Poezija koju volimo...

ne znam da li sam ovu pesmu kacila na temi ako jesam nije bitno, moze se gradivo I utvrditi

SVETKOVINA

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj  život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njem
- Spojenost srca - ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci , rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži za životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

Sima Pandurovic

Дивно Зан ++++

Врабац и мачка
"Где ћеш, врапче, зимовати?"
- пита мачка врапца стара.
"Овде, онде, -
туда, свуда!"
- тако врабац одговара.

"Где ћеш, врапче, данас ручат?"
- пита мачка врапца стара.
"На крај шора,
наврх ора!"
- тако врабац одговара.

"А где ти је конак, врапче?"
- пита мачка врапца стара.
"Шта те брига?
Погоди га!"
- тако врабац одговара.

"Знаш ли, море, зашт' те питам?"
"Јер си мачка, а ја птица!"
- То је реко
па утеко, -
оста мачка тужна лица.
___________________________________

Јесте л' чули, кумо,
Верујте, без шале -
Отвара се школа
За пачиће мале.

Тако је и било,
Верујте, без шале -
Отворила се школа
За пачиће мале.

Сви пачићи дошли,
На скамијам' стоје;
Стари патак метно
Наочаре своје.

Све их је уписо
У каталог, мале,
Па их је прозиво -
Верујте, без шале.

Па се онда шето
С озбиљношћу крутом;
Учио их, учио
И књигом и прутом.

Учио их, учио
Од среде до петка,
Ал' се нису одмакли
Даље од почетка.

Није било успеха
Учитељском труду,
Цела мука његова
Остаде залуду.

Ништа више не научи
Пачурлија та,
Него што је и пре знала:
Га, га, га, га, га!

Ljubav

O, da mi je nešto pa da budem reka,
pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
o pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom,
da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
prigrlim te sebi u svoje klobuke,
i da tebe, draga, više ne dam nikom

Na dušeku trava i mojih smaragda,
kao nimfa moja, da počivaš svagda,
i da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
samo moje sve dubine i sve kute
da lepota tvoja osiplje i greje.


Aleksa Santic

+ Зан, дивна Шантићева
Мене одушевљава ова Лоркина песма:

Град без сна

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Створови месеца њуше и круже око колиба.
Доћи ће игуане живе да гризу људе што не сањају
и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима
невероватног крокодила мирнога под нежним протестом звезда.

Не спава нико на свету. Нико, нико.
Не спава нико.
Има један мртви на удаљеном гробљу
што три године тугује
и дете које су покопали јутрос толико да је плакало
да је требало позвати псе да га замукну.

Није живот сан. Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Ми падамо по стубама да би јели влажну земљу
или се пењемо рубом снега с кором мртвих далија.
Али нема сна ни заборава:
месо живо. Пољупци вежу уста
у шипражје нових вена
и онај што трпи, трпеће без престанка
и ко се смрти боји носиће је на плећима.

Једнога дана
живеће коњи по крчмама
а побеснели ће мрави напасти жута небеса
скривена у очима крава.

Другога дана видећемо ускрснуће осушених лептира
и шетајући крајем сунђера сивих и ћутљивих чамаца
видећемо како блиста наш прстен
и како теку руже нашег језика.

Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Оне који још чувају трагове канџе и пљуска,
оног дечака што плаче јер не зна инвенцију моста
и оног мртваца што има још само главу и ципеле,
до зида треба однети где игуане и змије чекају,
где чека медвеђе зубало,
где чека мумифицирана рука детета
и девина кожа сто се опире силовитом језуром плавила.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Али ако неко затвори очи,
бичујте га, синови моји, бичујте!
Нека буде призор отворених очију
и горких рана упаљених.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Већ сам рекао.
Не спава нико.
Али ако неко има ноћу одвише маховине на слепоочницама
отворите капке да види под месецом
лажне карте, отров и мртвачку главу позоришта.

Cold blows the wind to my true love,
And gently drops the rain,
I never had but one sweetheart,
And in greenwood she lies slain.

I'll do as much for my sweetheart
As any young man may;
I'll sit and mourn all on her grave
For a twelvemonth and a day.

When the twelvemonth and one day was past,
The ghost began to speak:
Why sittest thou here all day on my grave,
And will not let me sleep?

There's one thing that I want, sweetheart,
There's one thing that I crave;
And that is a kiss from your lily-white lips
Then I'll go from your grave.

My breast it is as cold as clay,
My breath smells earthly strong;
And if you kiss my cold clay lips,
Your days they won't be long.

Go fetch me water from the desert,
And blood from out of a stone;
Go fetch me milk from a fair maid's breast
That a young man never had known.

O down in yonder grave, sweetheart,
Where you and I would walk,
The first flower that ever I saw
Is withered to a stalk.

The stalk is witherd and dry, sweetheart,
And the flower will never return;
And since I lost my own sweetheart,
What can I do but mourn?

When shall we meet again, sweetheart?
When shall we meet again?
When the oaken leaves that fall from the trees
Are green and spring up again.

Како чудна песма, потпуно те увуче у атмосферу те жене која је ово писала xD

Opomena - Jenny Joseph
Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.

I pričati kako nemam para ni za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Зимоврел ::Како чудна песма, потпуно те увуче у атмосферу те жене која је ово писала xD

Opomena - Jenny Joseph
Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.

I pričati kako nemam para ni za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Fantasticna! + !

Занимљива је Зеус, у последње време тражим тако неке чудне песме од непознатих људи Овде замишљам како песник излази из апотеке, корача улицом и звиждуће и све се брзо одвија као у неком филму уз позадинску музику xD А људи око њега певају, плешу, продају робу Сјајна слика.

Ti si puno lepša i od neba i od mora - Blaise Cendrars

Kada voliš treba otići
Ostaviti ženu ostaviti dete
Ostaviti prijatelja ostaviti prijateljicu
Ostaviti ljubavnicu ostaviti ljubavnika
Kada voliš treba otići
Svet je pun crnaca i crnkinja
Žena i muškaraca muškaraca i žena
Pogledaj sve te fine dućane
Ovaj fijaker tog čoveka tu ženu taj fijaker
I svu tu prekrasnu robu koja se prodaje
Postoji vazduh postoji vetar
Planine voda nebo zemlja
Deca životinje
Biljke i kameni ugljen
Nauči prodati kupiti i preprodati
Davati uzimati davati uzimati
Kada voliš treba znati
Kako pevati trčati jesti i piti
Zviždati
I treba znati raditi
Kada voliš treba otići
Nemoj se smejati kroz suze
Nemoj tražiti zaklon u njenim nedrima
Udahni hodaj izađi idi
Dok se kupam gledam
Vidim usta koja poznajem
Ruku i nogu i to oko
Dok se kupam gledam
Celi svet je uvek tu
Život pun čuda
Izlazim iz apoteke
Baš sam sišao s vage
Težim uobičajenih 80 kilograma
Volim te

+ Ваз, одлична је  
Мени је оригинал предиван:

Nisu me dobro naucili francuski u skoli, pa mi je srpski u ovom slucaju nezamenljiv

Ја само мало знам француски, нешто основно  Али ми се свиђа како звучи  А за дивно чудо свиђа ми се како звучи и немачки    

Ево једне Кундерине песме

Зашто си тако лепа? Не буди тако лепа. Хоћу да будеш од меса, не од сунчевог сјаја. Зашто си тако лепа? Кад би бар имала пеге да их вечно по твом лицу скупљам. Кад би бар била разрока! Целог бих живота на коленима убеђивао разроко око. Али, ти си лепа. Да, од сунчевог си сјаја. Али ја не могу стално живети у том сјају. Не могу на позорници живети. Све ми се види! Свака моја ружноћа. Сваки посртај. Не могу живети под рефлекторима. Схвати то. Немој плакати. Не могу живети с тобом. Сувише си лепа.

Kundera je car. Čitam sada Nepodnošljivu lakoću postojanja.

Hvala na šeru pjesme. 

Nisam ni ja došao praznih ruku, pa evo vam jednu:

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nada
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Herman Hese

+++

Велимир Живојиновић Massuka: ПРОСТА ИСТОРИЈА

Прошло је све; и једва душу дирне
сећања талас драг,
ко с вечери кад тихом водом пирне
далеки ветар благ.
Прошло је све што болело ме икад!
О, лаж је да се не зацели никад
рана и радости траг!

Без неспокојства, без срџбе, без крика,
сећам се данас ја
љубави наше, твог смеха,
а срце једва зна
за ужас дана, за бесане ноћи,
за клетве да се живети неће моћи,
за горке снове без сна.

Како се мирно поздрављамо сада!
Ни бол, ни гнев, ни страх.
Прошло је све – и само каткад,
кад месечев такне ме прах,
душу ми талас један једва дирне,
ко тиху воду у вечери мирне
далеког ветра дах.

Čezare Paveze - Beskrajna pesma 

Pablo Neruda - Igraš se svakoga dana

Igraš se svakoga dana svjetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvijetu i vodi.
Više si no ova bijela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim među žute vijence.
Tko ti zapisuje ime dimnim slovima među južnim
zvijezdama?
Ah, daj da se sjetim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vjetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vjetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Prolijeću ptice.
Vjetar. Vjetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovdje. Ali ti ne bježiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sjena očima prohujala.
Sada, također sada, malena, cvijetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vjetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbjegavaju.
Toliko puta vidjesmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te riječi zasipale, milovale.
Odavna sam volio tvoje tijelo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cvijeće ću radosno, naš copihue, s planine donijeti,
lješnjake zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želio bih učiniti s tobom
ono što proljeće s trešnjama čini.

Anabel Li

U carstvo na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

Edgar Alan Po

Анабел <3

My favourite from Poe

From childhood's hour I have not been
As others were -- I have not seen
As others saw -- I could not bring
My passions from a common spring --
From the same source I have not taken
My sorrow -- I could not awaken
My heart to joy at the same tone --
And all I lov'd -- I lov'd alone --
Then -- in my childhood -- in the dawn
Of a most stormy life -- was drawn
From ev'ry depth of good and ill
The mystery which binds me still --
From the torrent, or the fountain --
From the red cliff of the mountain --
From the sun that 'round me roll'd
In its autumn tint of gold --
From the lightning in the sky
As it pass'd me flying by --
From the thunder, and the storm --
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my view --

Po je legenda

+ Цомет, оригинал је исто предиван

Хуан Рамон Хименес

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ
Отићи ћу. А птице ће остати
певајући;
и остаће врт мој са својим зеленим стаблом
и својим белим зденцем.
Сваке вечери небо ће бити плаво и спокојно;
и звониће, као и вечерас,
звона са звоника.
Умреће они који су ме волели;
и свет ће се обнављати сваке године;
а у углу мог врта расцвала и окречена
лутаће дух мој, носталгичан...
Отићи ћу; и бићу сам, без огњишта, без стабла
зеленог, без зденца обељена,
без неба плава и спокојна ...
А птице ће остати певајући.

+ Comet

Caballero solo, Pablo Neruda
The gay young men and the love-sick girls,
and the abandoned widows suffering in sleepless delirium,
and the young pregnant wives of thirty hours,
and the raucous cats that cruise my garden in the shadows,
like a necklace of pulsating oysters of sex
surround my lonely residence,
like enemies lined up against my soul,
like conspirators in bedroom clothes
who exchange long deep kisses to order.

The radiant summer leads to lovers
in predictable melancholic regiments,
made of fat and skinny, sad and happy pairings:
under the elegant coconut palms, near the ocean and the moon,
goes an endless movement of trousers and dresses,
a whisper of silk stockings being caressed,
and womens breasts that sparkle like eyes.

The little employee, after it all,
after the weeks boredom, and novels read by night in bed,
has definitively seduced the girl next door,
and carried her away to a run-down movie house
where the heroes are studs or princes mad with passion,
and strokes her legs covered with soft down
with his moist and ardent hands that smell of cigarettes.

The seducers afternoons and married peoples nights
come together like the sheets and bury me,
and the hours after lunch when the young male students
and the young girl students, and the priests, masturbate,
and the creatures fornicate outright,
and the bees smell of blood, and the flies madly buzz,
and boy and girl cousins play oddly together,
and doctors stare in fury at the young patients husband,
and the morning hours in which the professor, as if to pass the time,
performs his marriage duties, and breakfasts,
and moreover, the adulterers, who love each other truly
on beds as high and deep as ocean liners:
finally, eternally surrounding me
is a gigantic forest breathing and tangled
with gigantic flowers like mouths with teeth
and black roots in the shape of hooves and shoes.