FRP Avantura - 2.grupa

U OVOJ GRUPI IGRAJU WITCHER,NIAN BELROJEVIĆ i AREAL. OSTALIM ČLANOVIMA NIJE DOZOVLJENO POSTOVANJE.

POČETAK

Risiei je maleno mesto koje leži na samom jugu zemlje. Pre nekoliko godine, to područje je pripadalo Vojvodstvu Crne Zvezde, ali je skoro osvojeno od Zlatne Alijanse koja je tuda prolazila u pohodima ka Bekrajnoj šumi i Hal'Tuzaru, ostatku Zemlje Tame.
Na veliko čudo, Risiei nije uništen i spaljen, jer Alijansa je želela da očuva ono što će postati njihovo. Gradić je zadržao svojih četiri,pet hiljada stanovnika, pretežno ljudskih, dobar glas zbog uglednih krčmi i dobrih kovača. Možda je to postalo i bolje mesto - stavljena je kaldrma na glavnu ulicu, uvedena je trgovina sa Alijansom, a gnomi koji bejahu u manjini više nisu proterivani iz siromašnih delova varoši kao ranije. Alijansa je ostavila samo jednu omanju četu vojnika i nastavila dalje, i Risiei je počeo da se vraća korenima.
Međutim, opis grada koji se čuva u većini manastira i hramova, bili oni od Svetla ili Tame nije dovoljno precizan. Gradić jeste mali, ali je zato usputna stanica trgovaca, putujućih pevača... i raznih probisveta, plaćenika, ubica, lopova, bandita, sveštenika Pokolja i ludaka koji propovedaju smak sveta. Zima je jedino mirno doba, kada se grad vraća u svoju povučenu normalnost.

Leta 4630. godine, preostali deo vojske Alijanse, 16. pomoćna četa, se vratila u selo iz nekoliko čarki sa onima lojalnim Tami i videla strašnu sudbinu koja je zadesila selo opljačkano, većinu stanovnika mrtve ili ranjene. Kapetan-paladin Eniena Fusitol nije želela to da trpi te je poslala deo vojske kako bi pohvatali sve koji su u blizini naseobine. Videla je neprijatelje svuda oko nje

*

Tri osobe nimalo povezane, tri osobe koje se nikad nisu srele su dovedene u naseobinu u sumrak. Smestili su ih u istu ,,ćeliju'', omanji podrum jednog starog seljaka, Iteluka voćara. Pacovi su odavno napravili dom u mračnoj prostoriji, paučina se nalazila svuda, a ostaci pišaće i govana starog seljaka koji je to namerno radio kako bi pripremio podrum za ,,koljače'' su predstavljali ukrase ćelije. Te tri osobe su zaključane tu, bez hrane i vode, te ostavljene da čekaju ispitivanje kapetana-paladina.
Otelar Hatorsu to zaključuje iz svog transa, te ustaje sa suvog, ispucalog poda kolibe u blizini Risieia. Zadovoljno se nasmešio - sve ide po planu. Pomolio se njegovom jedinom bogu, onom bez imena, a zatim se nasmešio. Njegova proseda kosa se zavijorila na vetru kada je krenuo ka selu. Kucnuo se po svom teškom oklopu, dodirnuo balčak teškog, dugog mača na leđima i to mu je ulilo još veću sigurnost.

*

Zatvorenici mogu ugledati nepoznatu osobu kako otvara mala vrata podruma-ćelije i ulazi. On se smeška i obraća se trojici sa pitanjem.
,,Otkud to da ljudi poput vas nalaze svoje prenoćište na ovakvome mestu ? ''

Probudio sam se i bolela me je glava. Obreo sam se u nepoznatoj prostoriji, verovatno nekom podrumu pošto je bilo vrlo malo svetla. U prostoriji su se nalazila dva čoveka do tada meni nepoznata. Učinilo mi se da čujem korake kako se približavaju. Moj istančani sluh me nije prevario, neko je otvario vrata i obratio se svima nama istim pitanjem. "Nisam ovde svojom voljom, pa ni prenoćište nisam mogao da biram", odgovorio sam pridošlici.

Sedeo sam u cosku celije posmatrajuci svoje cimere: vilenjaka koji je lezao u nesvesti i crnokosog coveka koji se zlurado smesio i oko koga sam osecao auru zla. ,,Moguci saveznik pomislih", kada se vrata otvorise i svetlost obasja prostoriju. Jedan muskarac udje, njegova odeca je jasno govorila da je rec o nekom putujucem svesteniku. Na njegovo pitanje ja se suvo nasmejah i odgovorih: ,,A sta to tebe briga? Da nisi ovde da molis za spas nasih dusa i okajanje grehova"?

Pomerio sam se iz svog razgovora sa Senkama. Čovek koji je mirisao kao mešavina pokvarene pravednosti, osvete i čistog zla, tih naizgled nespojivih karakteristika je progovorio, a onda sam pogledao ka vratima naše ćelije. Tamo beše neki žrec, sveštenik, šta već, ali bez mirisa pravednosti i jorgovana. Ne, on je bio bez mirisa. Bez duše.
"O kakvim to grehovima govorimo? O paljivanju sela ili dva? Ubijanju nevinih? Eksperimentima sa leševima? Da li su to zaista grehovi? Ili samo praćenje prirodnog poretka stvari?" upitao sam, a onda se smejao. Bilo je neverovatno da MENI pričaju da sam lud, ali govore o spasenju od grehova.

Stranac je izvukao svoj dugi mač, posmatrajući odlično urađeno sečivo, a zatim ga je prislonio čarobnjaku na grlo.
,,To jesu grehovi, uzvišeni nekromanseru. I zbog toga ljudi trebaju da ispaštaju, ali danas za to vremena nemam. Vilenjače, zaista niste ovde svojom voljom. Ja sam zaslužan što se vi ovde i ja vas jedini mogu izvaditi.''
Pokazao je ključ Leštatu, a zatim ga vratio u džep pantalona od u zeleno obojene vune.,
,,Vi odlučite da li želite da budete ovde ili želite slobodu''.
Krenuo je ka izlazu.

Lestatu nije trebalo dugo da odluci, on ima misiju a nju ne moze da izvrsi dok sedi u nekom podrumu.
Krenuo je za svestenikom i upitao ga: ,, A sta ti zelis u zamenu za moju slobodu?"

Brzo sam promislio, ako ostanem sledeći posetilac bi mogla da bude Nezvana gošća ( smrt ) lično, a to mi nije odgovaralo, niti je koristilo mom svešteničkom radu. "Reci mi šta trebam da uradim da bih ponovo bio slobodan." upitao sam neznanca na vratima.

Ustao sam i pošao za grupom. Bilo bi mi neverovatno dosadno u ćeliji, Senke su znale da budu vrlo naporne ponekad. A većinu vremeno, iznimno dosadne i iritantne.
"Samo mi ne reci, svešteniče, da ćemo spasavati svet..." uzdahnuo sam. "Oh, kakvo li je to zlo, kakav je to smešni, mali tiranin zavladao tamo negde, čak i Smrti iza nogu?"
Ali sve jedno sam pošao...

Stranac im nije dopustio da odmah izađu, već je stajao na vratima, i dalje sa mačem u ruci.
,,Na Istoku postoji jedno pravilo. Kad god čovek nekom spase život, primoran je da mu uzvrati istom merom, ako spasilac tako poželi. A to jeste moja volja, potrebni ste mi za nešto. Ako odbijete, znate šta sledi.
Nije spašavanje sveta. Nije uništavanje sveta. I trenutno, vas to ne zanima. Povešću vas ka jednom skloništu nedaleko od sela, gde ću da vam objasnim kuda idemo.
Međutim, imamo jedan problem. Kapetan-paladin mi je rekla da smem samo da vas ispitam, ne da vas oslobodim. Moraćemo biti veoma, veoma tihi kako bi izašli. Hajdemo''.

,,A da nam vratis nase oruzje", upita Lestat.

"To uopšte nebi bilo loše" složio sam se sa Lesatom.

"I odveži nam ruke" rekao sam, ukazujući pokretom glave na moje, zavojima spojene, prste.

,,Prosvetlili ste me'', rekao je stranac. ,,Da vas nije, ne bih saznao da mogu da nosim toliko teške gvožđurije u džepu od mojih starih pantalona. Što se tiče odrešivanja ruku - kada stignemo, ako stignemo i ako budem raspoložen''.
Poveo je družinu prema kapiji koja je vodila iz sela. Uskoro su se našli u malenoj šumici, i ugledali su strančevu kolibu.

"Da li ćeš sada da nam objasniš zašto smo ovde i šta trebamo od sada da radimo" upitao sam stranca.

,,Ićiću kroz šumu Vhaonii. Opasno mesto, mada i dam opasnosti, ne bih vam rekao. Moraćete pratiti svaki moj korak, i ne smete se odvajati. Trebam da obavim neke poslove tamo. Pomalo se tiče i vas, ali mi je zabranjeno da to...razjasnim. Ima li neko pitanje ili možemo ući u moj skromni dom, kako bi odradili proces odmaranja ?'', stranac je govorio ne menjajući intonaciju, gledajući u daljinu.

,,Da, hoces li nam sad odvezati ruke?"rece Lestat.

- Ako vec idemo kroz tako opasnu sumu bolje da su mi ruke odvezane, a dobro bi mi dosla i moja oprema, mada i ostalima verovatno nebi skodilo da im se oprema vrati.
Rekao sam strancu pokazujuci na svoje vezane ruke, zbog kojih sam za vreme puta trpeo bolove.

,,Hm'', reče stranac. ,,Mislim da vam mogu verovati, ionako je vaše oružje na sigurnom. Njega ćete dobiti ujutru. Sada uđite u kolibu kako bi se odmorili.''
Odvezao im je ruke,
,,Inače, moje ime je Otelar. Drevno južnjačko ime, ako vas zanima.''

Kada je stranac to izgovorio i kada su ušli u kolibu, tamo su ugledali tri stražara, bez oklopa, ali naoružani kopljima.
,,Kaplar Ijan, gospodine-svešteniče. Neka ovi ljudi objasne zašto se nalaze ovde. Prokleti koljači'', reče jedan vojnik i pljunu na pod

Trljao sam šake gledajući stražare. Kako dosadno. Upitno sam pogledao sveštenika. Izgleda da je naš spasilac imao svoje tajne...

Dobro sam odmerio stražare i prešao još jednom od glave do pete preko Otelara. Ako je hteo da nas pobije mogao je to lako da uradi u onom podrumu, pomislio sam, ipak on ima neke ozbiljne planove sa nama, iz nekog razloga smo mi njemu možda potrebniji nego što i sami mislimo.
I pored svojih razmišljana čula su mi bila napeta, a sa odvezanim rukama mogao sam jazavca brže da prizovem nego sa vezanim, biće nam od pomoći u borbi ako do nje dođe.

Lestat je gledao strazare razmisljajuci sta mu je ciniti: ,,Ako budem dovoljno brz da jednom od njih otmem mac..."

,,Znači
ne želite da odgovorite. Odlično, odlično, sad ste sigurno mrtvi !
Fiko, Džejs, slobodno pobijte ove neme ludake. Matorog poštedite, ionako
verovatno ne može da izvuče mač.Možda su ga ovi majmuni prisilili da im
pomogne. Platiće za to ! '', izgovorio je oštro glavni stražar, a zatim
krenuo prema Leštatu. Fiko, mladi patuljak duge crne brade je napao
Tamnookog, a Džejs, očigledno neki uvojničeni seljak, se usmerio ka
zamišljenom Delduru.
Stranac je prišao jednom ogromnom ormaru i brzo ga otvorio. Trojica su mogla videti njihovo uredno poređano oružje unutra.
,,Da vidimo od čega ste sazdani'', reče stranac i uđe u drugu prostoriju, zalupivši i zaključavši teška vrata od hrastovine.

Dakle ipak će biti borbe, pomislio sam u sebi. Prema meni je išao Džejs, dobro sam čuo ime. Nije se kretao brzo, međutim mogao je da me pogodi kopljem ako bih krenuo do ormara.
Napravio sam brzo dva kružne pokrete rukama i izgovorio "ominie mandatm", upotrebio sam magiju prizivanja prvog stepena. Najednom se ispred čoveka pojavio krupan i ratoboran jazavac. Jazavac je krenuo da napdne napadačevu nogu.

Džejs je pokušao da šutne jazavca, ali je u tome samo delimično uspeo. Životinja je ipak stigla da ga ujede i on je zajaukao od bola.

Dok je jazavac zamajavao Džejsa, stigao sam do ormara i hitro zgrabio mač i štit. Dok sam savijao prste oko balčaka satrog mača, osećao sam se malo je reći divno, bio sam radostan kao da sam sreo prijatelja koga godinama nisam video, niti čuo išta o njemu. Okrenuo sam se prema napadaču i krenuo odlučno prema njemu. Za to vreme neumorni jazavac je nastavio da se mota oko čovekovih nogu, stalno pokušavajući da ga dohvati kandžama ili zubima.