Poezija koju volimo...

Areal ::+evi za Kinga i Kometu mnogo volim Miku Antica i Zmaja, dok su Dva raba odlicna satiricna pesma.

Dva raba je jako dobra i nazalost realna pesma

Ivan V. Lalić

STRAMBOTTI

1

Kad noću dišem, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.

2

Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane
Pa znam da sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika ili mura.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.

3

Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbilja sniti zaboraviš očas.
Il' zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i samoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove.

4

Već godinama znam da nestajemo
Zajedno: tako pisah još u dane
Kada vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlična, blaga ruka baštovana.

5

Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
K'o med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesaglednog, crno usijanje -
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.

6

U disanje si moje upevana
K'o molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Izmedju svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja cu biti neizvesnosti lišen -
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.

7

Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.

8

Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
U svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije rakao Petrarka Lauri,

No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.

9

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il' svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrtnoj

10

Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami,
Što boji prostor izmedju dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom -
I ljubav naša stari kao vino.

Mika Antić

Ljubav

1.

Da li je istina ono sto piše u Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je
nećeš stici. Ako joj okreneš ledja pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male sreće i male bolesti.
Nema malekradje i male smrti.
Nema malog rata nitimalog poštenja.
Nema maloga prijatelja imale tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

2.

Ne okreći mi nikad ledja da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala azurnu svetlost
po mojim dlanovima.

3.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas.
Počećešda se briješ. Oženićeš se i zaposliti.
Imaćeš svoju decu i pričaćes im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem
da ću večito živeti, opčinjen unutra
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,
i tako,ogromnom maštom, sam u Ničemu,
jedini, oživeo sve ono što je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče
makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš,
više ćeš je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,
već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja,
već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja,
već bi postali beskonačnost.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja,
već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja,
već davno bi bila zvezda.

Mika Antić

Rođendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Što neko voli Miku Antića....
+ i +

Hvala, a pa to mi je najdraži pjesnik

Jorge Luis Borges
The Moon


There is such solitude in that gold.

The moon of these nights is not the moon

The first Adam saw. Long centuries

Of human vigil have filled her with

An old lament. See. She is your mirror.

Ne znam gdje ima srpski prevod pa ću ovu pjesmu postovati u originalu. Ako neko nađe srpski prevod, neka postuje.

Nothing gold can stay

Nature's first green is gold,
Her hardest hue to hold.
Her early leaf's a flower;
But only so an hour.
Then leaf subsides to leaf.
So Eden sank to grief,
So dawn goes down to day.
Nothing gold can stay.

- Robert Frost

William Ernest Henley

Invictus

Out of the night that covers me,
Black as the Pit from pole to pole,
I thank whatever gods may be
For my unconquerable soul.

In the fell clutch of circumstance
I have not winced nor cried aloud.
Under the bludgeonings of chance
My head is bloody, but unbowed.

Beyond this place of wrath and tears
Looms but the Horror of the shade,
And yet the menace of the years
Finds, and shall find, me unafraid.

It matters not how strait the gate,
How charged with punishments the scroll.
I am the master of my fate:
I am the captain of my soul.

Zandrin ::

+!

ja sam se najezila dok sam slusala kako je recitovao

Jedna od mojih omiljenih pjesama jednog od mojih omiljenih pjesnika kao i uzora.

Kad mlidijah umreti


Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Jao Ket, otkad ovo nisam citao! + za podsecanje, i naklon autoru!

joj dje me ubode u Branka Ket i u Mlidijah umreti ...

+ iza ponoci...jedna mi od omiljenih pesama ikada

KANCONIJER ( Frančesko Petrarka )

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba.

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu.

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah, žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena, i ničija više.

Ovo smo skoro radili na času srpskog, prelepa pesma. <33

Stvarno je prelepa!

ТЕБИ

1.
Па збогом ! – Сад нисмо већ двоје,
И задњи пут стежемо руке;
Па збогом ! – Сад срце је слободно твоје .
Тек с другим га чекају муке.
Ја знам да ће пориви бола
Још једном овладати њиме,
Кад допре му истина гола
И сазна за умрлог име.

2.
Постоје ти звуци што пламте,
Од охолог света скривени –
Ал' они се вечито памте:
Ко живот су с душом сливени;
У њима сни минули стоје,
Ко гроб што све занавек прима;
Разуме их једино двоје,
И двоје задрхти пред њима !

3.
За трен смо ми заједно били,
Шта вечност пред њиме сад вреди !
Сву сласт смо за трен тај ми пили,
И спалили пољубом једним;
И збогом ! – Та љубав је наша,
И зато без жалости бежи:
Јер крај нам се чинио страшан,
Ал' сусрет би био још тежи!

1832.

Љермонтов

Nezna covek sta je lepse , odlican izbor poezije .

Sral Bodler

ONA SVA

Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
I kao Osvit na me zrači;

i saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!

Što je divna ona prva pjesma , +

Veze su jedna od najboljih Bodlerovih pesama, bar po mom misljenju.

Poslije Branka Radičevića, predstavljam vam još jednog od mojih omiljenih pjesnika. Naravno, moga miloga Sergeja Jesenjina.

NE DOLAZI POD PROZORE MENI

Pod prozor mi više ne dolazi,
Prestala sam davno da te volim.
Zalud travu zelenu ne gazi
I ne plači iako te boli.

Tvoja patnja kao nož me seče,
Do lepote moje što ti stalo?
Što me mirnu ostaviti nećeš,
zašto ti je srce uzdrhtalo?

Zalud patiš, tvoja biti neću,
Ne ljubim te, nit volim ikoga.
Žalim tvoju izgubljenu sreću,
Odlazi mi od prozora moga.

Zaboravi da sam bila tvoja
I da sam te volela bezumno.
Idi, umrla je ljubav moja.
Zašto mučiš sebe nerazumno?