Poezija koju volimo...

Кет, добар избор!

ПОСВЕЋЕНО

Та погледај ме - не криј очи своје
нек љубављу се из мог ока хране;
она је слика те лепоте твоје
што к'о одблесак у мом уму гране.

Та прозбори ми - твој је глас к'о јека
из срца мога, па ухо ми чује
да већ ме љубиш. К'о госпа си нека
што пред огледалом снове снује.

О своме лицу које у те гледа.
Ја црпем живот док те оком пратим,
а слатко то је. О, како си нежна
кад жалиш мене што толико патим.

1815.
Шели

Едгар Алан По

Гавран

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
одлетеше и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и главе на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне оèи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?"
Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће - никад више!

+ Kometo, sjjano se uklapa u moje vecerasnje raspolozenje

D'awwwwwwwwwwwwwwwww

Kometo

Hvala Lunare , nemoj da mi budeš mračan

Prince of Ravens ::D'awwwwwwwwwwwwwwwww

Kometo

, +, što me nasmija

Odlican izbor, jako lepe pesme.

Bodler

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Bodler

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada
Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.

Njena teška kosa mirisna je puna,
Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.

A iz haljine njene od meka baršuna,
Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

A Magical Realism-Steve Patterson
my Life
is
a magical realism
my Life
'tis what it 'tis
magical
comical
a real
an "I-ism"

my Life
full of struggle
and strife
without a huggle
from a wife
or a lover
my Life
has no do-over
just a red rover
red rover
where is the 4-leaf clover?

my Life
is magical
not religious
nor political
no hidious
"...ism's"
to haunt me
to taunt me
with what i can't see
nor hear
nor feal
even when it's near
except, perhaps, the ocassional tear

no "ism's" to bind me
to find me
nor to confine me
nor blind me
to the I that i see

no Hindu-"ism"
no Budda-"ism"
no Moslem-"ism"
no Juda-"ism"
no Catholo-"ism"
no Protant-"ism"

no political-"ism"
unseen
no Democrat-"ism"
no Republican-"ism"
maybe
just a Individual-"ism"
is who i Be
maybe that's just Me
a fruitless tree
maybe
i was born
a bush who grows only a thorn
lonely
maybe
that just be Me
i'll wait and se
when my Life's history

maybe it's magic
maybe it's tragic
to be Free
maybe
that's the key
to the magic
of just bein' Me

i read mysteries
'cause in mysteries
i sees
the magic of my mind
i find
an "ism"
of magic
there in my mind

nothings so tragic
as what you can't find
with no ties that bind
with so tight
an "ism"
that you go blind
to the sight
to the tight
"ism"
it becomes a night
dark and stark
blind to Reality
of just Who You be
of what you Really See

nothing's so mystical
as the magical
"ism'
that frees you from prison
with it's own Realism
with the Reality
of the "I-ism"
of who Me Be

for in the "Ism"
i see
clearly
the magical realism
of Being me
of Being Free
from the "ism"
that is a prison
of un-Reality
the relious-ism
the polical-ism
paying the cost
of being lost
in someone else's
reality
in someone else's
"ism"
just because it is given

a magical realism
is an Eternity
where I can Be
Me
not lost
in some Dark Chism
just living
the life i've been given

just Livin'
in the Magic
of The Reality
of who I See
when I Look At Me.

Down By the Salley Gardens

Down by the salley gardens
my love and I did meet;
She passed the salley gardens
with little snow-white feet.
She bid me take love easy,
as the leaves grow on the tree;
But I, being young and foolish,
with her would not agree.


In a field by the river
my love and I did stand,
And on my leaning shoulder
she laid her snow-white hand.
She bid me take life easy,
as the grass grows on the weirs;
But I was young and foolish,
and now am full of tears.

By William Butler Yeats


A evo i prevod na srpski...

Вилијам Батлер Јејтс: КРАЈ ВРБАКА

Ту доле крај врбака драгану ја сретох милу,
и слушах је крај врбака белоногу, врло чилу,
кад рече ми љубав просто к'о лишће расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био и не мишљах тако.

У пољани стајао сам с драганом над реком
кад плећа загрли ми ручицом белом, меком,
и рече: љубав је проста - к'о трава расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био – сад тужан бих плак'о.

-----------
Mogu samo reći da mi je mnogo drago što znam engleski. Pjesma će uvijek biti mnogo bolja u originalu.

Upravu si Ket original je mnogo bolji .

Uvek je bolji original...

Ta pjesma je često izvođena od raznih izvođača.

Mislim da je ovo najpoznatija verzija:


Mada, ja najviše volim ovu verziju:


Ne zato što je nešto posebno dobra, nego prvi put sam je čula kao soundtrack Fractale animea, pa mi je tako nekako ostala najdraža.

Драга Димитријевић Дејановић

Што је зора белом дану

Што је зора белом дану,
То су мени очи твоје;
Очи твоје пламен живи
Згореле су срце моје.

Што је ружи мирис бањи,
То су мени очи твоје;
Као мирис слађане су
Твоје очи алем-боје.

Па да имам сто срдаца,
И у њима мушке силе —
Ах' ал твоје очи миле,
Све би силе растопиле.

Аница Савић Ребац

ПРОЛЕТЊИ ДИТИРАМБ

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.

Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.

Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.

Преливају се месечасте мањолије ко водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.

У гранама певају ветри ко птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

A Dream Within A Dream, Edgar Allan Poe
Take this kiss upon the brow!
And, in parting from you now,
Thus much let me avow--
You are not wrong, who deem
That my days have been a dream;
Yet if hope has flown away
In a night, or in a day,
In a vision, or in none,
Is it therefore the less gone?
All that we see or seem
Is but a dream within a dream.

I stand amid the roar
Of a surf-tormented shore,
And I hold within my hand
Grains of the golden sand--
How few! yet how they creep
Through my fingers to the deep,
While I weep--while I weep!
O God! can I not grasp
Them with a tighter clasp?
O God! can I not save
One from the pitiless wave?
Is all that we see or seem
But a dream within a dream?

+ Zim

Грацијас Комето... Волим његове поеме...
Ова је тужна:
Alone

From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.
Then- in my childhood, in the dawn
Of a most stormy life- was drawn
From every depth of good and ill
The mystery which binds me still:
From the torrent, or the fountain,
From the red cliff of the mountain,
From the sun that round me rolled
In its autumn tint of gold,
From the lightning in the sky
As it passed me flying by,
From the thunder and the storm,
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my view.

Tužno, ali mi se mnogo sviđa.

Zim tu sam pesmu već kačio, I adore it.

И ја исто Принче гавранова, стоји ми на насловној страни на Фејсбуку већ пет година! Омиљена од њега!

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt' neću!

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom, beli danče!
Zbogom, svete, nekadanji raju. —
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, —
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
tvojoj reci i tvojem izvoru, —
Mog života vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama ...

Duga bila, pa se izgubila,
zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrijalo
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja' —
U traljama otac vas ostavlja.

Волим ту принче Гавранова...
Ево неколико од Бранка Миљковића...
Kraj putovanja


O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.
Uzalud je budim


Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.
Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim

Слободан Ракитић

Чија си сенка, душо моја

Чија си сенка, душо моја,
чије те стопе свуд прате?
Зрела се жита у пољу злате
и даси горњега слоја.

За неки други мењала би век,
за друго јутро, други дан,
за огртач друкчије ткан.
Радије отров – но лек.

Душо моја, у пољу, сама,
тражећи место где је дубља тама,
тумараш као пламен бледи.

Чили и плод на нестварној грани,
у једну тачку сливају се дани
и дах се на усни већ леди.

Ана Андрејевна Ахматова

Љубав

Час змија у клупку
Крај срца прст судбине вуче,
Час данима слично голупку
На прозору белом гуче.

Час блиставим ињем засија,
Час с привидом шебоја дрема...
Ал тачно и тајно вас вија
Па мира и радости нема.

Зна заридати сласно
Уз тугу виолинску тешку
И њу је погодити страшно
У неком још незнаном смешку.