Poezija koju volimo...

areal +.....finćukasta pjesma

Десанка Максимовић

Пролетња песма

1.
Пролеће, данас зваћу те чистотом:
још сунце врело пољубило није
ока ти два;
а стидљиво ти лице још се крије,
и неком свежом, невином лепотом
данас ти сја.
Пролеће, данас радост ћу те звати:
јер за осмехе чело твоје ведро
једино зна.
На твоје чисто, насмејано недро
данас прљавом ногом не бих стати
желела ја.

Већ кад бих како данас лептир била,
па да високо у зрак се узнесем,
надвисим све:
да теби нигде мрљу не нанесем,
да само сенком својих танких крила
додирнем тле.


2.
Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;

како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;

како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.

Осећам да до сад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колику бих могла и колику хтела;
да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.

Bas lepa prolecna

Grigor Vitez - Kako živi Antuntun

U desetom selu
Živi Antuntun.
U njega je malko
Neobičan um.
On posao svaki
Na svoj način radi:
Jaja za leženje
On u vrtu sadi.
Kad se jako smrači,
On mrak grabi loncem.
Razlupano jaje
On zašiva koncem.
Da l' je jelo slano,
On to uhom sluša.
A ribu da pjeva
Naučiti kuša.
Na livadu tjera
Bicikl da pase.
Da mu miše lovi,
On zatvori prase.
Guske sijenom hrani,
Snijegom soli ovce.
A nasadi kvočku
Da mu leže novce.
Kad kroz žito ide
On sjeda u čun.
Sasvim na svoj način
Živi Antutun.

J.J.Zmaj

Ljubim li te... il' me sanak vara


Ljubim li te... il' me sanak vara,
Što te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me duša vara
Što se udilj s tobom razgovara;

Ljubim li te... il' me bezum ganja,
nema vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il' ljubavi nije -
Što se grli, to su same zmije;

Ljubim li te... il' me i nema,
Ili tebe, - nas nijedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
nema sunca, ni rose, ni cveta,

Već sve tmina, što je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesina spava -
Moju ljubav u snu izmišljava.

+ici za Zim i Kometu .

J.J.Zmaj

Otkide se



Jedna mis'o, kao munja,
Tako brza, tako sjajna,
Otkide mi s' ispred duše
I postade duši tajna.

Ka da ode uvis gore -
Ne da s' videt oku mome;
Ja osećam bol otkida
I žalim za njome.

Hoćeš mi se ikad vratit,
Da te boje čuvam tade,
Misli moja... ili željo...
Il spomene... šta bijade?

A ona mi kanda šapće
Kroz tišinu blage noći:
'neću ti se nikad vratit -
Ti ćeš k meni doći.'

Sjajan izbor Areale, to su mi jedne od najdražih

Nisam badava bratu donela Antologiju Srpskog pesništva .

Denika ::Nisam badava bratu donela Antologiju Srpskog pesništva .

Odlično , drago mi je što jesi

Бранко Ћопић

Мала моја из Босанске Крупе

Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил' ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!

Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л' да се купе,
мала моја из Босанске Крупе?

Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!

Jako lepa pesma Kometo + .

Trenutno sam samo za Disa raspoložen.

NIRVANA





Noćas su me pohodili mrtvi.

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.



Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.



Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,

Noćas bila sva mrtva proleća:

I mirisi mrtvi svuda kruže.



Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,

Zaljubljeni, smrću zagrljeni,

Pod poljupcem mrtvih uspomena.



I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,

Sve što više javiti se nikad,

Nikad neće - k meni dohođaše.



Tu su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

Tu su bili poginuli zraci:

Svu selenu pritisnu nirvana.



I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko:

Bez oblika, bez sreće, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.



I taj pogled, k'o kam da je neki,

Padao je na mene i snove,

Na budućnost, na prostor daleki,

Na ideje, i sve misli nove.



Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Hvala Areale, +

J.J.Zmaj

Đulići Uveoci X pesma

Zar ja ljubit više ne smem?
Zar se meni samo krati
Svoju dragu dragom zvati,
Uzdahnuti, osećati!?
Ko mi može ljubav ubit,
Mada j' srce raskidano!
- Ja te ljubim, čedo moje,
Čedo moje – zakopano!

Ja ne umem želje kriti,
Ta želje nam život čine;
Ja još živim, a ko živi,
Taj za rajem svojim gine.
I ja ginem srcem živim,
I ja ginem neprestano –
Ja za tobom ginem, zlato,
Zlato moje – zakopano!

Svakom sjaje jedna zvezda
Kroz tamninu gorkih jada,
Svakog teši ova zvezda –
A zar za me nema nada!?
Zar ti nisi uvek bila
Melem-cveće mojih rana,
Zar mi nisi i sad nada,
Nado moja – zakopana!

Kad su bili časi zlatni,
Kad vremena behu srećna,
Ja sam imo mnogo vera,
- Al' zar vera nije večna!
Zar je vera, što u jadu
Izneveri sirotana!?
- Zar te ne smem svojom zvati,
Vero moja – zakopana?

Ti si mrtva, moj živote,
Otišla si s ovog sveta,
Toj daljini nema mere –
Pa zar i to da nam smeta!
Neka pada nad i vera,
To mi ljubav ne savlada –
Ja te ljubim, prazna senko,
I bez vere i bez nada!

Mnogo volim ovu, +

Iz nekog razloga ova pesma me asocira na Noćnu stražu tako da svima što nose crno za vas.

Ne znam da li je ova pesma bila ali ima neke istine u njoj

Светли гробови

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.
Нема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мис'о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази -
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пеп'о кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.
Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш к'о горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слег'о живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” -
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”
Око сваког светлог гроба
Прикупљ'о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је син'о гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!
~ КРАЈ ~

Evo jos jedna od mene koja oslikava danasnjicu


DVA RABA

Zatutnjaše sa cetiri zvona
Povrveše kite i mundiri
Povrveše perjanice bojne,
Povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi
Oficiri cela kita sjajna
Pukovnici, s orlom i bez orla
I još neko, ali to je tajna.
Potmulo su udarala zvona,

Udarala zvona iz budžaka,
A i što bi da se cini dževa
Kad je pratnja srpskoga junaka.

Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mucite se džabe
Srpska deco postanite babe.

Mika Antić

Kada mi nedostaješ

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ...

+evi za Kinga i Kometu mnogo volim Miku Antica i Zmaja, dok su Dva raba odlicna satiricna pesma.

Hvala Areale

Ivan V. Lalić

Zimsko pismo

Kako si čudna gde te nema! Između nas
Vazduh se guši u sitnom cveću, vejavica
Kao slatka bolest. I kada te dodirnem
Na ivici običnog sna, prstima kroz rešetku,
Tako mi se čini, ti počinješ da govoriš
O stvarima koje ne poznajem: neku mudrost
Zlatnu između dve reči, kao vazduh, leti,
Između dva ostrva. Ali, lakše je tako
Da te dozovem, nego da zamišljam prostor
Koji nas tobože deli (noć od ljubičaste soli,
Ravnica po čijoj tišini povlačim pravu crtu,
Između zvezdanih, zatrpanih šuma -
Decembarska noć). Pa makar da si drugačija
Od svega što znaš o sebi, u ovakvoj noći
Kada se jedno more, uplašeno od snega,
Otvara i trepće kao oko u mojoj krvi;
Pa makar da si čudna, ljubavi, ovde gde te nema,
Gle, upaljena kao plamen na sveći svoga imena
U praznoj sobi izgovorenog.

Toliko mnogo načina
Da sve više zavisim od tebe!