Poezija koju volimo...

Miodrag Pavlovic

PROBUDIM SE

Probudim se
nad krevetom oluja.

Padaju zrele višnje
u blato.

U čamcu
zapomožu
raščupane žene.

Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.

Uskoro
o tome
ništa se neće znati.

+za Kalenica Izuzetna pesma..

Песма о керуши

Јутрос у кошари, где сја, шушка низ рогоза жућкастих и крутих, седморо је оштенила кучка, оштенила седморо је жутих.

До у сумрак грлила их нежно и лизала низ длаку што руди, и сливо се млак сок неизбежно из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури да заузме мотке,ил прут јак, изишо је тад домаћин тмури и сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала, стизала га, као кад уходе... и дуго је, дуго је дрхтала незамрзла површина воде.

При повратку вукућ се по тмини и лижући зној с бедара лених, месец јој се над избом учини, као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави,глатки, завијала болно за својима, а месец се котрљао танки и скрио се за хум у пољима.

Немо,ко од милости ил среће, кад јој баце камичак низ брег, пале су и њене очи псеће као златни сјај звезда у снег.

+ Zimče

EEvo najveceg srpskog pjesnika... I pjesme koja me uvijek rastuži... Najezim se i glas mi zadrhti

Pođem, klecam...

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otuda nema mi odjeka
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

o

Dr

+

+ Jastrebe za poslednju od Zmaja !!! Par puta me je kao klinca rasplakala...

Džordž Gordon Bajron

Ona ide

Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.

Лукавица је хтела да ме надлукави
Пунио се месец у августу као локва
Испаљиване пуне дуге преко језера и глава
На радилиштима у рудницима боксита
Убеђивао сам непознате људе
У твоје име
Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору
Препелица је кљуном горе окретала
Свест је мрчала међу литицама
Гоњен точилима кршима и губом
До грла у живом блату мислио сам
Колико си ме волела
Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња
Гром у ланцима чамио за брдима
Молио сам за слух физичких радника
Дивио се њиховом суровом апетиту
Заклињао једног глувонемог младића
Да изговори твоје име
Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец
Под лажним именом лечи свој пепео
У мрчави међу двојницима
Док музика снег у уши убацује
Клео сам се у обе руке нарочито десну
Да те нисам волео
Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци
У кањону Таре код Колашина
Говорио истине на свим језицима
Жарио и палио да их поверује
Док је ћутала сећао сам се
Да си ми најкрупније лажи веровала
Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице
Све на свету ме на те подсећало
Хвалио сам се да си луда за мном
Цела плажа да ти се узалуд удвара
Како те терам да идеш из главе
И како нећеш
Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима
Заразна звезда све и свашта сажди
Док ми се падобран није отварао
И кад сам у завичајне бездане падао
Причали су да те зовем из свег гласа
Ал нисам признавао
Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе
Да те гласно зовем да нико не чује
Био сујеверан — питао пролазнике
Како твоје лице замишљају
Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене
Па да се не окренем
Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде
Невидљиви ухода има нешто против
Жеђ за ракијом је слична фантазији
У теретном камиону који јури снегу усред лета
Биле су све усне неписмених жена
По угледу на твоје
Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке
Мед златних меридијана у води
Описивао очи једне жене месец дана
У возовима без реда многе сапутнице у пролазу
Убедио да су ми све што имам у животу
Мислећи на тебе
Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним магнетом мог чела
Напија месец да прокаже где сам
Злоставља мора, куша ваздух и подмићује
Ти ћеш ме издати
Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца
Све сијалице горе усред дана
Словослагачи су срећни док ову песму слажу
Ваздух не схвата да сам себе бомбардује
Један од влашића склон је пороцима
И једни и други ветрови те оговарају
Неколико држава тврди да си њина
Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре
Нико не зна где су слова твог имена
У мртвим и лажним језицима у погрешним нагласцима
У рукопису звезда по некој самој води
Ко ће ухватити сјај самогласника
Које птица кука
Вера Павладољска

Ko je autor Zim?

Autor je Matija Bećković

Desanka Maksimović

Predosećanje

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Mika Antić

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Kad vidiš neki kometu... Odličan izbor kometo

Dobar izbor Kometo, ti kao da imaš neko lasersko navođenje uvek pogodiš gde treba .

Hvala momci , to se zove dobar osjećaj

@kometa Prelepe pesme!!!

Tomas Sterns Eliot

Rapsodija jedne vetrovite noći

Dvanaest časova.
Duž prostora ulica
Sadržanih u nekoj lunarnoj sintezi,
Šapćući lunarne inkantacije
Rastvaraju se spratovi pamćenja
I sve njegove jasne relacije,
Višeznačnosti i tačnosti,
Svaka ulična lampa koju pređem
Ko sudbonosni bubanj bubnja umom
I kroz prostore tame
Ponoć sećanjem trese
Ko ludak što trese mrtvim geranijumom.
Pola dva,
Ulična lampa je promunđala,
Ulična lampa je zagunđala,
Ulična lampa reče: „Gledaj tu ženu
Što okleva ka tebi u svetlosti vrata
Otvorenih za njom kao da se keze.
Vidiš da je porub suknje njene
Iskidan i umrljan peskom,
I vidiš da se ugao njenog oka
Uvrće poput čiode iskrivljene.“
Pamćenje izbacuje suvo u visinu
Gomilu uvrnutih stvari;
Uvrnutu granu na obali
Glatko oglodanu, i uglačanu
Kao da je svet odao
Tajnu svoga kostura,
Krutog i belog.
Slomljenu oprugu u fabričkom dvorištu,
Rđu što prianja uz oblik kog napusti snaga,
Žilava i svijena i spremna da segne.
Pola tri;
Ulična lampa reče:
„Uoči tu mačku, u slivniku blizu je,
Što proteže se, oblizuje
I ždere komadić užeglog putera.“
Tako se ruka deteta, automatski,
Izmakla i strpala u džep igračku što se kretala kejom.
Ništa nisam mogao videti iza oka tog deteta.
Video sam oči na ulici
Kako nastoje da zavire između osvetljenih kapaka,
A jedno popodne u nekoj bari raka,
Starog raka sa školjkicama na leđima,
Stiskao je vrh od štapa koji sam mu pružio.
Pola četiri,
Lampa je promunđala
Lampa je zagunđala u tamu.
Lampa je zujala:
„gledaj lunu.
La lune ne garde aucune rancune,
Namiguje malaksalim okom,
Osmehuje se u uglove.
Ona gladi kosu trave.
Luna je izgubila pamćenje.
Od boginja izlokanih rošavo joj lice,
Ruka njena uvrće ružu od papira
Što miriše na prašinu i kolonjsku vodu,
Ona je sama
Sa svim starim noćnim mirisima
Koji njenim mozgom prođu, dođu, odu.“
Evo sećanja
Na neosunčane suve geranijume
I prašinu u pukotinama
Mirise kestena na ulicama,
I ženske mirise u zamračenim sobama,
I cigarete po hodnicama
I mirise koktela u barovima.
Lampa reče:
„Četiri časa,
Evo broja na vratima
Pamćenje!
Imaš ključ,
Mala lampa širi prsten po stepeniku.
Popni se.
Krevet je namešten; četkica za zube je o zidu.
Stavi cipele kod vrata, spavaj, spremaj se za život.“
Nož, poslednje uvrtanje krivo.

Milan Rakić

Želja

Kad i meni dođe čas da mreti treba,
Bože, daj da umrem u jesenje noći,
Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,
Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Smrt je tako laka. Al' pratilja njena —
Sva taština što se pred smrt snova budi,
I zanatske suze zabrađenih žena,
I bol izveštačen ravnodušnih ljudi,

I mantije crne, čiraci, i čoja,
Sve to tako grubo i surovo dira
I gnusobom vređa osećanja moja
Pred skromnom lepotom večitoga mira.

O, umreti tako: bez piske, bez sveta,
Bez dosadne, glupe komedije smrti,
Nečujno, ko miris uvenulog cveta,
I život i dugo očajanje strti,

Kao jednim mahom, u mladačkoj moći,
Pod raskošnim sjajem septembarske noći!

Ti bi došla k meni bez suze u oku,
Iako te boli razdiru i guše,
Skrivajući jade i tugu duboku,
U kutima tajnim nežne tvoje duše.

Ti bi došla k meni i pogledom jednim
Poslednje bi zbogom rekla starom drugu,
I miloštom krasnom i poljupcem čednim
Zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.

Dođi! Čas je kucn'o! Ko u srećne dane
Poći ćemo sami iz dosadnog grada,
Poći ćemo sami u pitome strane,
Daleko od ljudi, daleko od jada.

O hajdmo u svetlost, u polja, u cveće,
U čednu tišinu uspavane noći,
U miloštu tajnu što iz zvezda sleće
I svečano struji po vedroj samoći!

Gledaj kako mesec nad poljima sija
O oblačke retke rastura i vedri,
I trava miriše i rastinje klija,
I šumore tužno kukuruzi jedri!

Nad nama će nebo treptati u sjaju,
Grliće nas blago vaseljena nema,
Lepršnuće krilom u obližnjem gaju
Slepi miš, poslednji što se na put sprema,

Pa dok iz daljine grmi gradska jeka
I zabave puste što nize čoveka,
I bučno veselje tajanstveno huji,
Zapevaće negde skriveni slavuji,

I priroda cela zašumeće strasno,
I polja, i gore, i bašte, i vrti,
Sve što u njoj živi pozdraviće glasno
Svečani dolazak ravnodušne smrti.

Zaćutaću tada. Nema reči više,
Poljubiću samo tvoju ruku bledu,
I dišući mirno, sve tiše i tiše,
Ostaviću život, nevolju, i bedu,
Bezbrižan i vedar, nasmejan i čio.

I sklopiću oči zanavek. I tada,
Osetiću čudno, kao kad se sniva,
Sa miloštom tajnom što iz zvezda pada
I svežinom skoro pooranih njiva,
Sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.

Još neko voli Rakićevu poeziju, to je lepo videti, a i Rapsodija mi se svidela .

Mnogo , drago mi je

areal ::Dobar izbor Kometo, ti kao da imaš neko lasersko navođenje uvek pogodiš gde treba .

upravo tako

Милан Ракић: ИСКРЕНА ПЕСМА

O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако...

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.