Poezija koju volimo...

@Kometa Lepa i nekako nevina sva
@Zim LOLz ala je kinky Hahahaha, strava skroz!

@Kometa odlican izbor pesama, steta sto nisam imao vise +eva       .
@Zim + posle ponoci  .

Zevse lijepo si to rekao , hvala Areale

+ Цомет

Still under the impression of Willy Wonka and the Chocolate Factory

CANDY MAN (makes you wanna go to Soko Stark and buy candy with cherry liquor inside <3)

Who can take a sunrise, sprinkle it with dew
Cover it in chocolate and a miracle or two
The candy man, the candy man can
The candy man can 'cause he mixes it with love
And makes the world taste good

Who can take a rainbow, wrap it in a sigh
Soak it in the sun and make a strawberry–lemon pie
The candy man?
The candy man, the candy man can
The candy man can 'cause he mixes it with love
And makes the world taste good

Willy Wonka makes everything he bakes
Satisfying and delicious
Talk about your childhood wishes
You can even eat the dishes

Who can take tomorrow, dip it in a dream
Separate the sorrow and collect up all the cream
The candy man, Willy Wonka can, the candy man can
The candy man can 'cause he mixes it with love
And makes the world taste good

And the world tastes good'
Cause the candy man thinks it should

PURE IMAGINATION

Come with me and you'll be
In a world of pure imagination
Take a look and you'll see
Into your imagination

We'll begin with a spin
Trav'ling in the world of my creation
What we'll see will defy
Explanation

If you want to view paradise
Simply look around and view it
Anything you want to, do it
Want to change the world, there's nothing to it

There is no life I know
To compare with pure imagination
Living there, you'll be free
If you truly wish to be

There is no life I know
To compare with pure imagination
Living there, you'll be free
If you truly wish to be

Desanka Maksimović

Na vodi

Nad nama nebo se plavi,
obala nasmejana svetli,
šumarci s obe strane.
Jedan oblak beo
i ko zna koje vrbe grane
zagrljeni plove,
potonu, snova se rode.
U krmanoša pogled vreo
bludi od neba do vode.

Negde visoko ptice smele,
poneki list u vodu kane,
u naše ćutanje
obalskih šumaraka šapat tih.
U krmanoša oči vrele,
da im je svoje hladne dlane
spustiti na njih.

+ Comet <3

Romance de Luna, Luna

Luna je, obla poput nara.
ušla u kovačnicu.
Dete je gleda, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
”Beži, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
đerdane i prstenje belo!”
”Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dođu, naći će te
na nakovnju, očiju zatvorenih!”
”Beži, oh, luno, luno, luno!
Već čujem bliski topot konja!”
”Pusti me, dete, i ne gazi
uštirkanu belinu moju!”
Sve bliže bubnja topot konja
po zategnutom dobošu ravnice.
U kovačnici ležalo je dete
na nakovnju, očiju zatvorenih.
Iz maslinjaka stigoše Cigani
noseći san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i očiju snom obrvanih.
Aj, kako žalobno uzdiše sova
na crnom stablu noći!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovačnici leleču Cigani
i plaču gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.

" Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle
Znam buntovnike s rečima koje neće moći da se izreknu
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteku
Znam paćenike koji bol guše u smehu
Znam željne odmazde sa rukom koja mora da se sputava
Znam pesnike sa pesmama koje se samo za sebe pišu
Znam ljude sudbinom pritisnute a još dišu
I znala sam pesnika za koga sam verovala
da nikad ne može i neće umreti
a sada mu držimo pomen"
- Desanka Maksimović o Miki Antiću

Вилијам Блејк

Љубавна тајна

Никад не откриј љубав своју,
За њу знати нико не би смео;
Јер и благ ветар дира хвоју
Тих и невидљив цео.

Ја открих, открих своју љубав,
Открих јој срце, све;
Дрхтећи, хладна, у страху она,
Ах, оде, неста ње!

Чим с љубави скинух тајни вео
Путник се појави ту,
Тих и невидљив цео:
С уздахом узе њу.

To suffer woes which Hope thinks infinite;
To forgive wrongs darker than death or night;
To defy Power, which seems omnipotent;
To love, and bear; to hope till Hope creates
From its own wreck the thing it contemplates;
Neither to change, nor falter, nor repent;
This, like thy glory, Titan, is to be
Good, great and joyous, beautiful and free;
This is alone Life, Joy, Empire, and Victory.

...У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд -
изузев оптимисте!
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава...
Crnjanski

Branko Radičević

Mini Karadžić u spomenicu

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele sto god oću,
I sto oću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

Рабиндранат Тагоре

Ти и ја

Ти испуњаваш моје мисли
Дан за даном
Поздрављам те у самоћи
Ван света
Ти си загосподарила
Мојим животом и смрћу.

Као сунце на изласку
Моја душа тебе нетремице гледа
Као једино око.
Ти личиш на узвишено небо,
Ја личим на бескрајно море
А између пун месец плави.

Ти си вечито спокојна
Ја сам без починка трајно
Па ипак – на далеком хоризонту
Ми се стално срећемо.

Desanka Maksimović

Bez odjeka

Znam kako je oluji kad zaluta
u pustu ravnicu bez granica,
nigde oslonca, plota, koca,
ne zna je li sišla s puta.
Puknu daljine bez prepreka,
nigde planine
da se s njom pohrve,
ni na nebu ni na zemlji čardaka,
vetrenjače nigde ne ima,
nigde vatre, nigde dima,
da se s njima porazgovara.
Nema o šta da se poštapa,
u bezdan praznine pada
kao u ponor voda slapa.
Jednom sam i ja oluja bila,
nosila u sebi plastove oblaka,
a preda mnom besputica i praznina.
Nigde kuće s lučem,
ni laveža pasjeg iz mraka,
nigde prijatelja
da me za ruku uzme,
da raširi preda mnom naručje.

+ Цомет за Тагора/Тагореа/Тагору (how the hell do I form an accusative form of his last name )

ГУСТАВ КРКЛЕЦ

ТИ И ЈА

Осјећам живо сребро твоје бити
жедну кап у сваком зрнцу крви
животно ткиво од дрхтавих нити
које се раскида, расплеће и мрви .

Жеља ти је жарка. Још никад не оста
кап од млаза који додирнуше уста.
Не знам зашто нема међу нама моста
као да нас дијели провалија пуста.

Прсти што би хтјели да се чврсто сплету
у два клупка ватре и сребрене сласти
у простору дршћу - сами су на свијету
у самоћи жудње, у проклетству страсти.

Тијела што би хтјела да се тијесно здруже
преточе у једну бујицу од миља
вену, усамљена, к'о јесење руже
јер на истом путу имамо два циља .

Ти би хтјела вјечно, чему нема мјере
ја би дао све за занос једног часа.
Ти сумњаш у тренутак, а ја имам вјере,
у вјечност тренутка у тренутак спаса.

Дођи сва од сунца, сва од вреле ватре
на мој пусти лежај, дај ми своје крви.
Боље да нас муња једне страсти сатре
него да нас мртве (једном) точе црви.

Пропадни у мени, преточи се, дај се
расплети кроз моје вијуге и ткива,
све је на том свијету само кратка варка,
Рај се осјети за тренутак - а вјечност је сива !!!

+

Леп препев

ЧАРЛС БУКОВСКИ

ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

+

Plus,jedna od omiljenih Buka

More romance

Ovo je jedna od boljih sto procitah.Zim,cija je pesmica?
Evo kad je krenula romantika,meni najdraza,kacio sam je sto puta ,al sta da se radi
Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Тужно Еленде
Песник се зове Боривоје Ђокић, ево још једне песме од њега:

Опроштај

Збогом свијете у сновима што зриш.
Твој живот налик тајни, гасне
у мом оку. Радости, ти вриш
туђим предвечерјем а гласне

уздахе ове и не слутиш. Моје очи,
утјеха патника, тек јесен касну
наслуте, испрану од суза и бола. Ноћи,
скрати ми ове муке барем у сну.

Суза је моја увијек сама,
срце вјечно у слутњи, а тама
болест коју сам одавно одболово.

Можда заиста никада неће
засјати танани ореол среће
над мојим животом ни из чега
што сам ково.

Crnjanski

Serbia


Isplivah groblju, u nesvesti, kao modar rak.
Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana.
Sa neba je u svet oticala noć zvezdana,
a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.


Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen,
za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom,
još u mutnom snu, u vale i pene raznesen,
poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.


Pogledah uvis, da li je to mesečine prah,
ili je ledeni vir zore, što mi guši dah?
Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom,
i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom,
Ona to već, iz daleka, kolena prebija!


Prvi put izgovirih: Serbia.


Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.


Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam,
ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam.
Trideset godina da čekam da mi se javiš
i zenicom tvojom, groznom, nad zemljom zaplaviš.


Talasaj,
miluj, spavaj - kao jarak sad čeka zavičaj,
da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ.
Kad iznemognem, i moga raspadanja talog
slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv,
u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.


O, ta krpa,
strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa,
bednica što vreba put i stada, iz zaseda.
To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima,
što ni sahraniti mirno u nebesa ne da,
sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima!


Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video?
I njoj me mati dojila, od prvoga plača?
LJubičasti Šar zna koliko sam se stideo,
jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.


Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali,
već ta zemlja koju se umaram da razgalim!
Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali,
kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.


Za tamni jaz lepote države sam ludeo,
u duši miris gorak rađanja udisao,
pa i kad bih, smućen, u tuđini zabludeo,
brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!


I sad, u toj
brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj,
ne samo da senima svojim ne nađoh mira,
nego ni za tuge, što se rodih da ublažim,
ne znam više šapata, pogleda, ni dodira!


U Serbii, zornjaču tražim.


A biće:
ametist nisu ni ovde zenice, kad sviće,
i dah je žića manje, nego u tušini, čist.
U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli
i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list,
umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli.


Da li je
to ista moć, koja sve rasipa i razlije?
Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj
žut?
Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim,
kad razdire noć, na svetli, neznan, Mlečni Put,
što se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?


Ili sjaj
jutarnje buktinje Sunca, što diže u beskraj,
pa nas ljulja, u plavetnilu, kao rosnu kap?
Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi?
Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap,
prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi?


Uvek sam, bled i prazan, u sveta ovog slasti,
znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.
Da i sa tih promena pada mrak pepeljasti,
i veje, gusto, bliskom i daljem, snom i javom.


Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura,
koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim!
Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura,
da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim.


Nadah se da ću na brdu umoran da duhnem,
začeće i veselje poljupcem da potpirim.
Rascvetane padine da vračam i ukunem,
nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim!


Pa to zar
da bude i meni grob? Gde je bolan Svetozar
milovao lica, pod obrazinama ruskim?
Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših?
I ja ću tu vrteti, po gungulama uskim,
bedne znake ljubavi, sve praznijih i tiših?


I bi rat,
da se, nad grobljem našim, omili smeh i razvrat,
i skine, navek, žud za sinom, sa mutna oka?
Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli,
duž mladosti, neveselost gorka i duboka,
da sa Serbiom umru i mog imena smisli?


Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim,
to proleće, sa svojim biljkama i bubama?
U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim,
nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.


Zar me nije kiša mutna, marta i aprila,
uvela u bolnu zbrku igračaka sitnih?
Pa šta mi dobro osta, od svih tih toplih krila,
što su me nad Frušku bacala, sa ravni žitnih?
Ne ostade mi ni mila roda,
što, bela, rumenom nogom, hoda.


Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog,
prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog,
u kome se nevidljivo u vidljivo menja,
nedokučivom, sveznajućom slašću rođenja!


Stidni bol prve nepravde, lažni žig sramote,
i prvo poniženje, kikotom je opeklo,
ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote,
sve je, iznemoglo, u nepovrat, oteklo.


Žar, san, svilu, pesam, šta li, sad, u ruci držim?
Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim.
Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim,
sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?


Da li tela, mili gradovi, ili seni, to
drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih?
Sve ono što videh drago, tužno, plemenito,
zbog čega, gde sve, i šta sve, žarko, ne izljubih?


Vratih Ti se!
Pa zar da kopnim, bolujem, mrem,
u smrti, kuda si brdovita se rasula?
Budućnost, što mi obeća rascvetani Srem,
uzalud je, suzom braka, na Tebe, kanula.


LJubav mutna više na usnama mi ne rudi,
nit mi po nesvesti protiču preobraženja.
Zgusnuo žar za Tobom sija mi još iz grudi,
ali pun žalosti i očajnog razdraženja.


Neću sačuvati ni misao,
da sam cvetnu granu udisao.


Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi,
svemu što je bilo sazidano uvrh gora?
Zato su frulom planini svirali pastiri
i duši mojoj Serbia bila što i zora?


Na Krfu, 1925.

Како тужно Зан +++ Баш права завичајна песма Много волим Црњанског <3

ПОСЛЕДЊИ  ПУТ

Последњи пут се гледамо у очи
и погледима шапућемо немо,
ту смо се срели једне кишне ноћи
ту ћемо ноћас да се растанемо.

Желим ти рећи док ћутимо дуго
то да заувек остајеш ми драга,
па чак и онда кад једно од другог
некуда далеко одемо без трага.

О, немој себе никада да кривиш
што си у љубав веровала праву,
настави даље свој живот да живиш
а наше дане предај забораву.

За твоје ноћи бесане и дуге
за све је крива ова глава луда,
искрену љубав сачувај за друге
за мене љубав давно је заблуда.

А некад сам као лептир бели
и ја те исте твоје снове снио,
љубави имао за овај свет цели
а он је против те љубави био.

Једном ме црном зачарала косом
наивно, срце своје сам јој дао,
из мог је  јутра нестала са росом
а ја без срца заувек остао.

Zim divna je pesma...njene reci sad na muziku Svetislava Bozica pevamo 26. na Kolarcu na Svetosimeonskoj akademiji..ne smem da kazem koliko mocno zvuci..toliko da se svaki put kad pevamo se najezim koliko mocno zvuci