Poezija koju volimo...

КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ
Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе

и велом звезданим својим покрије бурни град,
И поља, и доље, горе; кад лахор ћарлија слађе
Кроз опустели сад -

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене
Са усана мојих тада одгоне сан и смрт;
Духне ненадни вихор и све се иза сна прене,
Оживи цео врт.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно
Старинску некакву песму, старински неки јад;
Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно
Запева цео сад.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче,
Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври...
Један се церека лудо, а један очајно кличе,
Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени,
Но моје немирне душе неопевани јад.
Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени
Кроз опустели сад.
Војислав Илић

Душан Костић

Понекад

Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.

Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао.

Десанка Максимовић

Мирно моје срце спава

Снегови, снегови по свему
Мирно моје срце спава
Сад мртва рука заборава
Благо је пала по њему

Било је тужног свега
Испод свода неба плава
Мирно моје срце спава
Не будите сада њега

И радост и бол је прошао
И лаж и љубав права
Мирно моје срце спава
Сан је тихим кораком дошао

Ни за чим немам жеђи ни глади
У грудима ми сад сан откуцава
Убијени јелен млади
Мирно моје срце спава.

+ Comet!
AKO BI MI GLAS…

Ako bi mi glas umro na kopnu,
onda ga ponesite dole na more,
i ostavite ga na obali.
Ponesite ga dole na more
i imenujte ga kapetoanom
jednog belog ratnog broda.
O glasu moj, ukrašen si
ordenom mora:
iznad srca stoji sidro,
iznad sidra jedna zvezda,
iznad zvezde vetar
i iznad vetra jedra.

Rafael Alberti (1902-1999)

Prelepo!

Hvala Zim , mnogo mi se sviđa tvoja, ide + poslije ponoći

Para Estrella Fugaz Cincilleante:
Amigos

Si te sientas conmigo,
Si tú estás a mi lado,
Que seamos amigos,
Ya está casi arreglado.

Te diré dos palabras,
Cualquier cosa que sea,
Buscaré de tus labios
La respuesta cualquiera.
Abriré tu sonrisa
Con palabras graciosas,
Te diré con malicia
Una frase ingeniosa.

Buscaré en tu mirada
Si me has comprendido,
Sólo ofrezco palabras,
Sólo ofrezco mi oído.

El tener quién escuche
Cuando quieres hablar,
Quién te brinde silencio
Cuando quieras pensar.

El tener quién te hable
Si querés escuchar,
Es tan bueno, ¿y qué cuesta?
Casi nada, al final.

Si te sientas conmigo,
Si tú estás a mi lado,
Que seamos amigos,
Ya está casi arreglado.

Predivno Zim , čak sam dio i razumjela

Знала сам!
Ево још једне али кратке:
Como pájaros

Como un pájaro
Ella
Atraviesa las nubes
Por llegar hasta el cuarto.

Como un pájaro
Ella
En sus plumas de noche
Hay un brillo de estrellas.

Como un pájaro
Ella
Extendiendo las alas
Pone el cielo en la cama.

Como un pájaro
Ella
Hace nido en mi pecho
Picotea mi cuello.

Como un pájaro
Ella
Con graznidos eternos,
Se la escucha
Volar.

Mirada haiku
El primer beso
No lo dan los labios
Es con los ojos.

Razumeo sve, prelepa pesma!
Edit: mislim na Amigos

Razumjela, prelijepa pjesma Zim Ko su autori?

Autor: Ramon Almagro.

Hvala

Hej, poznato mi je to ime!

Он и јесте доста познат!
Девојчица са језера: Рамон Алмагро
La niña del lago

La niña sentada a orillas del lago,
Leyendo poesía de su libro Azul,
Te muestra que todo no está tan cambiado,
Están los que sueñan lo mismo que tú.

Son los que leyendo de un mundo de ensueño,
Mundo de romance, reino del amor,
Sienten que ellos pueden también ser los dueños
De esos sentimientos que brinda el autor.

Sueñan ser amados como en la poesía,
Por seres perfectos de muy suave voz,
Que al hablar envuelven con la melodía
Que sólo se escucha cuando habla el amor.

La niña del lago levanta los ojos,
Viendo que la tarde ya casi pasó,
Leyendo poesía se le hizo tan corta,
Que dubitativa mira su reloj.

Con pena, suspiros, recoge sus sueños,
Los guarda entre hojas de su libro Azul,
Y por un sendero se nos va corriendo,
Ha vuelto este mundo, de tanta inquietud.

Ja sam zanemeo... Prelepa pesma!

Baš je divna Zim , potraži ću još njegovih pjesama, da ne bi tebe, ne bih szanala za ovako sjajnog pjesnika

Ево последња кратка од њега:
Me han tirado un beso esta mañana

Me han tirado un beso esta mañana,
Me lo enviaron los labios de un niño,
Y tú sabes cuánta sed hay en el alma,
De una simple muestra de cariño.

Me han tirado un beso esta mañana,
Y mira cómo influyen estas cosas,
Que mi aburrido día de semana,
De golpe se pobló de mariposas.

Još jedna divna

Девојчица од песка.
Niña de la arena

Niña que en la arena te encontré llorando,
Con un llanto blando, tu primer amor,
Orgullo de niña que se hallaba herido,
Tal vez un motivo que nunca existió.

Por algo que él dijo o no sé que cosa
Tu boca de rosa se te marchitó.
Y aquellos pucheros, los que se habían ido,
Vuelven del olvido a llorar tu amor.

De un mundo de mimos salís a la vida,
Y aquí,
No hay quien cuida de algún moretón,
Ya viene la noche niña de la arena
Recoge tu pena, mañana
Mañana habrá sol.

Mika Antić

Objašnjenje

Sad shvatam:
nismo došli
zadovoljni ko trave,
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo
u mraku se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.

I prsutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.

I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvatu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.

I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.

Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.

Дивно Комето!
Антун Густав Матош: ТАЈАНСТВЕНА РУЖА

У моме тајном врту ћути дрека
Рогоборног вијека. Сјајни мајеви
Кроз мирис лебде уз ријеку меда и млијека -
Ој, снови мог живота, модри крајеви!

Јер душа моја башта је далека,
Висок зид је чува, сфинга и змајеви,
Туд шета драга жена, душе јека,
А њеним бичем струје свети гајеви.

Зовеш ли се Цинтија, Сибила,
Каквог си лика, не знам рећи;
Знам те као себе и немам за те ријечи.

Као санак дираш моје зјене,
Не знам што си, дјевојка ил вила -
О тајно мога врта! О ружо моје сјене!

Hvala Zim , zaboravila sam koliko je lijepa "Tajanstvena ruža"

Препев је одличан!

Uživao sam, dok sam čitao. Vas dve imate odličan ukus, mada sam to puno puta rekao . Za ove Zimine morao sam da napregnem svo svoje skromno znanje Španskog jezika, ali vredelo je .