Poezija koju volimo...

Hvala Kometo Bodler spada u moje omiljene pesnike, a "Cveće zla" u omiljene knjige pesama.

HIMNA LEPOTI

Stizes li sa neba il’ iz vecnih tama,
Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,
izmesano sipa zlo i dobro nama,
pa te zato mogu porediti s vinom.
U tvom oku sunce zalazi i svice;
Kao burno vece ti odises zrakom;
usne ti amfora, a poljupci pice
sto heroje slabi, decu cini jakom.
Iz bezdana kroci, il’ sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes mota kao pseto;
nasumce rasipas radosti i jade,
vladajuci nad svim, nehajna za sve to.
Po mrtvima gazis i rugas se njima;
pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
a Porok, taj dragulj najdrazi medj svima,
po stomaku tvome zaljubljeno cupka.
Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
svetiljko, i klice: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen nad dragom
slici samrtniku sto miluje jamu.
Sa nebesa ili iz pakla, sta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
ako mi tvoj pogled, osmeh i sve cari
sire vrata dosad nepoznatog Sveta!
Bog ili Satana? Andjeo, Sirena,
sta mari, cinis li - o, mirise, sjaju,
svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
svet manje odvratnim dok nam dani traju?

Sjajna zbirka, još u srednjoj sam ga čitala i mnogo mi se dopao.

Uz njega sam zavoleo simbolizam kao pravac u poeziji.

Alfons de Lamartin

Usamljenost

Na brdu u sjeni hrasta mnogo puta
pri zalazu sunca sjedim sjetan, tužan;
pogled mi dolinom amo, tamo luta,
što se šarolika podno mene pruža.
Tu pjenastih vala rijeka šumno teče;
vijuga, u dalji sve tamnijom biva;
tamo gdje kroz azur zvijezda javlja veče,
u jezeru mirnom tiha voda sniva.
Zadnja zraka pada u sutonu dana
na vrh gora tamnim ovjenčanih gajem,
a kraljice noći kola se zvijezdana
penju, i već obzor bijelim rube sjajem.
Tog trena, gotičku napustivši strijelu,
pobožni napjevi zrakom skladno lete;
prolaznik zastane, a zvono u selu
s bukom zadnjom dana miješa zvuke svete.
Al’ te slike ljupke ne privlače mene,
nit’ pred njima ćutim ushita i sreće;
gledam zemlju ovu k’o prolazne sjene:
sunce živih mrtve ogrijati neće.
Od brda do brda zalud okom tražeć,
s istoka na zapad, od sjevera k jugu,
prelijećem sve tačke beskraja i kažem:
“Za me sreće nema nigdje u tom krugu.”
Što će mi te dole, kolibe i vile,
tašte stvari kojih dražest prošla me je?
Rijeke, stijene, šume i osame mile,
jednog bića nije, tako pusto sve je!
Da l’ sunce započe ili presta sjati,
da l’ vedro il’ mutno izlazi il’ pada,
njegov hod ja sasma ravnodušno pratim;
što mi sunce znači? Ničem se ne nadam.
Na golemu putu da ga pratit smijem,
vidio bih svugdje jaz pustinja golih:
ja ne želim ništa od svega što grije,
od cijeloga svijeta ja ništa ne molim.
Ali možda iznad njegovih bih sfera,
gdje istinsko sunce druga neba žari,
ugledao ono čemu toli smjerah,
da se mogu lišit’ ovih zemaljskih tvari.
Tamo ja bih pio na žuđenim vrelim;
i ljubav i nadu našao bih tamo,
i ideal koji svaka duša želi,
a kome na zemlji imena ne znamo.
Na krilima zore što mi nije dano,
vinuti se Tebi, svrho želja mojih!
Što me još vezuje sa zemaljskim stanom,
u zemlji progonstva zbog čega još stojim?
Kad u dolu padne šumski listak mali,
večernjak se digne, s livada ga smete;
uvenulom listu ja sam tako nalik:
nosite i mene, o vi bure klete!

Jako lepa pesma Kometo, odlično je preneo osećanja na papir.

Definitivno.

@kometo jako lijepa pjesma
@areal Bodler je jedan od najvećih...

Mika Antic

Epilog

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Medu nogama drveca polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kocije
kroz naše utrnule oci,
- a mi ih sacuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do placa.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpodici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razaraca.

Gospodice,
kazacu,
gospodice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cvece pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospodice,
kazacu,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znaci da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji buduci sinovi naslede boju moga glasa
i kceri nose moju tugu u prslucicima od svile.
Voelo bih da sacuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oci kroz tišinu tudih ociju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tude aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te placa?
Da li sam još uvek medu svim tvojim životima
onaj komadic najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
cudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na ladu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane carape
licno bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospode keruše.
Sasvim sam zakopcan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naide da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reci
ali ja,
koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece tom nekom novom da dam
i dok umire drvece i vetar po lišcu gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda neceš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako lice na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti nacin brinu
onako malo rodacki kad im laku noc kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoce subotnja noc se valja.
Satovi su vec odavno povecerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospodice,
ja nisam za tobom bio onako obicno,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inace,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog neceg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

Nisam znao ovu pjesmu @kometo... Odoh da je odštampam....


A ja izbacujem nešto u duhu foruma

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna, Hladno je, hvata se mrak! Na vrhu brijega igra Posljednji sunčev zrak.

A na tom brijegu se vidi ljepote djevojke stas; Ona sva u zlatu blista, I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je cešljem, I pjeva još uz to, A glas od pjesme zvuči Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu Njen divlji zanosni ton; Na stijene ne gleda dolje, Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu Ja mislim da je kraj: A sve to sa svojom pjesmom Učini Lorelaj.



Dr

Divna je, jedna od najboljih , a inače su mi njegove sve sjajne

Volim ovu, imaš +

U duhu romantike...

Johan Volfgang Gete

Blizina dragog

Mislim na tebe kad se od sunca zapali
pučina sva,
Mislim na tebe kad mesec ustreptali
kladencem tka.
Vidim te kad na putu dalekom spazim
uzvitlan prah,
sred noći, kad čoveka na uskoj stazi
obuzme strah.
Čujem te kad se sve more uskoleba
uz mukli huk.
Slušam u lugu kad ispod celog neba
zavlada muk.
Ti si uz mene,bliskošću svojom rasplinu
daljinu svu!
Zalazi sunce,skoro će zvezde da sinu.
O, da si tu !

Inače šta misliš o Faustu?

Nisam sve čitala, samo dio, mislim da se zove "Posveta", svidjelo mi se.

Ja jesam... Mnogo mi se svidio, naročito poruka da se sve plaća...

Zanimljivo, baš ako naletim, pročitaću.

Faust je jedno od mojih omiljenih knjizevnih dela!

Очију твојих да није
Не би било неба

У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило...
Волим Васка Попу! Ово је његова класична песмица!

+

Ево га опет Дис! Мој земљак. Много волим овај непосредан почетак песме. Како једноставно каже: ходи.
Ходи. Остави све што је за нама.

Нека наш сусрет покрије минуте,

Велике мисли по којима ћуте,
Где живот иде к`о јесен гранама.

Поноћ и сунце одјек су менама.
Заволи себе кроз несрећу круте
И мене с њима. Нек лепоти путе
Покаже младост док је још са нама.

Осмехом душу и ране заклони.
Запали чула, нека срце тако
Пређе у усне к`о ветар у звуке.

Нек тренут овај и бол што нас гони
Расклопи небо и утули пак`о...
Пољубац, к`о смрт, не види јауке.

Jedna od mojih omiljenih!

Od domaćih pesnika među omiljene mi spada Vasko Popa. Po meni ovo mu je najbolja pesma.

КАЛЕНИЋ

Oткуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате

Боје свићу
На ивици заборава

Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим

Боје зру
На лакој грани времена

Отуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате

Боје горе
Младошћу у мојој крви

Ja ne volim Popu... Poslije ću izbaciti dvojicu naših koje volim...

Branko Miljković... Kakav um, kakav pjesnik

Ubi me prejaka reč, ne stigoh da se sklonim
Reče ona jutros, uz slavujevu pesmu,
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA...

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa –sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna...
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA...

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA

Dr

Ova je isto moćna

BALADA OHRIDSKIM TRUBADURIMA
Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko,
istruli.
Ptico, dovešću te do reči.
Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me.
Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noći, tim crnje.
Upamti Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

P

Dr

Mika Antić

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.