.

Percy Bysshe Shelley

Love's Philosophy

The fountains mingle with the river,
And the rivers with the ocean;
The winds of heaven mix forever,
With a sweet emotion;
Nothing in the world is single;
All things by a law divine
In one another's being mingle;--
Why not I with thine?
See! the mountains kiss high heaven,
And the waves clasp one another;
No sister flower would be forgiven,
If it disdained it's brother;
And the sunlight clasps the earth,
And the moonbeams kiss the sea;--
What are all these kissings worth,
If thou kiss not me?

Comet plusic,lepa filosofija
Edit:plusic ipak posle 12

Иван В. Лалић: ПИСМО
Винчанско писмо, жиг у иловачи,
Глинени голуб, мокри ветрокази —
Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази
И саопштењу. Свет је писмо, древно,
Непоуздано, али још на снази —

И тако читамо га свакодневно,
Ми, првог смисла потоњи читачи
И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, присилни тумачи
Заданог писма које смислом прети
Из сваког слова. При том понављачи —

Понекад назреш у ваздуху, лети,
Небеску ружу која милост зрачи —
И то је знак, ал основа се сети:
Винчанско писмо, жиг у иловачи.

Hvala

Federico Garcia Lorca

Pesma danu koji odlazi

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!

Ова ми је дивна песма Цомет  ++++
Solitude
By Ella Wheeler Wilcox


Laugh, and the world laughs with you;
Weep, and you weep alone;
For the sad old earth must borrow its mirth,
But has trouble enough of its own.
Sing, and the hills will answer;
Sigh, it is lost on the air;
The echoes bound to a joyful sound,
But shrink from voicing care.

Rejoice, and men will seek you;
Grieve, and they turn and go;
They want full measure of all your pleasure,
But they do not need your woe.
Be glad, and your friends are many;
Be sad, and you lose them all,—
There are none to decline your nectared wine,
But alone you must drink life’s gall.

Feast, and your halls are crowded;
Fast, and the world goes by.
Succeed and give, and it helps you live,
But no man can help you die.
There is room in the halls of pleasure
For a large and lordly train,
But one by one we must all file on
Through the narrow aisles of pain.

Voleo sam Vas

Voleo sam vas, moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek bog da tako drugi da vas voli.

+ Ravene

Christina Rossetti

Remember

Remember me when I am gone away,
Gone far away into the silent land;
When you can no more hold me by the hand,
Nor I half turn to go, yet turning stay.
Remember me when no more day by day
You tell me of our future that you plann’d:
Only remember me; you understand
It will be late to counsel then or pray.
Yet if you should forget me for a while
And afterwards remember, do not grieve:
For if the darkness and corruption leave
A vestige of the thoughts that once I had,
Better by far you should forget and smile
Than that you should remember and be sad.

Милан Ракић

ЈАСИКА

Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.

Ovaj čovek je najveće pesničko otkrovenje sa mojih studija!  

Milutin Bojić

Himna (1911)

Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem
Krik večite žudnje, i, ko idol sveti,
Postala si simbol u bolu, u seti.
Hoću te, Živote, i strasno te štujem.

U vrtlogu straha ja o tebi snujem.
Rođen sam da budem prorok onoj četi,
Što će vedra čela silno tebe hteti.
Ljubavi i Srećo, ko kobac vas kljujem!

Dok damari pršte i igraju žile,
Tonem u dubine, gde se svesno skrile
U dremežu tihom snene kćeri Tajne.

Tad vrline pevam dubokim opelom,
Isturenih usta pijem snagom celom
Slasti, slasti duboke, beskrajne.



Vrane (1910)


 Gledao sam dugo kako lete vrane.
Crne kao mladost kad u nevrat tone.
U daljini zapad katkad bleskom plane,
A nad njime sivi oblaci se gone.
Bez krika, bez cilja letele su vrane.

Crne, istovetne, strašnu priču zbore,
Kako je užasno s drugim jednak biti.
Tišina: prolaznost i večnost se bore.
Sve kraj mene pada u njihove niti.
Ala je užasno s drugim jednak biti!

Krik jedan, pun strasti, začu se u noći.
To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu.
A on je kliktao, svestan svoje moći,
I vodio cilju braću svoju crnu.
Ćuteći su vrane letele u noći.

Ja sam zadrhtao. Čini mi se tada
Da sam bio sličan kakvoj čednoj ženi,
Što, pošavši stazom na kojoj se pada,
Trza se, a stid joj obraze crveni.
Te večeri Volja rodi se u meni.

(1910)

Goran Tadić

TREBAĆEŠ MI U STAROSTI

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.”

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

+ Цомет  
Милан Ракић "КАО БАЈКА"
Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...

+

Genijalni deran iz Šarlevila, Artur Rembo.  


 Ofelija


I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

A Night-Rain in Summer

Open the window, and let the air
Freshly blow upon face and hair,
And fill the room, as it fills the night,
With the breath of the rain's sweet might.
Hark! the burthen, swift and prone!
And how the odorous limes are blown!
Stormy Love's abroad, and keeps
Hopeful coil for gentle sleeps.

Not a blink shall burn to-night
In my chamber, of sordid light;
Nought will I have, not a window-pane,
'Twixt me and the air and the great good rain,
Which ever shall sing me sharp lullabies;
And God's own darkness shall close mine eyes;
And I will sleep, with all things blest,
In the pure earth-shadow of natural rest.

James Henry Leigh Hunt

Nisam neki ljubitelj poezije, ali Milan Rakic me uvijek odusevi. Moje dvije omiljene:

Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, stoji kao spomen iz prastarih dana. Njegovu sam škripu kao dete čuo. Stara gruba sprava davno mi je znana.   Jedan mali vranac okreće ga tromo, malaksao davno od teškoga truda. Vuče bedno kljuse, sipljivo i romo, bič ga bije, ular steže, žulji ruda.   Vranče, ti si bio pun snage i volje, i dolap si stari okretao živo. Tešila te nada da će biti bolje; mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.   Al' je prešlo vreme preko tvoje glave, iznemoglo telo, malaksale moći; poznao si život i nevolje prave, i julijske žege i studene noći.   O, kako te žalim! - gle, suze me guše, - oličena sudbo svih života redom, tebe, braću ljude, i sve žive duše, jednake pred opštom neminovnom bedom.   Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati? Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče. Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati, dok ne padne najzad spasonosno veče.   Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo; svuda oko tebe buja trava gusta, i mirise njene ćuv donosi vreo. Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!   Ti si, kao i ja, od mladosti rane osetio opštu sudbu što nas gazi, i gladan i žedan provodio dane sve u istom krugu, sve na istoj stazi.   Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi, dok žubori voda kraj tebe u viru, sanjao o sreći, nagradi, i nezi, sanjao o dobrom, zasluženom miru.   O, ko zmija ljuta košuljicu svoju, ostaviti bedu, nesreću i zlobu, i udarce biča stečene u znoju, i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!   Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati, ne miriši travu, ne osećaj vir; nagradu za trude nebo će ti dati: mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti, ostavi misli nek se bujno roje, i reč nek tvoja ničim ne pomuti bezmerno silne osećaje moje.   Ćuti, i pusti da sad žile moje zabrekću novim, zanosnim životom, da zaboravim da smo tu nas dvoje pred veličanstvom prirode; a potom,   kad prođe sve, i malaksalo telo ponovo padne u običnu čamu, i život nov i nadahnuće celo nečujno, tiho potone u tamu,   ja ću ti, draga, opet reći tada otužnu pesmu o ljubavi, kako čeznem i stradam i ljubim te, mada u tom trenutku ne osećam tako.   I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda slušati rado ove reči lažne, i zahvalićeš bogu što te sazda, i oči će ti biti suzom vlažne.   I gledajući vrh zaspalih njiva kako se spušta nema polutama, ti nećeš znati šta u meni biva - da ja u tebi volim sebe sama,   i moju ljubav naspram tebe, kad me obuzme celog silom koju ima, i svaki živac rastrese i nadme, i osećaji navale ko plima!   Za taj trenutak života i milja, kad zatreperi cela moja snaga, neka te srce moje blagosilja. Al' ne volim te, ne volim te, draga!   I zato ću ti uvek reci: ćuti, ostavi dušu nek spokojno sniva, dok kraj nas lišće na drveću žuti i tama pada vrh zaspalih njiva.

Марина Цветајева

ЈАТО ГАЛЕБОВА

Ја ћу те отети, од свих земаља, од свих небеса
Зато што ми је шума колевка – гроб грм скресан
Зато што по земљи на једној нози шећем
Зато што о теби певам како нико неће

Ја ћу те отети од времена и ноћи тамних
Од свих златних застава, од мећава свих
Кључеве ћу бацити и псе отерати са трема
Зато што од највернијег пса ја сам верна

Ја ћу те отети од свих жена - што да увијам?
Нећеш бити ничији муж, ни ја жена ничија
И у последњем трену, узећу те - не причај!
Од оног с којим Јаков у ноћи скита

Али док ти руке не скрсте на грудима –
О проклетства - у теби још луде крви има:
Два твоја крила у етру траже лек
Теби је свет - колевка, а гроб - свет.

+++ Comet I love her Имала је тако необичну личност да човек не поверује да је писала почетком 20. века, делује савременије Знам да сам читала негде да је студирала на Сорбони и да није била баш омиљена јер се отворено бавила темама женске сексуалности...
Када је 31. августа 1941. године извршила самоубиство, у забаченом граду, стотинама километара од Москве, Цветајева је била без пара, усамљена и готово заборављена.
Случајни „актер" трагичног самоубиства симбола трагедије руске књижевности прошлога века, био је Борис Пастернак, који јој је помагао око паковања. Док је конопцем везивао један кофер, кроз шалу је прокоментарисао како је уже толико јако да „кад би човек хтео, могао би њиме да се обеси". Касније, кад је сазнао да се Цветајева обесила баш помоћу тог конопца, дуго себи није могао да опрости непромишљену шалу.
Полиција је преузела тело, а на сахрани није било никог. Не зна се чак ни где је сахрањена.
Here's another one
ТРОШНОСТ
Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим
Ти си каменит - а ја певам.
Ти си споменик - а ја летим.

И најлепши је мај процвали -
Ништаван пред вечношћу сваком.
Али ја сам птица – и не жали
Што подлежем закону лаком.

Zanimljivo, nisam znala mnogo o njoj, +

Ја њу много волим <3 Али сам је била заборавила Цомет ме је подсетила
Мене код ње фасцинира што са тако мало речи много каже и користи тако чудне изразе... Кованице на руском које је мало ко разумео...
Марина Цветајева
У СВЕТУ ГДЕ
У свету где згробљен
И запањен свак је
Знам тек један ми је
Једнаке снаге.

У свету где толико
Много се хоће
Знам тек један ми је
Једнаке моћи.

У свету где све зри
У буђ и бршљан
Знам само си ти –
Равносуштан мени.

Ajd da turim i ja neku

Svetovi su nam razni
a iste su nam price
Zivoti nasi prazni
ko suza suzi slice

Cudesna raste plima
Cudesan huk se dize
To sve nas vise ima
To suza suzu stize

Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский

Vilijam Batler Jejts

Nebeske tkanine

Da imam nebeske tkanine vezene,
Zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,
Tkanine plave i zagasite i tamne
Od noći i svetla i polutame,
Ja bih ih raširio pred tvoja stopala:
Ali siromašan sam, imam tek snove;
Raširio sam snove pred tvoja stopala;
Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima.

`Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe:
All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe.

"Beware the Jabberwock, my son!
The jaws that bite, the claws that catch!
Beware the Jubjub bird, and shun
The frumious Bandersnatch!"

He took his vorpal sword in hand:
Long time the manxome foe he sought --
So rested he by the Tumtum tree,
And stood awhile in thought.

And, as in uffish thought he stood,
The Jabberwock, with eyes of flame,
Came whiffling through the tulgey wood,
And burbled as it came!

One, two! One, two! And through and through
The vorpal blade went snicker-snack!
He left it dead, and with its head
He went galumphing back.

"And, has thou slain the Jabberwock?
Come to my arms, my beamish boy!
O frabjous day! Callooh! Callay!'
He chortled in his joy.


`Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe;
All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe.
Nonsense poem by Lewis Carol

Рабиндранат Тагоре

Градинар бр.31

Моје срце, птица дивљине,
нашло је своје небо у твојим очима.
Оне су колевка јутра,
оне су царство звезда.
Моје су песме потонуле у дубине њихове.
Пусти ме само да се винем у то небо,
у његово осамно беспуће.
Пусти ме само да делим његове облаке,
да ширим крила у сјају његовога сунца.