Poezija koju volimo...

Gustav Krklec

Susret

O Bezimena, mi ćemo se sresti
jedanput negdje na dalekoj cesti,
bjegunci bijedni, beskućnici, raja,
bez praga rodnog i bez zavičaja.
I naše oči, nekad žive vatre,
kružit će tuđim krajem ko da snatre.
Naš susret bit će samo ruku stisak.
Trenutak šutnje. Pozdrav. Ili vrisak?
Krvavi vrisak, što su prošli dani
i što smo na tom strašnom putu strani.

Put

Prošao sam noću vlakom kroz tvoj grad
šo blijesti kao rascvjetala grana.
Nad tornjevima ponoć.
Mjesec mlad.
I na dnu srca jedna stara rana.
Zaboravih na svijet, na noć, i put…
Tek za trenutak: telefonske žice,
i ponad mora jedan oblak žut.
Tek za trenutak: cvrkut noćne ptice,
i opet put,
i noć,
i dalek put.
Zaboravih na svijet; u svijesti niče
čarobna šuma, čempresi i more,
i tvoje ruke koje u snu sjaju
vatrama stare priče.
O, gdje si?
Sve je noć i sve je sjena.
Bez svijesti lutam svijetom uspomena.
O, gdje si?
Sve je bol i mrak i rana,
a u daljini blijesti grad ko divna
proljetna i procvjetala grana.
I dokle tutnji vlak u svjetlost dana,
kroz livade, kroz polja i kroz šume,
u duši niče jedan stari lik.
O, gdje si, draga?
Noć je pala u me.
Noć beskrajna.
I mrak.
I bol.
I krik!

Мика Антић

Под старим мостом

У мени вечерас ова река
разбија огромна брда далека,
мучи се,
урличе,
размиче кланце
и кида своје зелене ланце
и рије кроз моје срце риђе,
јер мора некуда да изиђе.

У теби вечерас та иста река
чудно је мека.
Сва је од млека,
и час је златна,
и час је плава.
У њој се цео свет одсликава.

Свако у себи реке друге
под овим истим мостом сретне.

Зато су наше среће и туге
тако другачије истоветне.

+++ Comet!

Tin Ujević

Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
sto sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

--O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!

Malo da se igram prevodioca. Niče:

Taman odrastem - ti podetinjiš.
Taman podetinjim - ti odrasteš.
Uvek mi bežiš za jedno juče.
Uvek si daleko za jedno sutra.
Mika (:

Desanka Maksimović

Šumska zvezda

Ispleo pauk u granja
zelenom gnezdu
nežnu zvezdu.

Pesma je zatalasa,
miris zaleluja,
svetlost je niha:
može svakoga časa
nestati nežna i tiha
šumska zvezda.

Može je na trn i kamen
oboriti rose grumen;
može je zgoreti u noć
svica biserna rumen;
može joj srce razneti
leptira koga krilo.

Ali svejedno, prolazi sve
kao da nije ni bilo;
nestaje zvezda
koje sam plela nad životom,
nestaće zvezda što lepotom
večnom vrh šuma sijaju.

Svejedno kad:
da li dogodine ili sad,
ili posle hiljadu hiljada vekova;
svejedno zbog čega:
da li od zmije, rđavih lekova,
ili tajnog uzroka kog,

znam samo, nestaćemo
i šumski pauk, i ja, i Bog.

pljus jljubicasta Kometo

Neko je vec postavio Tina Ujevica, samo bih dodao meni licno jednu od najdrazih njegovih pesama.

Pobratimstvo lica u svemiru




Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom,
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svim jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i oni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmusa,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
No vrlo sretno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Jer sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

ГАБРИЈЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕС, "ОПРОШТАЈНО ПИСМО"

Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем.
Ствари бих ценио, не по ономе што вреде, већ по ономе што значе.
Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости.
Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају.
Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.
Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући откривеним не само тијело, већ и душу.
Боже мој, кад бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгрије сунце.
Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу свитања. Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица…
Боже мој, кад бих имао један комадић живота…
Не бих пустио да прође ни један једини дан, а да не кажем људима које волим да их волим.
Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав.
Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују.
Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете.
Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом.
Толико сам ствари научио од вас, људи…
Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица.
Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут, прст свога оца, да га је ухватио заувек.
Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино кад треба да му помогне да се усправи.
Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем…
Када бих знао да ће данас бити последњи пут да те видим како спаваш, мила, загрлио бих те, јако, јако, и замолио бих Господа да ми дозволи да будем чувар твоје душе.
Када бих знао да је ово последњи пут да те видим да излазиш на врата, загрлио бих те, пољубио те и позвао те да се вратиш да те још једном загрлим и пољубим.
Када бих знао да је ово последњи пут да чујем твој глас, снимио бих сваку твоју реч како бих поново и изнова могао да их слушам, до у бесконачност.
Када бих знао да су ово последњи тренуци у којима видим твој драги лик рекао бих ти „Волим те“, а не бих онако глупаво, кукавички... Већ знаш.
Увек постоји ново јутро и живот нам даје нову могућност да поступимо како треба, али ако грешим, ако је данас све што имамо, волео бих да ти кажем колико те волим и да те никада нећу заборавити.
Сутра није осигурано ни за кога, младог или старог. Данас је можда последњи дан у коме видиш особе које волиш. Зато, не чекај више, учини то данас, за случај да сутра никада не дође, биће ти жао што ниси имао времена за један осмех, загрљај и пољубац, и што си био презаузет да вољенима испуниш жељу.
Држи људе које волиш близу себе, говори им много и често колико су ти драги, колико су ти потребни, воли их, лепо се понашај према њима, издвој времена да им кажеш „жао ми је“, „опрости“, „молим“ и „хвала“ и све речи љубави које знаш.
Нико те се неће сећати по твојим скривеним мислима.
Замоли Господа да ти да храбрости и мудрости да их искажеш.
Покажи својим пријатељима колико ти је стало до њих.

Versión en español:

Spojler:

Наслов ове песме ми је увек био смешан

«ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДНА»

Ја демократ нисам нигда био,
Ма да сам некад и сам држ’о да сам;
Али тек данас смем признати шта сам,
А рећи што сам и од себе крио:

Ја стрепим од тог дивљачког пука,
И с осећајем вечним, исте врсте,
Што дете има кад укочи прсте,
Па пружа руке плашећ’ се баука,
Ја жудим само да ме не додирне.

Ах, да ми није младе снаге ове,
Што мрзи млаки нерад душе мирне,
Све бих му дао, да не буним снове.

Ма нисмо исто. Ни срце ни глава;
Моје су мисле несталне и нове;
Ја имам снова, а пук мирно спава.
М. Ћурчин

А ова је дивна од Станислава Винавера <3

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Desanka Maksimović

Lirska oaza

Gde li je moja duša?
U zoru mi se čini:
niše u pramenju mekom
na dalekoj kosi;
ili na život u polju nekom
uzdrhtala čeka;
(da bi bila u rosi,
već nije tako čista.)
Uveče kao da zgrčena ćuti
na tamnoj sumnje veđi;
ili po šumama beskrajnim
šapate čudne bere;
(da bi bila na zvezdi,
već davno je na međi
gde nema mnogo vere.)
Gde li je moja duša?
Katkada mi se čini:
zarobljena u davna jutra
i večeri smeje se;
ili uzvremena reku
htela bi do mutnog Sutra;
(da bi sva u prošlom veku
bila, voli nekoliko dana
što tek će doći.)
I uvek mi se čini:
između nje i ljudi
nema mostova ni staza;
pa boli me i radosti
što mi je duša:
daleka lirska oaza.

Зимоврел ::Gustav Krklec

Susret

O Bezimena, mi ćemo se sresti
jedanput negdje na dalekoj cesti,
bjegunci bijedni, beskućnici, raja,
bez praga rodnog i bez zavičaja.
I naše oči, nekad žive vatre,
kružit će tuđim krajem ko da snatre.
Naš susret bit će samo ruku stisak.
Trenutak šutnje. Pozdrav. Ili vrisak?
Krvavi vrisak, što su prošli dani
i što smo na tom strašnom putu strani.

Put

Prošao sam noću vlakom kroz tvoj grad
šo blijesti kao rascvjetala grana.
Nad tornjevima ponoć.
Mjesec mlad.
I na dnu srca jedna stara rana.
Zaboravih na svijet, na noć, i put…
Tek za trenutak: telefonske žice,
i ponad mora jedan oblak žut.
Tek za trenutak: cvrkut noćne ptice,
i opet put,
i noć,
i dalek put.
Zaboravih na svijet; u svijesti niče
čarobna šuma, čempresi i more,
i tvoje ruke koje u snu sjaju
vatrama stare priče.
O, gdje si?
Sve je noć i sve je sjena.
Bez svijesti lutam svijetom uspomena.
O, gdje si?
Sve je bol i mrak i rana,
a u daljini blijesti grad ko divna
proljetna i procvjetala grana.
I dokle tutnji vlak u svjetlost dana,
kroz livade, kroz polja i kroz šume,
u duši niče jedan stari lik.
O, gdje si, draga?
Noć je pala u me.
Noć beskrajna.
I mrak.
I bol.
I krik!

Plus i po! Savrsene  pesme,,  
Inaravno Kcometi ljubicastoj ,za Desanku.Takodje odilcna pesmica (:

Gde si bio kud si poš'o
tamo gde se stići mora
zar je vera tako jaka
uvek jača od zlotvora!

ko zna odakle je ovo i ko je autor?
da vas vidim poete

Халкон то је Змај и "Светли гробови"!

Иначе ми је од њега ово увек била најтужнија песма

Пођем, клецнем, идем, застајавам
Ђулићи увеоци 4,

Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, ка очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
Не сме нам умрети!


Вичем богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека, –
Вичем себи: Зар јој немаш лека!…
Идем, станем, ка очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
Не сме нам умрети!


Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, ка очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
Не сме нам умрети!

đulici uveoci...

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred
sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.
Mika Antic...



i Senke


Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

Mirror

I am silver and exact. I have no preconceptions.
What ever you see I swallow immediately
Just as it is, unmisted by love or dislike.
I am not cruel, only truthful---
The eye of a little god, four-cornered.
Most of the time I meditate on the opposite wall.
It is pink, with speckles. I have looked at it so long
I think it is a part of my heart. But it flickers.
Faces and darkness separate us over and over.
Now I am a lake. A woman bends over me,
Searching my reaches for what she really is.
Then she turns to those liars, the candles or the moon.
I see her back, and reflect it faithfully.
She rewards me with tears and an agitation of hands.
I am important to her. She comes and goes.
Each morning it is her face that replaces the darkness.
In me she has drowned a young girl, and in me an old woman
Rises toward her day after day, like a terrible fish.

S.Plath

Djura...jedan od omiljenih mi pesnikaaa

MILA

"Vina, Milo!" — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',
— Ma se rastō bela sveta —
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? —
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!

Stihovi Đure Jakšića, 1856

Nasao sam jednu zbbriku veceras ,zaturenu davno ,malo je citao i odusevih se .
Gospodin Dusko Popovic ,profesor koliko ssecam
evo par pesma

Sta moze pjesnik

Sta je mogao pjesnik
u proteklom stoljecu
stoljecu rata i razaranja?

Bijede.Beskucnistva.Beznadja,
sveopsteg haosa.

Sta je mogao?

Sta moze pjesnik i u ovom
tek pristiglom stoljecu,
stoljecu ludila i zla?

Sta moze pjesnik,
osim samo da pjeva ,
da ne poludi,
da ne postane saucesnik zla.

Moj radni dan

Mog radnog dana nema u kalendarima,
nema opustenosti ,mira ni nedjelje,
ja zivim silovito od jutra do sutra,
izmedju ostvarenih i nakratko zapustenih
                                       pjesama i stihova
Svijetom bez kisobrana i bez torbe svoje
naizgled sicusan koracam ne satajuci
pored velikih i vaznih stvari.
Ali stanem ,zagledam se u zgazenog goluba
a i u nemarno bacen opusak cigarete
i pomislim:kako je nekada umio da oprzi
svakoga ko bi se poigrao njim.

Nepresusno

Mislim o tebi
s ove strane ,
ne rijeke ,
ne granice ,
vec kicme
Drine.

Kucme jedne zemlje,
jednog naroda
koju stoljecima lome,
a ona odolijeva ,prkosi.

I tako od pamtivijeka.

Dobro je da ova tema ponovo zivi  .

Да знаш да јесте Ареале, има толико дивних песама које можемо да делимо једни са другима

Sve je kao - Enes Kisevic

Dan je kao sunčan
Ti si, kao veseo
Prolaziš, kao, ne vide te

Svima je jako lijepo
Svima je, kao, dobro
Svima je, kao, ludo...

I ti si, kao, sretan!

Živi se, kao u moru
Ptice su, kao slobodne
Budućnost, kao na dlanu

Savjest je, kao, čista
I sunce je, kao jasno
O srce, kao, pjevaj

Svi, kao brinu o svima
Svatko je prijatelj, kao
Svima je, kao stalo do tebe
I do svijeta...

I dan, kao ode
I ti se, kao smiješiš
I ništa te, kao ne boli...