Poezija koju volimo...

Jooooj, Tagoreee

LunarFang ::Jooooj, Tagoreee

Znam... , svaki put se zaljubim u njegove stihove.

Genijalan je!

Vojislav Ilić
"Mramorni ubica"


Za vreme Andžela slavnog življaše u
drevnom Rimu
Silvije, ubogi vajar. Pod krovom
nužde i jada
On je trajao dane, nepoznat i
prezren često,
Smrt gladnu goneći mučno zaslugom
skromnoga rada.
Među svetila rimska, zapojen
nasladom taštom,
Silvije stupao nije sa svojim
izdrtim plaštom
I svojom anđelskom tugom. Po
kakav propali plemić,
Il' bekrija svirač, sa špadom i
gitarom,
Društvo je njegovo bilo. Jer on je
voleo pesme,
A njih je skitnica svirač pevao s
ljubavnim žarom
Bijući u gitaru. Tako je, u
društvu s njima,
Pjančio pokadšto svu noć po
krajnjim krčmama Rima,
Zabačen od celog sveta.


Sunce se gasilo jasno,
Kada se Silvije jednom od kuće
podiže kasno.
Veče je proletnje bilo. Pod nebom
crne se ždrali,
O puste obale reke lome se rumeni
vali,
I magla uvija râvni... U toploj
njegovoj duši
Zvuk tajne, nejasne sreće zazvoni
bolno i drago,
I vajar, nesvesno čisto, u staru
kapelu uđe,
Iz koje molitva bruji uz pratnju
orgulja blago.
Bilo je večernje sveto. U tami i
tišini
Treptahu nebesni zvuci božanskog
Palestrini,
Kô usklik njegove duše. Pred samim
oltarom svetim,
Sa crnim dugačkim velom, klečaše
nekakva žena.
Plave i suzne oči ona je podigla
gore,
Kô bledi anđeo tuge. Svilena
odeća njena
U skladnim borama svojim padaše
po podu dole,
A njene skrštene ruke bejahu do
pola gole.
Za kime plakaše tako? I ko je
upravo ona?
To bedni, ubogi, vajar nije ni
znati mogô,
No on je drhtao čisto. Od ove
večeri čudne
Proteče večeri dosta i dana
proteče mnogo
A od nje ni traga više. No tuga,
što zdravlje ruši,
Učini od tada prevrat u bolnoj
njegovoj duši.
Silvije od ove noći sto puta
oseti jače
Svu pustoš života bednog i
ništavila svoga;
Odsad je bančio češće, kašto se
po krčmi tukô,
Huleći odvratnom psovkom i ljude i
samog Boga.
Tako jedared pijan dohvati
čelično dleto,
I poče rezati mramor, bez misli i
bez plana,
Za nekom nesvesnom težnjom. I
slika čudesne žene
Iz hladne, mramorne grudve
iskrsnu jednoga dana.


Silvije zamišljen stade. U
pomračenome umu
On je budio slike od rane
mladosti svoje,
On se je sećao lica što davno
nekada vide,
Al' nije doznati mogô od kuda to?
i ko je?
Skrstivši umorne ruke, on dugo
stojaše tako,
Tako ga i tavna ponoć pred likom
kamenim nađe.
Napolju mrtvačka tama... Silvije bezumno
viknu,
Kad strašna, čudesna slika s
mramornog podnožja sađe,
I tiho pristupi njemu.


„Čudiš se!“ uskliknu ona,
Slazeći nečujno čista sa svoga
mramornog trona.
„Pa ipak, davno se znamo. Od prve
mladosti tvoje
Ja življah u duši tvojoj, I lice
nebesno moje,
Tvoj večni ideal, evo, ovaploćen
je sada,
Ideal, što bićem tvojim bez tvoga
pristanka vlada.
Ponosit pred celim svetom ropski
si služio mene
Kô sliku čistote rajske i večno
mlađane žene
Al' me video nisi. Zato sam, pred
oltarom,
Izašla preda te jednom sa svetim,
nebesnim žarom,
Kô suzna Niobeja. Zaklonjen, u
tišini,
Tvoj svetli duhovni pogled otad
je draži mi bio.
Tvoj život ràd meni beše. I ti
ćeš umreti sada,
Jer ja sam čarobni leptir, a ti
si čaura bio.
Jest, ti ćeš umreti sada... Sav
poziv života tvoga
Svršen je s rađanjem mojim, po
volji samoga Boga;
Ali će Rimljani sutra s divljenjem
gledati mene
Kô obraz vrline čedne, kô uzor
najlepše žene.“

I strašna, mramorna žena raširi
kamene ruke
I pritište ga silno. Na usne
njegove mlade
Ona ledene usne priljubi bezumno,
strasno,
I dušu njegovu ispi. Silvije na
zemlju pade,
I ruka sumorne smrti dotače
njegove veđe,
A divna statua mirno na svoje
podnožje pređe.

Obožavam DIS-a. Zbilja aktuelan!


Владислав Петковић Дис - Химна

"Одма'ни руком и загази бару,
Што мили, тече, као живот, мека,
Са'рани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.

И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну:
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба, пуну.

Одма'ни руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и разноврсност ниска.

За лице твоје огледало није.
Живи међ људима у музици блуда.
Живи! и нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда."

Бранко Миљковић

ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
к'о топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.

kometo + za branka...

 

+ Цомет
Ево једна од исто од Бранка али Радичевића:
OJ MORAVO Oj Moravo, sto bi bez Srbinja,
Sto bi Srbinj bez srca junacka,
Sto bi junak bez desnice ruke,
Sto bi ruka bez te sablje britke,
Sto bi sablja bez vesta kovaca,
Sto bi kovac bez tog tvrdog gvozdja,
Sto bi gvozdje da g' u brdu nije,
Sto bi brdo da mu gore nije,
Sto bi gora da nema drveta,
Sto bi drvo da nema lisca,
Sto bi lisce da mu tica nije,
Sto bi tice da im pesme nema,
Sto bi pesma da od srca nije,
Sto bi srce da mladosti nije,
Sto bi mladost da milosti nema,
Sto bi milost da devojke nema,
Sto devojka kad joj venac uzmu,
Sto bi venac bez ljupkoga cveca,
Sto bi cvece bez te rose sjajne,
Sto bi rosa bez zorice bele,
Sto l' zorica bez brata sunasca,
Sto bi sunce da mu neba nema,
Sto ces pesmo, sto ces srce moje,
Daleko je vedro nebo tvoje.

+

zim ja sam više Drina tip...

Gracias Comet Нека Халкон окачи Дрина-тип песму

hm ne pada mi na um nikakva trenutno...

Ево га Ђура Јакшић Сетни боем
Поноћ

...Поноћ је.
У црном пласту нема богиња;
Слободне душе то је светиња...
То глуво доба, тај црни час -
Ал' какав глас?
По тамном крилу нема поноћи
Ко грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини -
Лагано хуји - ко да умире,
Ил' да из црне земље извире?
Можда то души земљи говоре?
Ил' земља куне своје покоре?
Ил' небо, мозда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује...
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане -
Тама?...
И ход се чује -
Да л' поноц тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази -
Ко да са оног света долази?
Ил' крадом облак иде навише?
Ил' болник какав тешко уздише?
Ил' анђо мелем с неба доноси?
Ил' оштру косу да га покоси?
Да љубав не(ј)де?... Да злоба није?...
Можда се краде, да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил' можда, суза иде жалости?
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
. . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше...
О, душе О мила сени
О, мајко моја О, благо мени
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајо, много грешио
И с хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио ...
О, мајко, мајко О, мила сени
Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео ...
Ил' можда мислиш: Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује,
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном,
Међу људма си - међу ближњима -"
Ал' зло је, мајко, бити међ њима
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи...
О, мајко, мајко, свет је пакостан -
Живот је, мајко, врло жалостан...
. . . . . . . . . . . . . . . .

pade mi.na um jedna stara narodna o Drini

Ja poranih rano pokraj vode Drine,
da ja vidim Milenu da ne stoji s kime,
ja kucam na prozor cvokocu mi zubu,
dok se moja Milena s nekim drugim ljubi
Ja potegoh jatagan, odjsekoh joj glavu
Pade mrtva Milena u zelenu travu
Mrtva pade Milena, jezik progovara
"Zar se tako Milena ljubav zaboravlja?"

Десанка Максимовић

ЈОШ БИ НАМ МОГЛА ДЕСИТИ СЕ ЉУБАВ

Могла би се десити изненада
као велико светско чудо,
пасти на жеђ срца као мана.
могла би нас понети лудо,
судбинска, од младости још чекана.

У пријатељству ком не знаш разлога
притајено би могла да се пробуди,
из привидно равнодушна слога
вребати би нас могла немо,
нићи као клица усред студи.

Могла би нам бити судбином понуђена,
а ми да је примити не можемо,
могла би нас однекуд позвати,
а ми да је не чујемо.

Тако док љубав чекамо судбинску,
док пролазе кратки заноси и греси,
низ и низ обмана,
нечекана
смрт нам се деси.

Plus Comet
Evo jedna kratka iz 8 veka,cini mi se


Li Ho Grob male Su
Rosa na skrivenoj orhideji,kao uplakane oci.
Nicega nema sto bi se privilo uz srce.
Da zamagljeno cvece berem,nemam snage.
Trava je uzglavlje,bor je suncobran,vetar odora, a voda zveckava nausnica
Kocije sjajnih bokova cekaju nekog,u predvecerje.
Hladno i plavicasto plamenje sveca upinje se da svetli.
Podno Zapadnog Brega,vetar raznosi kisu.

Lya plus,za morisona dzima
Evo i malo Mike pred pocinak

+
Ne može da omane.

Федерико Гарсија Лорка

ДА МИ СЕ РУКЕ ОЛИСТАЈУ

Изговарам твоје име
у ноћној помрчини,
када се звезде спусте
да пију на месечини
и када спавају гране
са листовима скритим.
Тад осетим да тонем
у страсти и музици.
Сат сулуди што пева
часове који су били.

Изговарам твоје име
у овој ноћној тмини,
и име ми се тад твоје
даље нег' икад чини.
Даље од свих блиставих звезда,
болније од благе кише што киши.

Да ли ћу да те волим
као и онда? Шта скриви
жалосно срце моје?
Кад облак мре у висини
какав ме занос чека?
Чист, миран да л' ће бити?
Да ми се руке олистају
на сјајној месечини!

Awww Neruda ++++  
Octavio Paz in English



As One Listens To The Rain

Listen to me as one listens to the rain,
not attentive, not distracted,
light footsteps, thin drizzle,
water that is air, air that is time,
the day is still leaving,
the night has yet to arrive,
figurations of mist
at the turn of the corner,
figurations of time
at the bend in this pause,
listen to me as one listens to the rain,
without listening, hear what I say
with eyes open inward, asleep
with all five senses awake,
it's raining, light footsteps, a murmur of syllables,
air and water, words with no weight:
what we are and are,
the days and years, this moment,
weightless time and heavy sorrow,
listen to me as one listens to the rain,
wet asphalt is shining,
steam rises and walks away,
night unfolds and looks at me,
you are you and your body of steam,
you and your face of night,
you and your hair, unhurried lightning,
you cross the street and enter my forehead,
footsteps of water across my eyes,
listen to me as one listens to the rain,
the asphalt's shining, you cross the street,
it is the mist, wandering in the night,
it is the night, asleep in your bed,
it is the surge of waves in your breath,
your fingers of water dampen my forehead,
your fingers of flame burn my eyes,
your fingers of air open eyelids of time,
a spring of visions and resurrections,
listen to me as one listens to the rain,
the years go by, the moments return,
do you hear the footsteps in the next room?
not here, not there: you hear them
in another time that is now,
listen to the footsteps of time,
inventor of places with no weight, nowhere,
listen to the rain running over the terrace,
the night is now more night in the grove,
lightning has nestled among the leaves,
a restless garden adrift-go in,
your shadow covers this page.

Ode, by Arthur O'Shaughnessy

We are the music makers,
And we are the dreamers of dreams,
Wandering by lone sea-breakers,
And sitting by desolate streams;—
World-losers and world-forsakers,
On whom the pale moon gleams:
Yet we are the movers and shakers
Of the world for ever, it seems.

+!
Ocvo je vec lep potpis Zim