Poezija koju volimo...

Mnogo volim ovu, divna pjesma

Hvala .

Mika Antić

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Divna pesma .

Moja omiljena

Mika Antić

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Prelijepa pjesma.... Evo pljus

Hvala Jastrebe

Артур Рембо

Сан за зиму

У ружичасти вагон са плавим јастуцима
Сешћемо, зими, па на пут!
Биће нам добро. Гнездо са лудим пољупцима
Скриваће сваки дремљив кут.

Склопићеш тада очи, да не видиш кроз прозор
Сав чудовисни онај пук
У ком се мрзовољно, да испуни те грозом,
Црн демон цери, црни вук.

Тад ће ти изненада пецнути образ нешто.
И сићушни пољубац вратом ће твојим вешто
Потрчати, к'о паук луд...

Рекавши "Тражи", ти ћеш пригнути главу к мени
И тражићемо дуго ту бубу, занесени –
А она ће скитати свуд.

Mnogo volim simboliste, posle Bodlera, Rembo mi je omiljeni. Šteta potrošio sam sve pluseve danas, dobijš sutra +.

Ma nema veze , to je najmanje važno, drago mi je što ti se sviđa

Definitivno moja omiljena od Miroslava Antica

SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora
i samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti započne poneka zora,
tako se završi poneki dan,
i suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad,
onako,
kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje . . .
I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
noć tvoja,
od snova
bez veze — zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se skupljaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.

Samo je nešto teža glava:
manje se sanja — više se spava.

Divan izbor Elora

Hvala Kometo, bas volim Miku ! Cini mi se da su mi njegove pesme toliko pomogle u jednom periodu zivota.

Desanka Maksimović i on su mi omiljeni pjesnici , ima poezija tu čarobnu moć

Mika Antić

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz jos vesto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.

Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Bas tako, nazalost nikada nisam osetila iskru pesnistva, kao da ne mogu da nateram mozak da mi radi u ritmu sa srcem.Proza ide lakse, ali ipak poezija sto ti rece ima to nesto.

@Elora i Kometa: Plusevi devojke! Prelepe pesme, svaka cast na izboru

Hvala Lunare

Razumijem, uvijek sam se divila takvom daru , a za prozu ne znam, ranije sam pisala, za dječije novine i slično, ali više se na bavim time

@Lunare hvala
@Kometo, ma koliko ja to lepo zamislila samo u nekom naletu inspiracije mogu da pisem lepo, inace ako procitam neku lepu pesmu ili dobru knjigu meni je dan uspesan

Taj osecaj savrseno razumem

Slažem se u potpunosti sa tim Elora

Како волим ову Хесеову песму!
Херман Хесе: ПОНОВНИ СУСРЕТ

Да ли си могла да заборавиш
да је твоја рука некад у мојој лежала,
и да се неизмерна радост
из твоје руке у моју,
с мојих усана на твоје прелила,
и да је твоја коса плава
читаво једно кратко пролеће
огртач среће мојој љубави била,
и да је овај свет, некада мирисан и распеван,
сада сив и уморан,
без љубавних олуја
и наших малих лудости?

Зло које једно другом наносимо
време брише и срце заборавља;
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама.

Mnogo volim tu pjesmu Zim, baš sam je juče ponovo čitala