Novi FRP-prva grupa

,,Otkud ja ovde, pomislio sam''. Nije bilo mog oružja, a nije bilo ni mojih prijatelja. Tada sam se setio da sam bio mrtav, i da sam verovatno ponovo rođen. Setio sam se da je zadnji portal na velikom ostrvu preko,mora, te sam odlučio da tamo čekam saputnike.

Uspesno sam se borio sa bolom. Prokletstvo, navikao sam na njega. Rane iz dvoboja sa demonom i iz Slavujeve baze su lagano zarastale, zahvaljujuci Gildanu. S mukom sam otvorio oci, mada sam znao da bi mi isto bilo i da ih drzim zatvorene. Po navici, poceo sam da razmisljam kako da nadoknadim svoj invaliditet. Ratnik u meni nije zeleo da odustane. Gildanov kristal mi je pomogao da vidim aure oko sebe, siluete osoba koje me okruzuju u svim bojama, ali nije mi omogucavao da nazrem kuda idem, kakav je teren, da li neko drzi oruzje ili ne. Morao sam nekako da se snadjem, i oslonim se na preostala cula. Iznenada, pala mi je na pamet luda ideja. Svaki put kada bih nekaog udario T nenergijom, osetio bih neku vrstu povratnog udara, beznacajno slabog, ali opet prisutnog. Ako bih to mogao da iskoristim, mozda bih ponovo mogao da se ravnopravno borim. Ali da bih uspeo, trebala mi je pomoc. Koncentrisao sam se i "ugledao" Gildana, tj. njegovu auru. Stvarno je bila plava.
- Gildane, reci mi, sta je sa ostalima? Gde su Nekromant, Vargson Kerolajn? Gde je Sara? Ne vidim ih...

Side quest - Slavujeva poslednja pesma

Sara je cula moj glas, i ubrzo sam osetio kao utrcava u sator. Njena aura bila je tople, zlatne boje. Zracila je ljubavlju, samiloscu, ali i dubokom tugom, koja je malo prigusivala njen sjaj. Zalila je za nasim palim drugovima, a i zbog moje povrede. Cutala je dok me je grlila, i tiho plakala. Zeleo sam da mogu da je vidim. Pokusao sam da realizujem svoju ideju, i oko sebe odaslao talas TK energije. "Odjek" koji sam dobio me je oraspolozio - moja ideja je uspesna. Talas se odbijao od svake ivice i povrsine oko mene, i imao sam osecaj kao da stvarno vidim. Tako sam i video posekotine na Sarinom telu i izmozdenost, potistenost i povrede ostalih nasih drugova. Nakon pet dana, u potpunosti sam savladao nacin gledanja aure i koriscenja TK kao vestacke oci. Vezbao sam sa Lazariusom, i ubrzo sam sa lakocom odbijao sve njegove napade. Posle petnaest dana, bio sam u punoj formi.

Bas kad sam zavrsavao moj trening sa Lazariusom, osetio sam snazno mreskanje vazduha, i poznate mirise i aure iza sebe. Okrenuo sam se i "video" Garu, Dajua, Sorfu i Fotosa. Nasa druzina je burno reagovala na njihovu iznenadnu pojavu, a Sara je zastitnicki stala ispred mene. Dopalo mi se to.
- Budite mirni, prijatelji, - rekao sam. - To moja braca i sestre dolaze da me vide. Oni nam nisu neprijatelji.
Okrenuo sam se ka njima i pitao:
- Daju, sta se desava? Je li nesto hitno?

- Da. Nasli smo Slavuja. Sada, ili nikad, brate. Idemo. Osveta ce biti nasa.

Zadrhtao sam od uzbudjenja.
- Stvarno? Gde? Kad? Kako?

-Duga prica. Hodi, Gara ce mas teleportovati. A onda, onda ce nasa misija biti ispunjena..

- Sacekaj minut, da se spremim, i dolazim odmah.
Uleteo sam u sator i oblacio svoj kozni oklop. Bas kad sam stavljao masku, usla je Sara.
- Ne idi molim te, povredjen si, ne mozes tako da se boris.
- Moram. Vec sa, se uspesno navikao na ovo stanje, mogu da se borim isto kao i ranije, moje moci i cula su odlicna zamena.
- Ali sta ako se nesto desi i...
- Nece nista desiti Sara. Sve ce biti u redu. Vraticu ti se ziv, zatvoricemo i poslednji portal, a onda cemo zajedno otici negde, bilo gde. Obecavam.
- Bar me povdi sa sobom. Necu vam smetati.
- Ne mogu. Zao mi je, ljubavi, ali ne mogu. Ne zelim da vidis neke stvari. Obecao sam da cu se vratiti ziv, i tako ce i biti. Volim te.
Zagrlio sam je i poljubio, a onda se okrenuo i posao ka braci.
- Jesi li siguran da mozes da se boris? - upita me Fotos zabrinuto.
- Videces brate. Gara, vodi nas tamo.
Osetio sam kako svi zabrinuto gledaju, osim Dajua, koji je, kao i uvek, imao savrseno poverenje u mene, mahnuo sam uplakanoj Sari, i nestao u blesku...

Gara nas je, posle par minuta, prebacila na neko mracno mesto. Video sam bolesno zelenu auru truljenja, pracenu odgovarajucim mirisom, cuo udaljene samrtnicke glasove koje je vetar nosio, i prigusene topote koraka. Moje telo mi je osecalo da se nalazimo na strmom, visokom terenu, trulog i iscedjenog od ikakvog normalnog zivota. Prokleto, od bogova napusteno mesto.
- Daju, gde smo to? Kakva je ovo planina?

-Maradus. Na vrhu je nekada bio neki hram jeretika. Veliki Satanov altar je ostao. I jos uvek je tu. Slavuj i nekolicina njegoih cuvara su jos tamo. Gara, vodi nas!

Peli smo se lagano uzrdo. Oltar je bio na nekih kilometar odnase lokacije. Gara nije zelela da nas teleportuje tamo, jer bismo tako nespremni upali u osinje gnezdo. Osecao sam kako me posmatraju s brigom. Njihove aure su to jasno pokazale.
- Ne znam zasto je Daju toliko ubedjen da mozes da se boris, ali necu se protiviti, ali ti si slep covece. Kako kog djavola znas kuda da ides, i kako bi uopste mogao da se boris bez vida? - upita me Fotos.

- Gildan, moj "stric" i sadrug, dao mi je da sazvacem neki izmrvljeni kristal oporog ukusa, zavijen u lisce aloje, koji mi omogucava da vidim aure osoba oko mene. Tako znam sta ko ste i sta osecate. Sto se ostalog tice, pa, recimo da sam nasao novu primenu moje TK energije.

Nasmejao sam se. Eks nikada nije umeo da razocara. Isli smo dalje, dok nismo naisli na ostatke ogromnih vrata i nekakvih zidina. Zadah smrti i crkotina je ovde bio jaci. Pljunuo sam, i konstantno drzao ruku na drsci mog maca...

- Dakle, i dalje mozes da se boris kao i pre? Znas ono, to protiv 200 kultista? - upita me Sorfa s olaksanjem.
- Na zalost, ne mogu. Mogu da napadnem bez rizika trideset ili pedeset njih. Posto neprestano koristim voju moc, iako vi to ne osecate, ne mogu vise da se njome razbacujem na taj nacin. Vrlo brzo bih postao iscrpljen i beskoristan, sto ne bi bilo dobro. Srecom, tu je Daju. Za njega ni par hiljada nije suveise veliki problem, zar ne brate? - rekoh u sali

"Naravno, neka dodju" mirno sam rekao. Onda sam zastao... Mogao sam da se zakunem da sam video nekoga, ili bolje receno nesto, kako se mrda medju senkama, krije se. Izvukao sam moj teski,dvorucni mac i naredio ostalima da zastanu...

Pojavise se nizi demoni senke.

Ovratne ljubicaste aure su se pojavile svuda oko nas.
- Demoi senke, - rece Fotos smejuci se. - Ovo je suvise lako.

Po ustaljenoj navici, svi smo cvrsto zatvorili oci, dok je Fotos odaslao bljesak bele svetlosti. Cuo sam oko sebe bolni vrisak oslepljenih, ranjenih demona.
- Dobrodosli u klub nakaze, - rekoh, i i poceh da secem najblizeg demona svojim Ocnjacima.

Demoni se razbezase od svetla

Nastavili smo. Usli u neku podzemnu pecinu. Smrad se pojacavao, a baklje zelenih plamenova su zlokobno svetlele duz zidova...

- Koliko li je duboka ova jazbina? - upita Sorfa. Nije volela skucene prostore. Njena klaustrifobija je ponekad bila problem. Nadao sam se da to ovog puta nece biti slucaj, iako sam jasno video koliko su tesni hodnici i niska tavanica delovali na nju

- Nije vazno. Bitno je ono sto nas ceka na dnu, - rece Fotos. - Posle svih ovih godina, osveta je blizu...

- Kako je Vaj saznala za ovo mesto Daju? - pitao sam

"Nse znam. Nije htela da mi kaze... Cekajte."
Zastali smo pred ogromnim vratima od crnog, teskog drveta. Klimnuo sam Eksu, i onda ih pogurao. Otvorila su se, i mi smo usli u ogromnu dvoranu, u sredini, vatra, ogromna vatra, zelena. A pred nama...