Poezija koju volimo...

Јабланови
Јован Дучић

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Drago mi je Areale , ide + za "Srce", predivna pjesma

Hvala Kometo . Lep izbor Lunare .

Mika Antić

Sve boje sveta

Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.

Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.

Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači.

Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.

Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom.

Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al' iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.

Čudan je ovaj svet u meni

Koliko sam samo pismenih napisao na ovu temu... Nisam znao da je stih iz ove pjesme....

Univerzalan stih, vjerovatno ima hrpa ljudi na planeti koji isto ili slično misle

Ти која имаш невине руке

Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.

Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недирнут олујама.

Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.

Сеци његовим жалом.
Нека те сусрећу ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом.
Пријазни гуштери неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.

Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.

Ја не дочеках најљепше доба
његове мушкости.
Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.

Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу.
И приче које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.

И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
кoји жале моју стрпљивост.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну !

Весна Парун

Moja prva, poslednja, jedina.

+ sutra, mnogo volim tu pjesmu

Hvala.
I moram reci, O.K.
Lagao sam.
Imam i par ljubavnica:




The Fifth of November




Remember, remember!
The fifth of November,
The Gunpowder treason and plot;
I know of no reason
Why the Gunpowder treason
Should ever be forgot!
Guy Fawkes and his companions
Did the scheme contrive,
To blow the King and Parliament
All up alive.
Threescore barrels, laid below,
To prove old England's overthrow.
But, by God's providence, him they catch,
With a dark lantern, lighting a match!
A stick and a stake
For King James's sake!
If you won't give me one,
I'll take two,
The better for me,
And the worse for you.
A rope, a rope, to hang the Pope,
A penn'orth of cheese to choke him,
A pint of beer to wash it down,
And a jolly good fire to burn him.
Holloa, boys! holloa, boys! make the bells ring!
Holloa, boys! holloa boys! God save the King!
Hip, hip, hooor-r-r-ray!

Ko ovo bese, Njegos?

U davnini, pre svih vas novih clanova,
a i pre mene, su na forumu bila dva odlicna,
pa ne znam kako bi ih nazvao, poeticara?
Teksto pisca?

To su Pinki i Althinne.
Napisali su gomilu pesama u "Forumskoj sarenici".
Neke od njih su predivne.

Trazio sam jednu posebnu pesmu od Althinn, koja
je ostavila jak utisak na mene,
u medjuvremenu listajuci nadjoh jednu Pinkijev,
koja mi se veoma dopala:

pinki ::SLOBODA

Orao krilima guli oblake
U perima nosi tezinu neba.
On razume nebeske oznake
I nista mu do bespuca ne treba

Samoca je nekad cena slobode,
I to zna kralj prerije.
Nosi njen tert bilo gde da ode
A ona mu ponosom boji perije.

U njemu vlada ne shvacena jacina
Prekaljenu u vatri samovanja.
Njegova je pesma vetar i tisina
On nema potrebu da se nekom klanja

I ja placam cenu slobode
I srce mi kuca orlovim krikom
Zato dopustam svakom da ode
I i ne polazem racune,vise nikom.

Samovanje mi je obojilo oci setom
sloboda dala jacinu razlike
zato sam drukciji pred ostalim svetom
i dane i bajke pretvaram u praznike.

Dali sam jak da izdrzim sve epizode
Ove setne i malo lude zivotne serije?
Ne znam.
Vazno je da sam rastvoren u peharu slobode
I prsti mi postaju orlovo perije

Ledji Althinne:

Althinne ::Malo izmenjen naslov, ali jbm mu ja nanu XD
Inače, pesma je za brata pinkija, zadovoljstvo je moje XD Žao mi je što nije lepše ispala... Ali makar je jako originalna.

STISNI MI RUKU

Hodi, prijatelju, da ti stisnem ruku!
Temperama sjebali smo sive vekove!
I život, i smrt, i radost i muku...
prijatelju... Nije ovo luka za naše brodove!

Kiseli su oblaci k'o kupus u zimu,
zemlja nam je suva k'o frigidne žene,
al' jebiga, mi imamo svoju toplinu
dovoljnu da sprži sve suze prolivene!

U rat da nas šalju, druže, puške da nam daju,
mi bismo šaržere mastilom punili!
Pesnici se nikad bez borbe ne predaju,
al' našoj bi se borbi i ludi čudili!

Hodi, prijatelju, da ti stisnem ruku!
Znaš i sam da snovi nisu nedostatak.
Pusti nek nam šiju od tračeva bruku,
mi idemo svojim putem - a naš put je kratak.

Makar ćemo znati da smo dali sve od sebe.
Svet je previše mali da bi trajao u nama -
zapališ ga cigaretom k'o tinejdžer ćebe
i gledaš kako vatru guta vasionska tama.

Crkle sijalice u sunčevom sjaju,
fabrike, k'o kurve, vrebaju iz mraka,
a mi maštamo o nekom davnom osećaju
po kom je čovek znao da hoda i bez štaka...

Hodi, prijatelju, da ti stisnem ruku!
Na dobrom smo putu dokle god nas pljuju.
Veruj mi, moj druže, sledi svoju čuku,
prebrodićemo mi i ovu lajavu oluju!

E jbm mu mater...
Vec 3o min trazim pesmu i presko ci je,
ne mogu da je nadjem. -_-

Ali nacicu,
evo jedne Pinkijeve saljive.

pinki ::jbg,izvinite morao sam da se izglupiram:)

Tri metka za moju dragu

Danas došli da mi seku struju,jebiga mnogo se duguje.
Ja sam svojoj dragoj pričao,da bojler na skupu ne uključuje,
A ona se pravila da ne čuje.

Sad sedimo u mraku,
Pokušavam da zaboravim i peć što je palila na skupu
Zviznuo bi je al nemam jaku šaku,
Eno je jeca mamicu joj glupu.

gledam u sveću,smiruje me dok treperi,
I setim se da imam pišrolj,trofej iz drugog svetskog rata.
Draga kuka ja joj kažem,,Ne seri,,
Iz fioke vadim pištolj ostavio mi ga tata.

Samo tri metka,pa dobro žena mi i nije neka mačka
Pa sigurno nema devet života.
Ja je nisam terao oko struje da se čačka
Ič mi nije grota.

Prvi metak,nešto puče al nema da jaukne,
Čujem je iza šporeta,počela da me psuje.
Neobično od šporeta uvek ustukne,
Izgleda da joj se baš živuje.

Dugi metak,gde li je sad nestala,
Dok se šunjam sećam se filma gospodim i gospođa Smit,
Tad sam je vodio u bioskopkoja sam bio budala,
Ajde izađi mala da budemo kvit.

Avaj,drugi metak završio u zid,taze krečen.
Nikad ništa da uradim na brzinu,
Ja sam od trapavosti ne izlečen
Ali dobro čujem traži nešto iza .vitrinu

Treći metak opet završava u zid
Tresla mi se ruka od napada smeha,provali ti kuju,
Zaslužila je krunu,kao najveći bolid,
Pokušala je da priključi motornu testeru,testeru na struju.

LunarFang ::Ko ovo bese, Njegos?

Naravno, vladika legenda!

Plus Assassine, svaka im cast!!

Oberan svaka čast za izbor nakon ponoći ide plus... Ubico ja golim Poa i tebi ide plus.... Što se tiče starih članova žao mi je što ne pišu više vidim bilo je tu šmeka... Oni su za nas ko Drevni u Stargate-u....

Mika Antić

Uhodeći komete

Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.

Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.

Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da se bude daljina
I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takodje jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.

Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Izmedju Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?

Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.

Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese, zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.

Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.

Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.

I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove „žmurke“,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim
Da sam dvostruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.

Ipak je čovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.

Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.

Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.

Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na ledjima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.


Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.

TAKO TO IDE IDE IDE

"Sve tvoje pisanje o bolu i patnji je obično foliranje"

samo zato što sam ti rekao da me od rok-muzike
boli glava
samo zato što smo spavali i probudili se i
jeli zajedno
samo što smo bili u kolima i na hipodromu
zajedno
u parkovima u kadama u sobama
zajedno
samo zato što sme videli istog labuda i istog
kera u isto vreme
samo zato što smo videli kako isti vetar njiše
istu zavesu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što si vajala moju glavu
i čitaja moje knjige
i pričala mi o svojim ljubavima i flertovima i
putovanjima
samo zato što znam ime tvoje kćeri
i što sam ti zamenio izduvanu gumu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što su tri tvoje pesme objavljene
samo zato što pišeš roman o svom ludilu
samo zato što ljuljaš dupetom i imaš
dugu smeđu kosu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što sam te jebao 144 puta
odjednom si postala književni kritičar

dobro onda, reci mi,
među svim tim piscima... čije je bol stvaran?
šta? da, mogao sam da
pogodim - tvoj bol je
stvaran. zato, u najboljoj nameri za sve nas
mahni zbogom živima koji su izgubili snagu za
plakanje, i
dok bele dame u ružičastim sobama kače
plave i zelene minđuše
mahni zbogom meni.

- Čarls Bukovski

Dakle, ja pod obavezno moram da pocnem da citam Bukovskog...

Evo malo Rubaija:

@Lunar Ja obozavam Bukovskog! Mada sam citao vise njegove proze nego poezije

MI SE ČUDNO RAZMEMO

Mi se čudno razumemo
k’o dva bola, k’o dva vala
k’o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k’o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev’o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.
Stanislav Vinaver

@Zim + Lepa

@Kometa Takodje +!

Hvala Zevse, + Zim, poslije ponoći