Poezija koju volimo...

Dakle, Hese i Mika Antic su sledeci na spisku za citanje...

Mika prvi Lunare

Naravno!

Мика Антић је напросто невероватан. Један од ретких песника који и најтананију емоцију уме да преточи у реч. Да човек само стане и да му се диви.

Сергеј Јесењин

Не питај ме о Босфору више

Не питај ме о Босфору више,
Ја ти не знам одговор да дам.
Твоје очи море ми открише
Као плави разбуктали плам.

Никад нисам с караваном свиле
Путовао у багдадски крај.
Пригни к мени своје груди миле,
Дај да клекнем, одмора ми дај.

Залуд молбе и жар мој - пред њиме
Теби увек свеједно ће бити
Што Русија – то далеко име –
Каже да сам песник знаменити.

Мојом душом хармоника гуче,
Месечина сија и пси лају.
Персијанко, зар ништа не вуче
Тебе плавом далекоме крају?

Не дођох ти због чаме и муке,
Кроз маглу сам зов твој чуо ја,
И лабуђе ти си свила руке
Око мене, као крила два.

Мир одавно од судбине тражим,
Али прошлост проклети не желим.
О својој ми домовини кажи
Нешто лепо, да се развеселим.

Надјачај ми хармонике јеку,
Нек’ чарима новим се омамим,
Да, жалећи девојку – северку,
Не уздишем, не снатрим, не чамим.

Па нек нисам био на Босфору,
Опис његов могу да ти дам,
Јер се очи твоје, сличне мору,
Таласају као плави плам.

jedan je Sergej.....

Artur Rembo

Uz muziku

Trgom isecenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drvece i cvece,
Sipljiv se gradanin, pod maljem toplote,
U cetvrtak gordom glupošcu razmece.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihanjem koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Beležnik se kaci o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog catu vuce krupna dama,
A s njom ide vredni vodic za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bacvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumcaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okrecu k meni,
A drske im tajne iz ociju sjaju.
Cutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeda,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leda.
Cizmice im svucem i carape brže...
- Docaravši telo u zanosu plovim.
One tiho šapcu, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim..

Васко Попа: ДАЛЕКО У НАМА

Ово су ти усне
Које враћам
Твоме врату

Ово ми је месечина
Коју скидам
Са рамена твојих

Изгубили смо се
У непрегледним шумама
Нашег састанка

У длановима мојим
Залазе и свићу
Јабучице твоје

У грлу твоме
Пале се и гасе
Звезде моје плахе

Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама

+ Zim , a Areal će dobiti poslije ponoći

Милан Ракић

Тај огромни месец лимунове боје

Тај огромни месец лимунове боје
Што ко авет лута над горама нашим,
Сипајући мирно хладне зраке своје,
Зашто га се клоним и што га се плашим?

Као сан исконски прохујале среће
Утиснуте давно у људској памети,
Он се свако вече кроз просторе креће,
Вечна опомена оног што се свети!

Хладни мртви свете, далеко од мене!
Прошли су ме снови, не буди их више.
Одвраћам од тебе мирне моје зене
Што под месечином некад сузе лише:

Увек имаш млада срца и све младе
Парове што живот тек снивају сада,
И безбројне куле од карата граде
И вечито дижу што вечито пада.

Остави се мене. Ја прошлости хоћу,
Хоћу да спокојство сиђе на све стране.
У прошлости тражим чаробну мирноћу
Да, ведар, завршим мог живота дане...

Хладни мртви свете, далеко од мене!
Ја не тражим ништа и не желим ништа,
И ко мирни стражар, без рока и смене,
Ја брижљиво чувам стара пепелишта.

Но ако и прошлост изневери мене,
Буде ли и она варка пуна рана, —
Заклопићу очи своје намучене
С ужасом што икад видех светлост дана.

@ Areal, Zim, Kometo
Fantasticni ste,svaka cast na odabiru pesama, neka pljuste plusevi.

Hvala Elora

Mika Antić

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

+ Comet!
Иван В. Лалић: STRAMBOTTІ

3
Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збиља снито заборавиш очас,
Ил загонетку не желиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!

4
Већ годинама знам да нестајемо
3аједно: тако писах још у дане
Кад време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана
Одлучна, блага рука баштована.

Čekaju vas plusevi sutra . A sad pesma koja je meni draga.

Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

Bravo za izbor, mnogo volim tu pjesmu , a + ćeš dobiti nekad tamo

+, mi skromne devojke volimo tu pesmu
Bez sale, podseca me na neka davna vremena

Desanka Maksimović

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je,
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je
ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Prelepa pesma, puna topline, emocija i tako stvarna. Kad god sam je pročitao počela su da naviru sećanja.

Jeste, nadam se da su ta sjećanja lijepa

Neka jesu .

Onda dobro, ne bih željela da te rastužim

Mika Antić

Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako,
zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša, šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il' je vec bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

Jako lepa pesma Kometo, uvek me prijatno iznenadiš .

Јован Дучић‎: СРЦЕ

Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени —
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део —
Увек нови део од нове минуте.