Poezija koju volimo...

Десанка Максимовић

Песма за мене, песма за тебе

Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да за мном светлост баца,
у понору једном дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи;
потребно ми је примирје:
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

She walks in Beauty, like the night
Of cloudless climes and starry skies;
And all that's best of dark and bright
Meet in her aspect and her eyes:
Thus mellowed to that tender light
Which Heaven to gaudy day denies.

One shade the more, one ray the less,
Had half impaired the nameless grace
Which waves in every raven tress,
Or softly lightens o'er her face;
Where thoughts serenely sweet express,
How pure, how dear their dwelling-place.

And on that cheek, and o'er that brow,
So soft, so calm, yet eloquent,
The smiles that win, the tints that glow,
But tell of days in goodness spent,
A mind at peace with all below,
A heart whose love is innocent!

Zna se kome je posvećena .

Areale , predivan izbor , jedna od mojih omiljenih , +

Јован Јовановић Змај

Разговор са срцем

Kакви тебе, срце,
Тајни јади ломе,
Те ме често молиш:
Поклони ме коме!

Та у мојим грудма
Пакост те не слама,
У вину те купам,
Лежиш на песмама.

На то мени срце:
Добро ј’ мени туди,
Ал’ би време било
Да променим груди.

Здружиће се срећа
да ме тамо прати,
Одакле ћу теби
Нову срећу слати.

Та знаш ли кад грли
Свако злато своје,
Знаш како те боли
Самовање твоје!

Тако моје срце
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!

Знаш ли где на свету
Анђелску прилику,
Анђела по души,
Анђела по лику.

Пуне очи жара;
Пуна уста сласти,
Мирисава недра
Пуна бујне страсти;

Мило чедо, коме
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;

Што би знало чарне
Не склапати очи
Грлећи, љубећи
Три божије ноћи.

А четврте кад би
Легло да почива,
Молило би Бога
Да о мени снива;

Што би осећало
Да га љубим јако,
А љубит’ ме знало
Бар уполак тако;

Што би у радости
Са мном сузе лило, —
Хеј, које би моје
Само моје било.

Тако ја мом срцу
Зборим више пути.
А оно задршће,
Снужди се — па ћути.

Татјанино писмо Оњегину


Пишем вам - шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
Презрење ваше да л' ћу стећи.
Ал' ако вас мој удес худи
Бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.

Да ћутим ја сам прво хтела,
И за срамоту мојих јада
Не бисте знали ви ни сада,
Бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
И да ћу бар и ретко моћи
У селу да вас видим нашем,
Да се веселим гласу вашем,
Да вам што кажем, па да затим
О истом мислим и да патим
Дане и ноћи дуге сама
Док не дођете опет к нама.
Ал' особењак ви сте, знамо,
И тешка вам је селска чама,
А ми...ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради вама.

Што дођосте у наше село?
У степи, где мој живот траје,
Ја не бих срела вас зацело
И не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
Можда бих једном (ко ће знати?)
По срцу нашла друга верна
И била бих му жена смерна,
А својој деци добра мати.

Други!...А' не, ја ником не би'
На свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
Да ћу те срести измеђ' људи;
Знам, бог је тебе упутио,
Мој заштитник до гроба буди...
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио,
Твој поглед ме је свуд прогањ'о,
У души давно глас одзвањ'о...

Не, није ми се сан то снио,
Јер чим си уш'о, ја сам знала,
Сва премрла и успламсала,
И рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
Говорио си са мном једном
Кад просјаку помагах бедном
И када блажих молитвама
Буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
О привиђење моје драго,
Промак'о кроз ноћ као сена,
Над узглавље се моје саг'о
И шапнуо ми речи наде
Љубави пуне и искрене?
Ко си ти? Чувар душе младе
Ил' кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
Заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
Пред тобом сузе бола лијем
И молим заштиту од тебе...
Помисли: ја сам овде сама
И никог нема да ме схвати,
Сустајем и мој ум се слама,
А немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
Бар погледом оживи једним,
Или из тешког сна ме прени
Прекором горким и праведним.

Заврших! Да прочитам стрепим...
Од стида више немам даха...
Ал' ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха...

Пушкин

Jao vidi Veca...

Veco, predivno , mnogo, mnogo volim Evgenija

Михаил Љермонтов:

НЕ, ЈА ТАКО ВАТРЕНО НЕ ЉУБИМ

Не, ја те тако ватрено не љубим,
Лепота твоја не блиста за мене:
У теби своје прошле патње љубим
И младе своје дане изгубљене.

У часу, кад те задивљено гледам,
С очима твојим кад свој поглед спојим,
Тајанственом се разговору предам,
Али не с тобом, већ са срцем својим.

Ја с драгом зборим, које више нема,
У твоме лику тражим црте њене,
У живим устима - уста давно нема,
У очима ти - сјај угасле зене.

Domalopre htela da ujeda a sad....

Veco +

Јастро, захваљујем.
Већ знам да је то због Љермонтова

Volim ruske pisce i pjesnike

И ја

Jovan Jovanović Zmaj

Pođem, klecam

Podjem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Zar nisam ja ovo izbacivao već? Kako god, plus iza ponoći

Hvala , nisam sigurna, ali mislim da nije do sada bilo

Desanka Maksimović

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cvece svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom sto od sreće blista;
jer pune topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;
jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.
Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh ce ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

Kometo i Veco jako lepe pesme .

Hvala Areale

Desanka Maksimović

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Десанка Максимовић: ПЕСМА ЗА МЕНЕ, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ







Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да за мном светлост баца,
у понору једном дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи;
потребно ми је примирје:
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

Rajner Marija Rilke

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' , ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drzi nas?
O, pesmo slatka.

Душко Трифуновић

ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело - а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам
Летео сам изнад ваше мере строге
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће
А не бих га дао - ни кад бисте хтели.

Desanka Maksimović

I ovde

I ovde, na ničijoj zemlji,
ulaziš mi u san kao u dvore
koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
i kroz pore,
kao da si od moga sna u dugom putu
pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
sluha i vida,
provućes se ispod očnih kapaka
kao mesečeva zraka,
kao lopov preskočiš
snu preko zida.

U zemlju ničiju
sklizneš po jave i nejave samom šavu,
probudiš ponoć uspavanu,
suza ukapaš u kladence,
negde digneš,
negde spustiš bolu branu,
i tek te jutro odnese na svom splavu.