Dejan Stojiljković - Konstantinovo raskrsce ; Duge noci i crne zastave

Реги, можда је требало само да се задржимо на књижевној тачки гледишта унутар ове расправе.
Акценат је требало да остане на „корисности“ Лијиног и Дејановог поста за форумаше који размишљају да ли да узму да читају књигу или не.
Са те стране боље би било да се он „жешће“ и поштеније, аргументованије борио и дубље је демантовао него што је одмах прешао на напад личности, притом се ни не представивши, што је некако оставило лош утисак и није га баш најбоље промовисало међу потенцијалним читаоцима.
Ја сам некако више тај део желела да истакнем, валидност њене критике, без обзира да ли је позитивна или негативна, и без обзира на форму у којој је изнета, суштина је веома добра, заиста детаљно и темељно указује како на слабе тако и на јаке тачке дела.
Можда је зато добра ова кратка расправа, чисто да се поврати статус њеној критици, јер као што ти кажеш, они су на Goodreads-у разменили приватна мишљења али ипак, овде ће на форум долазити људи који ће можда отворити тему и тражити мишљење о књизи па би њено могли да занемаре јер он уз ad hominem аргумент покушава да јој обори валидност, да изврне њене реченице и да је исмеје као немеродавни извор. А то би била штета, у том посту има баш корисних информација.

-Што се тиче награде као меродавности квалитета: Твој став је још једна логичка грешка, као што је то била ad hominem, овај пут се ради о аргументу из ауторитета.
Не кажем ја да чланови жирија који доносе одлуку аутоматски нису у праву већ да би било погрешно у старту тврдити да су у праву само и једино зато што су чланови жирија тј. представљају компетентни ауторитет, и покушати доказати тврдњу да је књига добра јер иза исте тврдње стоји квалификована особа са одређеним ауторитетом: „Жири каже да је књига добра=књига је универзално добра/мени ће бити добра“.
Чланови жирија за награду Милош Црњански јесу реномирани стручњаци и универзитетски професори Филолошког факултета, међу њима, и ја их никако не потцењујем, међутим не желим да аутоматски узимам њихово мишљење за своје или за стопроцентно истинито, а да се претходно сама не изложим садржају дела, желим да чујем што више излагања, страна, тачки гледишта.
Мислим да је одређена здрава доза скептичности и неутралности итекако пожељна у доношењу и изградњи сопственог става. Ништа не би требало да буде прихваћено као апсолутна истина и увек би требало да будемо свесни тога да је све релативно и да нешто што нам је у старту приказано као позитивно или стопроцентно тачно можда и није тако. Нисам хтела да кажем да нема објективног чврстог критеријума за који можеш да се ухватиш већ да не би требало да се аутоматски за њим поводиш.
Награда би објективно и формално требало да има тежину, и наравно да је сваки члан жирија заслужио да буде ту где јесте, далеко од тога да су незналице.
Међутим хтела сам да кажем да се не треба слепо поводити за ауторитетом већ и сам осетити штиво. Награда може да те благо „нагне“ у правом смеру и препоручи штиво, подстакне ти жељу да прочиташ баш ту књигу да видиш зашто је награђена; али то може имати и двоструко негативан ефекат. Ако је нешто најпре препоручено као изванредно а потом се теби лично или чак и широј читалачкој публици не учини толико добро, онда остаје неки лош утисак глобалне прецењености дела.
Касније неслагање са једним нечијим ставом не повлачи аутоматско свеобухватно потцењивање те особе, верујем да и Лиа поштује чланове жирија, конкретно су у питању били професори Радивоје Микић и Мило Ломпар, и вероватно су јој неки од њих и предавали али ето она не мисли као они, не сматра да је роман до те мере добар.
И обратно, слагање са једним нечијим ставом или поштовање одређене особе не повлачи аутоматско слагање са сваком изјавом те особе.
Када смо већ код тога:
Не ценим ја Лијин став јер се поклапа са мојим, већ јер је заиста добро аргументован, стварно се пажљиво осврнула на многа места у делу и добро их анализирала. Од свих нас који смо изнели мишљење о књизи то је учинила најсвеобухватније.
За компромитованост коју си споменуо: да, нажалост често на нашој (балканској) књижевној сцени тога има, зато је то још један разлог више због кога треба отворити четворе очи и бити скептичан јер је данас општи укус постао мерило укуса а не треба то увек да буде. Мислим, само погледај Евровизију данас и Евровизију осамдесетих, данас је у питању парада кича, најбоља песма Евровизије никако није најбоља песма Европе о.О Или: музика која је данас опште слушана и вољена нпр R&B или електронска музика није мелодијски квалитетнија од џеза, блуза, соула или класичне музике које су много дубље компоноване и сложеније за извођење.

-Што се тиче правног становишта: Барем за мене право је (сада банализујем дефиницију јер заиста не познајем област довољно да бих о њој говорила) скуп закона и прописа које су донели људи не би ли лакше уредили међусобне односе у разним животним областима.
Али то је само формално тако, то је општепознати и помало лаички приказ права. Међутим суштински се ти закони често модификују и извитоперују већ према потреби, и многи адвокати у пракси посежу за оним члановима који им тренутно највише одговарају а занемарују друге итд, на крају се пуно тога сведе на демагогију и реторичку вештину а ретко ко се слепо држи писане речи тј. форме, те се тиме прави јаз између теорије и праксе. Конкретно: ја сам за благо заобилажење ригидне форме закона у случају када она може да убрза неки поступак или позитивно допринесе разрешењу процеса или нешто разјасни јер ми је то некако више „људски“.
Сама острашћеност којом је Олфилд говорио о делу навела ме је да помислим да се можда ради о великом обожаваоцу ове књиге или чак ауторовом пријатељу. Међутим нисам могла ни да замислим да је то писац лично. Некако не знам како бих рекла, запањило ме је и учинило ми се нереалним и незамисливим што се реномирани аутор упушта у анонимну острашћену, нападачку расправу са прозивањем и омаловажавањем личности ауторке коментара, уместо да се једноставно и опуштено представи и отворено, нормално дискутује without bad blood, да се изнесе више противаргумената.
Јесте да је његово право да то не учини тј. да се не представи али лични ми је осећај остао некако негативан и горак, благо разочаравајућ.
And now I am committing “appeal to emotions” logical fallacy
Углавном, када кажем форма мислим да на папиру формално пише: „Обелодањивање заштићених података се кривично кажњава“ и да се тим чином формално крши закон о повреди приватности.
Међутим у пракси тј. суштински све зависи од случаја до случаја и ја мислим да такво обелодањивање није и не мора бити увек и апсолутно нужно штетно или шкодљиво већ је некада и добро и благотворно, даје потпуније гледање на ствари
У овом случају се конкретно Кетино откриће Олфилдовог идентитета показало итекако корисним, макар мени, јер ми се сасвим променио угао посматрања читаве теме и дискусију. Мени је драго што се она вратила макар да би јавно казала о коме се ради, јер сам тако сазнала да је аутор у питању, дало ми је потпунију представу о читавој причи.
Вероватно се не бих ни укључила у расправу да нисам сазнала о коме се ради, јер сам мислила да је у питању неко ко заиста воли то дело, али када схватиш да је у питању сам аутор и да се сам аутор тако увредљиво поставља према једном од својих читалаца а да притом до те мере не уме да прими критику, мораш да се запиташ. Мене је то веома зачудило, искрено. Некако, нисам могла да не прокоментаришем мада обично заиста не волим расправе. Мислим, он би требало да је академски грађанин, културан, реномирани писац, као што сам каже, иза њега стоје награде Милош Црњански и Исидора Секулић, не приличи му такав став, „не служи му на част“, требало би својим понашањем да нам служи за узор.
Још већи ми је био контраст када сам упоредила његов став са ставом Александра Тешића са којим смо сви недавно разговарали.
Мислим да суштински није ништа страшно што смо ми сада сазнали ко је Олфилд именом и презименом. То је мој став барем у овом случају.
Мислим, шта има везе, неће бити никаквих негативних последица по њега, хоћу рећи, неће му се ништа десити, само ћемо га можда ми гледати другим очима као човека, али то опет не треба доводити у везу са његовим делом које се и даље може свидети новим читаоцима.
Не видим то као кршење морала. И да, слажем се са тиме да је много горе кршење морала од кршења права, то је и моје мишљење, можда се нисам добро изразила.
Сматрам да је овде прекршен закон о приватности што наравно није добро, али ипак није прекршен морални закон.