Poezija koju volimo...

Gracias Elend Me alegro que te guste

LIFE IS BUT A DREAM

by: Lewis Carroll (1832-1898)
BOAT, beneath a sunny sky
Lingering onward dreamily
In an evening of July--

Children three that nestle near,
Eager eye and willing ear,
Pleased a simple tale to hear--

Long has paled that sunny sky;
Echoes fade and memories die;
Autumn frosts have slain July.

Still she haunts me, phantomwise,
Alice moving under skies
Never seen by waking eyes.

Children yet, the tale to hear,
Eager eye and willing ear,
Lovingly shall nestle near.

In a Wonderland they lie,
Dreaming as the days go by,
Dreaming as the summers die;

Ever drifting down the stream--
Lingering in the golden gleam--
Life, what is it but a dream?

ROALD DAHL (and his witty revolting rhyme version of...)
Cinderella
http://www.poemhunter.com/poem/cinderella-35/

Desanka Maksimović

OTIĆI ĆU U PASTIRE

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire iznenada.
I ja sam rođena da čuvam stada,
da živim sama sred gorskog mira.

I meni je dosta koliba mala,
i moje srce je uvek maloletno.
I pesme mi imaju glas svirala,
kao pastir pevam blago i setno.

I ja imam ćud pustinjaka,
bežim od gradova i mašina.
I meni je draži, sred šumskog mraka,
planinski izvor nego čaša vina.

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire jednog dana.
I ja volim da spim pod snežnim smetom,
da umrem smrću pastirskom i svetom,
da oblacima budem zavejana.

Васко Попа

ВЕЛЕГРАДСКА ПЕСМА


Каже ми ономад моја жена
За коју бих све учинио

Волела бих да имам
Једно мало зелено дрво
Да улицом трчи за мном

ПОКЛОЊЕЊЕ ХРОМОМЕ ВУКУ

5

Подигни камен са свога срца
Хроми вуче

И покажи ми како претвараш
Камен у сунцоносни облак
И како облак у јелена златорога

И ако те то не замара покажи ми
Како претвараш јелена у бели босиљак
И како босиљак у шестокрилу ласту

И покажи ми ако се још сећаш
Како претвараш ласту у жар-змију
И како змију у алем камен

Подигни камен са свога срца
И на моје га положи
Хроми вуче

И да, + за Мику, Еленде. Прелепа песма.

Stevan Raičković - Septembar

Stanimo malo, pesmo.
Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate
- Jablani kada se zlate

U lakoj magli, peni -
Odnela tužno meni.

+ Арвен Баш подесна за овај месец
А ево моја омиљена од Васка Попе

ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ
Падни ми само на памет
Мисли моје образ да ти изгребу

Изађи само преда ме
Очи да ми залају на тебе

Само отвори уста
Ћутање моје да ти вилица разбије

Сети ме само на себе
Сећање моје да ти земљу под
стопалима раскопа

Дотле је међу нама дошло

1

Врати ми моје крпице

Моје крпице од чистога сна
Од свиленог осмеха од пругасте слутње
Од мога чипкастога ткива

Моје крпице од тачкасте наде
Од жежене жеље од шарених погледа
Од коже с мога лица

Врати ми моје крпице
Врати кад ти лепо кажем

2

Слушај ти чудо
Скини ту мараму белу
Знамо се

С тобом се од малих ногу
Из истог чанка сркало

У истој постељи спавало
С тобом злооки ножу

По кривом свету ходало
С тобом гујо под кошуљом

Чујеш ти претворнице
Скини ту мараму белу
Шта да се лажемо

3

Нећу те упртити на кркаче
Нећу те однети куд ми кажеш

Нећу ни златом поткован
Ни у кола ветра на три точка упрегнут
Ни дугином уздом зауздан

Немој да ме купујеш

Нећу ни с ногама у џепу
Ни уденут у иглу ни везан у чвор
Ни сведен на обичан прут

Немој да ме плашиш

Нећу ни печен ни препечен
Ни пресан посољен
Нећу ни у сну

Немој да се завараваш
Ништа не пали нећу

4

Непоље из мога зазиданог бескраја
Из звезданог кола око мога срца
Из мога залогаја сунца

Напоље из смешног мора моје крви
Из моје плиме из моје осеке
Напоље из мог ћутања на сувом

Напоље рекао сам напоље

Напоље из моје живе провалије
Из голог очинског стабла у мени

Напоље докле ћу викати напоље

Напоље из моје главе што се распрскава
Напоље само напоље

5

Теби дођу лутке
А ја их у крви својој купам
У крпице своје коже одевам

Љуљашке им од своје косе правим
Колица од својих пршљенова
Крилатице од својих обрва

Стварам им лептире од својих осмеха
И дивљач од својих зуба
Да лове да време убијају

Каква ми је то па игра

6

Корен ти и крв и круну
И све у животу

Жедне ти слике у мозгу
И жар окца на врховима прстију
И сваку сваку стопу

У три котла намћор воде
У три пећи знамен ватре
У три јаме без имена и без млека

Хладан ти дах до грла
До камена под левом сисом
До птице бритве у том камену

У туту тутину у легло празнине
У гладне маказе почетка и почетка
У небеску материцу знам ли је ја

Семе ти и сок и сјај
И таму и тачку на крају мог живота
И све на свету

7

Шта је са мојим крпицама
Нећеш да их вратиш нећеш

Спалићу ти ја обрве
Нећеш ми довек бити невидљива

Помешаћу ти ноћ и дан у глави
Лупићеш ти челом о моја вратанца

Подрезаћу ти распеване нокте
Да ми не црташ школице по мозгу

Напујдаћу ти магле из костију
Да ти попију кукуте с језика

Видећеш ти шта ћу да ти радим

8

И ти хоћеш да се волимо

Можеш да ме правиш од мога пепела
Од крша мога грохота
Од моје преостале досаде

Можеш лепотице

Можеш да ме ухватиш за прамен заборава
Да ми грлиш ноћ у празној кошуљи
Да ми љубиш одјек

Па ти не умеш да се волиш

9

Бежи чудо

И трагови нам се уједају
Уједају за нама у прашини
Нисмо ми једно за друго

Стамен хладан кроз тебе гледам
Кроз тебе пролазим с краја на крај
Ништа нема од игре

Куд смо крпице помешали

Врати ми их шта ћеш с њима
Улудо ти на раменима бледе
Врати ми их у нигдину своју бежи

Бежи чудо од чуда

Где су ти очи
И овамо је чудо

10

Црн ти језик црно подне црна нада
Све ти црно само језа моја бела
Мој ти курјак под грло

Олуја ти постеља
Страва моја узглавље
Широко ти непочин-поље

Пламен ти залогаји а воштани зуби
Па ти жваћи изелице
Колико ти драго жваћи

Нем ти ветар нема вода немо цвеће
Све ти немо само шкргутање моје гласно
Мој ти јастреб на срце

Мање те у мајке грозе

11

Избрисао сам ти лице са свога лица
Здерао ти сенку са своје сенке

Изравнао брегове у теби
Равнице ти у брегове претворио

Завадио ти годишња доба
Одбио све стране света од тебе

Савио свој животни пут око тебе
Свој непроходни свој немогући

Па ти сад гледај да ме сретнеш

12

Доста речитога смиља доста слатких трица
Ништа нећу да чујем ништа да знам
Доста доста свега

Рећи ћу ти последње доста
Напунићу уста земљом
Стиснућу зубе

Да пресечем испилобањо
Да пресечем једном за свагда

Стаћу онакав какав сам
Без корена без гране без круне
Стаћу ослоњен на себе
На своје чворуге

Бићу гологлав колац у теби
Једино што у теби могу бити
У теби квариигро у теби безвезнице

Не повратила се

13

Не шали се чудо

Сакрило си нож под мараму
Прекорачило црту подметнуло ногу
Покварило си игру

Небо да ми се преврне
Сунце да ми главу разбије
Крпице да ми се растуре

Не шали се чудо с чудом

Врати ми моје крпице
Ја ћу теби твоје

And Popa strikes again Обожавам његов слободан стих и метафоре, начин на који предмете из свакодневице повезује са емоцијама.

Васко Попа: ОДЛАЗАК

Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам

Нека уђу
Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту

Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту

С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи

Далеко у нама

Ово су ти усне

Које враћам

Твоме врату


Ово ми је месечина

Коју скидам

Са рамена твојих


Изгубили смо се

У непрегледним шумама

Нашега састанка


У длановима мојим

Залазе и свићу

Јабучице твоје


У грлу твоме

Пале се и гасе

Звезде моје плахе

Пронашли смо се

На златној висоравни

Далеко у нама

Lepa pesma Zim,pljus
Evo malo Mike
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/meseevo-srebro.html

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

+ za Miku Elende

Divne pesme ljudi! +

Kometo priznajem da mi je bilo zima dok sam citao pesmicu,plusic,totalno se uziveh

Maestro Dis
Na ocevom grobu

Oče, evo opet mene. 
Tvoja cura traži tebe
Sad je bolna, naglo vene
Ne poznaje danas sebe. 
Otkad nisam bila ovde! 
Svelo cvece vec mraz dene!
Ja sam jedva dosla dovde. 
Tvoja cura naglo vene. 
Htela sam ti reći samo…
Ah, al’ suza guši, davi! 
Kako ti je, oče, tamo? 
Tvoju curu što ostavi? 
A ona te tako voli
Ali mnogo, mnogo strada. 
Ni Bogu se sad ne moli. 
Nema čemu da se nada. 
Ah, vecno bih bila s tobom! 
Je l’ da I sad trazis mene? 
Sreca mi je s tvojim grobom
Tvoja cura naglo vene.

+ za Disa legendu!

ElendVentur ::Kometo priznajem da mi je bilo zima dok sam citao pesmicu,plusic,totalno se uziveh

Slučajno sam je otkrila i sad mi je jedna od omiljenih

What an interpretation

E nikad ga nesto nisam voleo,ali za ovo mu svaka cast,pljus
Evo jedna sa istoka,7,8 vek
Hladna planina

Tu gde provodim dane,dalje sam
od sveta nego sto i sam slutim.
Divlja se loza stresa cak i bez
vetra; svetlo je,a bambusi jedva
da se naziru.
Za kim to jecaju potoci u dolini?
I zasto su se magle toliko zbile?
Sedeci u svojoj kolibi,tek oko
podne primecujem da je izaslo Sunce.

+ Еленде подсећа мало на хаику поезију из неког разлога.
Ево мало китњастог Дучића
Јован Дучић - Химера
Невидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке.

Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, ко орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.

Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што врећа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи.

Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.

И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.

И тако, пун тамне невићене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста -
Ко злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.

Pljus za Ducica :)Pesma je iz zbirke koju sam dobio pre par godina.Kineska poezija,7 i 8 vek,zbirka se zove Svet u kapi rose.Ogromna ukoricena knjizurina,nikad nisam stigao do kraja,a ima tako lepih pesama
Evo jedan citat od Ducica,malo pre naleteh
За искрeност прeма сeби, која човeка никада нe би завeла на странпутицу, потрeбна јe прe свeга јeдна урођeна храброст, снага карактeра, укус за начинe, идeја о животу, и љубав за другe људe. Значи врло много!

@Elend + Za Disa i istocnu!!!

Васко Попа: РУЖОКРАДИЦЕ
Неко буде ружино дрво
Неки буду ветрове кћери
Неки ружокрадице

Ружокрадице се привуку ружином дрвету
Један од њих украде ружу
У срце је своје сакрије

Ветрове се кћери појаве
Угледају обрану лепоту
И појуре ружокрадице

Отварају им груди једном по једном
У некога нађу срце
У некога богами не

Отварају им отварају груди
Све док у једног срце не открију
И у срцу украдену ружу

Joooj, Ducic, obozavam tu pesmu