Poezija koju volimo...

Много ми се допада Дис Јастребе, он је иначе из Чачка, из мог родног града. Омиљена његова песма ми је "Можда спава".
А ево лепе песме од Алексе Шантића:
РОБ



У тврдом стегу ланца обје му руке стоје;
У густи мрак је бачен, не види свјетлости зрака,
Около њега гује и акрепи се роје,
Мемла га бије јака.

Али му ипак лицем по која радост сине:
У небо поглед шаље, молитву богу пјева,
Сред овог црног мрака, сред ове мрске тмине
У нади срце згријева.

Надај се, патниче, надај, и сањај санак свети!
У тврдој вјери наде тјешит се, кријепит знај,
Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
И ропству биће крај!
ЈА НЕ МОГУ ОВДЈЕ...


Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја -
Мога завичаја.

Ја не могу овдје. Моја душа воли
И лијепу Рону и воду Лимана,
И далеке шуме што се виде доли
У подножју хладном вјечнога Монблана;
Моја душа воли овај крај слободе,
Ову земљу људи, једнакости, права.
Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,
Тамо, с голих брда гдје мирише трава,
Тамо, гдје су моји другови и браћа,
Тамо, роду своме душа ми се враћа.

Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род Богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.

Женева, 1902.

ХЉЕБ

Пароброд спреман. Море се колеба.
Пошљедњи пламен на западу трне;
Сутон се рађа и с јесењег неба
Полако пада на хридине црне.

Палуба пуна. Руке уздигнуте
Поздраве шаљу и рупцима машу.
У мноштву овом видим чељад нашу,
Наслонили се на перваз па ћуте...

Земљаци моји, докле ћете, докле?
"Тамо далеко! Јер нас усуд прокле
И на нас паде тврда туча с неба..."

А зар вам није завичаја жао?
"Жао је брате... Бог му срећу дао...
Но хљеба неба... Збогом! Хљеба...хљеба..."

1906.
НАШ СТАРИ ДОМЕ...


Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.... Ko to ne voli, u mom gradu piše ta strofa čitava na grobu jedne mlade djevojke... Uvijek.me rastuzi....

CRNIJASTREB ::Možda spava sa očima izvan svakog zla.... Ko to ne voli, u mom gradu piše ta strofa čitava na grobu jedne mlade djevojke... Uvijek.me rastuzi....

И Тамница му је одлична песма... Штета што није много писао, само је објавио две књиге... И онда га је узело Јонско море. Утопљене душе је исто много добра књига...

Ok, par mojih omiljenih.

Spojler:

Spojler:

Spojler:

Well done Prince of Ravens! I love "Alone" by Poe!
William Blake
Tyger! Tyger! burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?

In what distant deeps or skies
Burnt the fire of thine eyes?
On what wings dare he aspire?
What the hand dare sieze the fire?

And what shoulder, & what art.
Could twist the sinews of thy heart?
And when thy heart began to beat,
What dread hand? & what dread feet?

What the hammer? what the chain?
In what furnace was thy brain?
What the anvil? what dread grasp
Dare its deadly terrors clasp?

When the stars threw down their spears,
And watered heaven with their tears,
Did he smile his work to see?
Did he who made the Lamb make thee?

Tyger! Tyger! burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Dare frame thy fearful symmetry?

1794

Ha strava, moram da je kopiram ! Bas je Lukjanjenko pominjao u poslednjem delu straze !!!

Tigre! Tigre! koji sijas
U sumi u mraku dubokom,
Kojom je rukom il besmrtnim okom
Sazdana tvoja strasna simetrija?

U kome dalekom nebu il dubini
Plamtese oci tvoje, slicne vatri?
Na kojim se krilima usudi k visini?
Koja se ruka usudi plamen da uhvati?

Koje se rame, koja vestina usudi
Da zile tvoga srca splete i savije?
I kada srce tvoje pocne da bije,
Cega se plase ruke? a cega grudi?

Koji cekic? i koji lanac glasni?
U kojoj peci zarkoj mozak ti bese?
Na kome nakovanju? i koji dodir uzasni
Smeo je uz grudi smrtni uzas da steze?

Kad se od zvezdanih kopalja svod izbrazdao,
Kad poplavise zvezde suzama nebo celo,
Da l osmehnu se tada nad svojim delom?
Onaj sto stvori Jagnje, da l je i tebe sazdao?

Tigre! Tigre! koji sijas
U sumi u mraku dubokom,
Kojom je rukom il besmrtnim okom
Sazdana tvoja strasna simetrija?



Vilijam Blejk
Ево нашла сам је и на српском ,добар превод! На енглеском се теже чита јер Блејк намерно користи онај стари енглески језик. Ово му је најбоља поема...

Anabel Li je strašna!!!!! Meni je i Gavran dobra, ne mogu je kaciti jer je poema dugačka.... Isto tako ni Santa Maria Della Salute... Nju smatram jednom od najboljih srpskih pjesama...
Takođe mnogo volim Kad mlidijah umrjeti.

Зимоврел ::Tigre! Tigre! koji sijas
U sumi u mraku dubokom,
Kojom je rukom il besmrtnim okom
Sazdana tvoja strasna simetrija?

U kome dalekom nebu il dubini
Plamtese oci tvoje, slicne vatri?
Na kojim se krilima usudi k visini?
Koja se ruka usudi plamen da uhvati?

Koje se rame, koja vestina usudi
Da zile tvoga srca splete i savije?
I kada srce tvoje pocne da bije,
Cega se plase ruke? a cega grudi?

Koji cekic? i koji lanac glasni?
U kojoj peci zarkoj mozak ti bese?
Na kome nakovanju? i koji dodir uzasni
Smeo je uz grudi smrtni uzas da steze?

Kad se od zvezdanih kopalja svod izbrazdao,
Kad poplavise zvezde suzama nebo celo,
Da l osmehnu se tada nad svojim delom?
Onaj sto stvori Jagnje, da l je i tebe sazdao?

Tigre! Tigre! koji sijas
U sumi u mraku dubokom,
Kojom je rukom il besmrtnim okom
Sazdana tvoja strasna simetrija?



Vilijam Blejk
Ево нашла сам је и на српском ,добар превод! На енглеском се теже чита јер Блејк намерно користи онај стари енглески језик. Ово му је најбоља поема...

+ Zimče, moja omiljena

Jel recitovao neko ikada ovde mozda? Posto prvi put vidim ovu temu....

Ja u školi Anabel Li i Nirvanu....

Зимоврел ::Tigre! Tigre! koji sijas
U sumi u mraku dubokom,
Kojom je rukom il besmrtnim okom
Sazdana tvoja strasna simetrija?

U kome dalekom nebu il dubini
Plamtese oci tvoje, slicne vatri?
Na kojim se krilima usudi k visini?
Koja se ruka usudi plamen da uhvati?

Koje se rame, koja vestina usudi
Da zile tvoga srca splete i savije?
I kada srce tvoje pocne da bije,
Cega se plase ruke? a cega grudi?

Koji cekic? i koji lanac glasni?
U kojoj peci zarkoj mozak ti bese?
Na kome nakovanju? i koji dodir uzasni
Smeo je uz grudi smrtni uzas da steze?

Kad se od zvezdanih kopalja svod izbrazdao,
Kad poplavise zvezde suzama nebo celo,
Da l osmehnu se tada nad svojim delom?
Onaj sto stvori Jagnje, da l je i tebe sazdao?

Tigre! Tigre! koji sijas
U sumi u mraku dubokom,
Kojom je rukom il besmrtnim okom
Sazdana tvoja strasna simetrija?



Vilijam Blejk
Ево нашла сам је и на српском ,добар превод! На енглеском се теже чита јер Блејк намерно користи онај стари енглески језик. Ово му је најбоља поема...

mnogo mi cudna na srpskom na engl defo bolja

Odlicna je Jastrebe ! +

Citao sam bolji prevod ove Blejkove poeme u stripu Hellboy, ili je barem meni bolji...

Оригинал је неупоредиво бољи, слажем се сто посто! Превод сам само ископирала са неког сајта на брзину, претпоставила сам да има више верзија...
Ево једне лепе песме од Пабла Неруде кога много волим...
Me gustas cuando callas porque estás como ausente,
y me oyes desde lejos, y mi voz no te toca.
Parece que los ojos se te hubieran volado
y parece que un beso te cerrara la boca.
.Como todas las cosas están llenas de mi alma
emerges de las cosas, llena del alma mía.
Mariposa de sueño, te pareces a mi alma,
y te pareces a la palabra melancolía.
.Me gustas cuando callas y estás como distante.
Y estás como quejándote, mariposa en arrullo.
Y me oyes desde lejos, y mi voz no te alcanza:
Déjame que me calle con el silencio tuyo.
.Déjame que te hable también con tu silencio
claro como una lámpara, simple como un anillo.
Eres como la noche, callada y constelada.
Tu silencio es de estrella, tan lejano y sencillo.
.Me gustas cuando callas porque estás como ausente.
Distante y dolorosa como si hubieras muerto.
Una palabra entonces, una sonrisa bastan.
Y estoy alegre, alegre de que no sea cierto.


Допадаш ми се када ћутиш јер као да си одсутна,
из даљине ме чујеш и глас те мој не додирује.
Као да су ти очи некуд одлетеле
и пољубац један склопио усне.

И пошто су све ствари пуне моје душе,
израњаш из њих њоме испуњена.
Лептиру сна, на моју душу личиш
и личиш на реч меланхолија.

Допадаш ми се када ћутиш и кад си као одсутна.
И као да се жалиш , лептирице заљубљена.
Из даљине ме чујеш и глас ме твој не додирује.
Дозволи ми да ћутим заједно с ћутањем твојим.

Пусти ме да ти говорим такође ћутањем твојим,
светлим као светиљка, једноставним као прстен.
Слична си ноћи, заћутала и звездана.
Ћутање ти је од звезда, тако далеко и чисто.

Допадаш ми се када ћутиш јер као да си одсутна.
Далека и болна као да си преминула.
Само реч, тада, један осмех је доста.
И радостан сам, радостан што истина то није.

+ Zimče

+ i od mene!

@zim može nešto od Lorke iz Ciganskog romansera ili ona pjesma iz filma Nestanak Garsije Lorke?

Јастребе, ова је најпознатија из романсера:
Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? О одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.

- Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

- Кад бих могао, младићу
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?

- Триста црвених ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти вири и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Пустите ме бар
на високе веранде;
пустите ме да се попнем! Пустите ме
на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

- Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
- Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

joooj, omiljena!

@zim hvala ti... On je imao neviđenu dušu...

Šarl Bodler

Bolesna muza

Šta je tebi jutros, jadna muzo moja?
Pune su ti oči noćnih priviđenja,
na licu ti vidim gde se menja boja
ludila i straha, hladnih poput stenja.

Zeleni demoni i duhovi noćni
strah i ljubav svoju nisu li ti dali?
A strah noćnih snova despotski i moćni
možda ti još okom ukočenim pali?

Hteo bih da tobom veje miris zdravlja,
da se moćnom misli nedro ti obnavlja,
da hrišćanska krv ti u ritmu zastruji,

ko što slogom drvenim zvuk besmrtni bruji,
gde čas Febus, izvor pesama, govori
a čas Pan, što žetvu u zlato pretvori.

areal ::Šarl Bodler

Bolesna muza

Šta je tebi jutros, jadna muzo moja?
Pune su ti oči noćnih priviđenja,
na licu ti vidim gde se menja boja
ludila i straha, hladnih poput stenja.

Zeleni demoni i duhovi noćni
strah i ljubav svoju nisu li ti dali?
A strah noćnih snova despotski i moćni
možda ti još okom ukočenim pali?

Hteo bih da tobom veje miris zdravlja,
da se moćnom misli nedro ti obnavlja,
da hrišćanska krv ti u ritmu zastruji,

ko što slogom drvenim zvuk besmrtni bruji,
gde čas Febus, izvor pesama, govori
a čas Pan, što žetvu u zlato pretvori.

+