Pismeni zadaci by The Books Of Knjige

od **Lord M.** Pon 07 Sep 2015, 17:22

Uživajte

Kako sam izio gov*o

Bijo sam i ja nekad maleno dijete i tada živijah skromnijem životom, baš ka i sad. Ali draga nastavnice bilo je i zajebanih dabna, baš ka i sad, u mom djetinstvu, napravljnom od 2.000 (slovima dvije hiljade dana) dana.

Spričat ću vi jedan doživljaj, tužan alilogičan, koi se zbijo kad smo ja i Ljubinko Žilnik, moj pokojni drugar iz djetinstva, imali po šes (6 godina) godina.

Ljubinko Žilnik, dječak iz komšijskih odaja bješe mirno dijete, republikanac po poreklu (potičce iz republike srpske), dobar drug, a najviše što mi se kod njega sviđaše bješ se pokojna Vidosava - Vide Žilnik, njegova sestra, inače kurva po lokaciji, kojoj sam često viđao sise u njihovom stanu, dok ih je masira pokojni Stanoje, stražar u Ibar Genex, inače najboiji stražar u pokojno Cetinje! Tolko bijaše dobar stražar, da su ga sahranili u jednu baraku na ulaz u groblje, tako da i sad radi taj sveti posa, i to možda dobro.

Vi iz uvoda vidjeste e su svi o koima se diskutuje pokojni, a kako je do toga došlo sad ću vi pričat, i da vi odma rečem da je za sve kriv pokojni Stanoje, bog da mu dušu prostre, a kako Stanoje - lijepo.

Sad ćeš videt draga nastavnice.

Eo završili smo uvod. Draga nastavnice, ti po sebe znaš, e si žena, da kad je neko kurvac dobiva razne poklone i pare, pa je i pokojna Vidosava Vide Žilnik dobijala svakojake đakonije kad bi je privija uz sebe đakon, igračke kad je ćahu jebat igrači fudbalskog kolektiva Zemun, dobijala je i bruh kad je minavase upravni odbor Moskovske elektroprivrede, ali najljepši poklon ostavljan joj na korišćenje bješe prašak, bijeli prašak, koi joj je dava pokojni Stanoje, Bog da mu duši prosto (na pipak). Taj prasak smo ja i pokojni Ljubinko videli prvi put kad su ga pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik, i jedno i drugo golijeh mudi (jai), šmrkali kroz slamčice od CocaCole (piće iz američke proizvodnje) u nos, pa je poslije pokojni Stanoje skaka po pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik s ormara, nosio je po sobi, bijo s njenom glavom u kacu sira, i nadasve je dobro jeba, Bog da mu dušu prsti. Ja i pokojni Ljubinko često virijasmo u sobi kad je pokojni Stanoje jeba pokojnu Vidosavu Vidu Žilnik, i kroz osmijehe često konstatovasmo e je njima možda i lijepo, i da bi i mi trebali probat ti prašak, za koi sam znava samo e se zove kralj kokaina. Tako pokojni Ljubinko mi Žilnik uiđe (uđe ili uljeze) (ipak uljeze) u sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik i dugo tražaše kralja kokaina, a ja ga čekah na straži pred sobom, pokojne Vidosave Vide Žilnik, pokojne kurve, i pred drugima. On izađe poslijed jedno dva i po sata sav srećan, a u ruku držaše jednu kesicu u koju ležaše na leđima popularni bijeli prašak za nos, pokojni kralj kokaina.

Mi odosmo u mojoj sobi i prosusmo oni prašak na jednom ogledalu, vodeni memorijom na postupke pokojnog Stanoja i pokojne Vidosave Vide Žilnik, i izmrvismo ga žiletom do minimuma tj. maximuma. Onda uzesmo slamku, skidosmo se goli, jer su tako i oni radili, Bog da im ono radi s dušama, podije- lismo kralja u nekoliko linija i ja prvi počeh da uvukujem oni prašak u glavu, a zatim i pokojni Ljubinko Žilnik. Onda sjedosmo goli na dvosjedu i ja ubrzo videh Njegoša đe svira ksilofon, go do pasa, zatijem druga Tita s krilima, đe leti na liniji Ljubljana Kobilji Do s govnom od stotinu kila u ruke. Zatim viđeh divnu sliku đe se Nikšić šeta pored Ljubovića (oni velemajstor bez je) sočima punim duvana, zatim strinu Bonju đe piša u centar katunske naije i još mnogo lijepih slika.

Pokojni Ljubinko Žilnik bješe zapalijo sebe kosu i smijaše se ka lud. Ja ga utulih i mi se obukosmo i pođosmo napolju da bi se možda i odmorili od vizija, a i Ljubinko je mora kod doktora jer mu je glava malo bila izgorjela, što on, kad se otrijezni, ne zavolje. Mene se bilo svidelo kako djeluje kralj kokaina, za koi još saznah e se zove droga Portorož, ali primijetio sam da je pokojni Ljubinko Žilnik, kad je bio uzeo kralja, volijo ponešto da zapali, pa možda i svoju kosu.

Njegovi pokojni roditelji, čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici ga nijesu puštali iz kuće petnajest dana pošto je zapalio kosu, a ja sam jedva čeka da ga puste pa da opet ono radimo, samo što bi tada pazijo da što ne zapali, pa možda i svoju kosu. Ljubinka viđeh poslije petnajes dana i odma viđeh e je i on raspoložen za novo šmrkanje, samo kad ukrade Portorož pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik. To se i desi u jednoj srijedi, oko četri popodne, kad pokojni čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici spavahu po ručku, gore na sprat, a pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik bjehu goli u nužnik, tako da njena soba bješe prazna, pa pokojni Ljubinko uze prašak i mi pođosmo u njegovoj sobi da se minamo.

Pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik pređoše u njenu sobu, i mi odlučismo da šmrkamo pa da možda i virimo šta li rade. Uradismo sve kako treba i sav oni prašak usisasmo nosom u glavu. Ja odma videh četri Hanke Paldum đe viore ispred Vladina doma, za njima nailazahu u koloni sestra Batrićeva, hotel Onogošt, neki vojnici koje su posrale tice (rode), dva Cuneta Gojkovića na buzaru i veliki majstor tenisa Vojin Hitler koi s ogromnijem klofačem u prkno držaše govore okupljenim tivćanima, pa možda i primorcima.

Kad osjetih miris pečenja počeh da se smijem jer je to bila najljepša halucinacija, jer bijah i gladan, a onda se okrenuh i videh pokojnog Ljubinka đe se vatreno smije, jer bijaše sebe zapalijo glavu i lijevu ruku, i kolko viđeh uži- vaše. Odma zatim ufati se i zavjesa u vatri, pa krevet, pa možda još i ponešto, ali najbolje je gorijo pokojni Ljubinko Žilnik, moj bivši drug iz djetinjstva. Ja pošto videh e ga ne mogu utulit, utekoh da se i ja ne ufatim, ali prema sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik se ne mogijaše proć, jer je vatra bila došla i do tun. Rekoh sebe: "Izgore li ova kuća, izgore!", i utekoh u svojoj kući i sobi oklen ne izlazih, sve dok za mene ne dođe majka mi i s iskrenijem bolom mi reče e su Žilnici izgoreli, i da bi treba možda i plakat, što ja odma podržah suzom iskrenicom.

Milicija dva dana poslijed uhapsi Prdonjicu Miličića, piromana iz Budve, i poslijed kraćeg prepiranja ubiše ga na trg hicom iz pištolja odlične proizvodnje, i tvrdahu e je on zapalijo kuću pokojnih Žilnika, jer ga pokojna Vidosava Vide Žilnik nije šćela.

Ja mislim sad, kad već imam deset godina, a moj pokojni drug Ljubinko Žilnik još uvijek šes godina, da sam izio gov*o zato što nijesam reka miliciji da je pokojni Ljubinko zapalijo sebe pa kuću, jer bi možda i spasio pokojnog Prdonjicu, ali sad je za to najkasnije. Mene ostaje jedno kajanje, jedna pažnja koju iskazujem na grobu pokojnih Žilnika i pokojnog Stanoja, koi i dalje stražari na ulaz u groblju.

Vas nastavnice molim da o ovome nikome ne priznajete ništa, i ako bi moglo jedno 4+ jer bih volijo da imam tu ocjenu.

Fala ti učiteljice strečan se tip.

od **Zandrin** Pon 07 Sep 2015, 17:39

Pa lol ahagaag

od **Lord M.** Pon 07 Sep 2015, 17:40

IV Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika

Rađen: Jesenas

Dan kad sam vidijo onoga te pjeva na televiziju

____________________________________
Došao je mjesec u junu i počelo je da radi more. Moj
roditelj otac je radostan došao u kući i pred mnom i sestrom
mi javijo majci e je uzajmijo baraku od jednoga Vuksana e su
mu poginuli žena i troje đece pa on neće ljetovat ove godine.
Tata još jeduvši priča kako baraka u Prčnju postoji već tri
(slovima 3) godine i da sem Vuksana i nekih zidara tamo niko
nije boravijo pa je možda i nova.

Krenusmo za četiri dana od onda kad je tata radostan
ušao u kući, i jeduvši pričao, i u Prčanj stigosmo u danu
krećanja iz Cetinja nam. Dugo tražijasmo baraku, mada Prčanj
bješe mal i onda viđesmo more. Bilo je lijepo, plavo i
konkretno, a u moru bješe i jedna lijepa baraka. Meni se jako
usviđela i ni slutijo nijesam e ću u njojzi ljetovavši viđet
onoga e pjeva na televiziju Crne Gore.

Znači to je bila Vuksanova baraka zaključuh pošto tatu
jedan čovjek, dajuvši potvrdan odgovor od baraki, rastuži.

Baraka je bila potopljena u moru jedno 15 cm (brojem
petnajes I_I, M) i tata se izuvši se upužti u more da ni
otključa vrata. Mi uđosmo u baraci i malo nam je smetalo to
što to što su ni noge stalno u vodu, ali to je meni bilo i
drago, jer tati neće smrđet noge. Kad smo se smjestili mama
je počela da ćera ribe koje su bile po ćoškova od kuće, a
tata reče da ih ne ćera e ih možemo ižjest, a onda je skočio
ka lud, istreštijo oči i počeo da riče ka magare. Ja sam
mislijo e se raduje što ćemo da izijemo te ribe e ni ih je
kuća bila puna a onda sam vidijo e je ugazio u jednome ježu
što je bijo kod vitrine. Meni ga je bilo žao skoro ka brata
Uroša što je u Brisel slomijo ruke kad je pa s jedne zlatare.
On zaglavi nogu u jedne kese i reče nam da pazimo da struja
ne dira vodu a ja ga ništa nijesam razumijo.

Ubrzo se i noć približi danu i meni je bilo čudno što
u baraki nam nije ni frižidera ni televizora ni Radijo
Cetinja, no samo taulin, vitrina, tri (slovima 5) kreveta i
morske trave. Ja pitah taja o tome i on dok paljaše šteriku,
da bi vidijo put kuda da priča, reče izgleda da u Vuksanovu
baraku e je u more, uopšte nema struje. Mama poče da se ljuti
a ja i sestra počesmo da se igramo u plićak kod vitrine pazeći
se ježova, a mene je bilo i strah da mi koja riba ne uđe u
guzicu, pa sam bijo grub prema ribama iz dnevne sobe.

Ubrzo morasmo i spavat, i mama nas stavi na sto da se
malo osušimo i onda u krevet a ona i tata se svađahu do dugo
u noć, zašto nikad ne saznah.

Ujutro kad se probudih ni sestra ni mama ne bjehu kući
a tata još spavaše pa odlučih da se našalim s njim. Šalu sam
stio da realizujem na tom načinu što ću ga lagano spuštit u
plićak pored kreveta jer je ima čvrst san. Pažljivo rabotah i
uskoro se tajo nađe u onu vodu pored koćeta.

Dok je on spava u more ja odoh u WC (iza barake) i dok
sam se umiva odjednom čuh vrisak iz barake isto ka da se
pokojni Tarzan diga. Ja uđoh u baraci a tajo mi bješe na
krevet popet i rikaše a iz guzice mu virijaše jedna riba. On
kroz plač rezimira: "Vadi mi ovu ribetinu e poluđeh od
vrućine", a ja utekoh da nađem pomoć. Stadoh na sred ulice i
zaustavih prvi auto koi prolazaše kroz Prčanj.
zađe jedan
grob od čojeka i poče da viče put mene. Ja mu rekoh: "Čiko
oprosti ali tata mi je u baraku sam s ribom u guzicu pa mi
treba pomoć". On mi reče da sam lud i da mu rečem đe živim da
me povede roditeljima da me što ne zgazi. Ja krenuh da ga
vodim do Vuksanove nam barake a svo vrijeme mučahu me dileme
odklen ga poznajem e mi je bijo prepoznatljiv.

On me isprati do barake i šćede da se vrne ali kad ču
taja đe stjenje odluči da uđe u vodu i vidi što je to u baraku
što puhti ka stari Vojin Bojanović - kralj narodnog melosa,
iz prošloga pismenoga. Kad uđe viđe taja i ribu đe se muče, a
i riba bješe popižđela, što se zaglavila u tatu. On uze da
vuče ribu iz taja i ja se tada sjetih ko je, jer me riba za
čas podsšjeti na mikrofon i rekoh sebe: "Blago mene ovo je oni
Rade Jorović e pljeva žene vole ovicire, moram mu tražit
dijagram".

Dok ja bjeh radosan što Rade vadi tati ribu iz guzice
u baraku "uplivaše" mama i sestra s pjace i kad višeše Rada s
ribom u ruku i tatu s ribom u guzicu i ribu u Radovu ruku i
tajovu mi guzicu zalelekaše a mama zanemoća. Utoliko Rade
izvuče ribu i tata odahnu, ma i Rade. Onako umoran gledajući
onoga cipola (prim. aut. riba iz Kotora što živi u Prčanj)
reče: "Veće guzice u život vidijo nisam" i zamoli tatu da mu
da dijagram, jer je on čojek s najvećom guzicom koju je Rade
vidijo. Tata mu reče da mu je spasijo život i kad se pribra i
on prepozna Rada. Nasta slavlje, i kad dignusmo mamu iz mora
u kužinu i osvijestismo je, tata je upozna sa Radom i objasni
joj da mu je čiko Rade sad izvadijo ribu iz guzice i reče još
da će Rade ručat s nama što on prihvati (mislim na Rada).

Rade nam je za ručkom, dok smo jeli ribu, pričao od
estradi od Dragani Mirković, Pink Flojdi, Ceci i Miri Banjac
i ja sam s uživanjem sluša i kupijo znanja. Poslije ručka on
morade ić, pa ni dade svoj dijagram i pozdravi se s nama i
ode.

Još dugo poslijed toga kad ga vidim u televiziju šjetim
se toga lijepoga dana kad sam i ja, mali Slavujko, beznačajni
lik, vidijo jednu slavnu osobu čiko Rada Jorovića uživo i ruča
s njim. Svima sam priča kad smo stigli u Cetinju od tome i
tata me uveče masakrira a ja sam se čudijo zašto, ali
zaključih da je to vjerovatno zato jer se od estradi ne smije
pričat ako se u njoj ne razumiješ.

Ja vi samo mogu reknut da bih i ja želijo da budem
jedan dan na televizor, i da budem slavan, pa da kad mene neko
zovne da mu ocu iz guzice ribu vadim, odma budem prepoznatljiv
i čašćen.

RADENOVČIĆ SLAVUJKO VI_3

BRAVO Slavujko, upoznaćeš me sa Radetom

(4+) potpis izbrčkan

Ali nastavnice ja ne znam ko je Radeta.

Rade Budalo !! (3+) potpis izbrčkan

Dobro. (Slavujkov potpis)

od **Lord M.** Pon 07 Sep 2015, 17:43

II Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika
Cetinje u jesen

Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i tako treba. A kad mu je brata maska gađala među rogove nije tako mislijo. Domaćice spremaju zimnice. Ja sam srećan. Grad je pun lišća, a tata kaže da bi smećari trebali da idu u ***** jer je ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struja u kuću, pa mama kaže za elektro - distributere: "To su jedna govna!", a nije mislila na tom načinu kad ni je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istoj curi. To je mala, od pašanoga mi Vera. Ja je zovem Vjera, jer me stid da se odvajam od društva.

I ove jeseni tice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostale. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Đed kaže da su one ptičiji proleterijat, a nije tako mislijo kad nam se roda posrala na fiću, pa je fata do Špadijerskoga vrha. Đed je tada slomijo nogu, a tu rodu je ubijo ujak Vlado dva dana poslijed golijem rukama. On kaže da se branila ka čojek. Meni je bilo žao, a žao mi je i đeda koi je slomijo nogu, ali žalije mi je rodu jer je đed živ, a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomijo nogu, a da je ona ubila đeda pot Špadijerski vrh (planina u Cetinje), mada bi mene bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra đedu na fiću i da ga je đed ubio šjekirom, ka što je tio babu jedne rede, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo), šklepijo u zastavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda, pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupijo petarde kod Paljevića u Donje polje. Oni nemaju para za leb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Zelja što dolazi s broda. On je bogat čovek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brodu.

Poslijed ih mi teško izbačamo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega, jer mu ih je ža da se svade s mamom po vas dan. A nije tako mislijo kad su mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je io u našu kuću.

Neznam što bih još pisao od jeseni, još sem da je volim i njeni plodovi nama đeci daju vitamine da bismo postali jaki.

RADENOVČIĆ SLAVUJKO VI_3

(3=)
potpis izbrčkan
obrati pažnju na genitivu. Tema promašena !!

od **Lord M.** Pon 07 Sep 2015, 17:52

III Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika

Rađen: Jedna moja avantura sa drugom mi Vojom

Ručno ______________________________________________________________

Ja sada posjedujem dvajest godina i studiram ekono -
miku preduzeća. Dobar sam studenat i ne koristim trikove da
bih polaga ispite, nego sve sam naučim, u studensku sobu.
Posjedujem više drugova od kojih mi se najljepše sviđa Vojo,
moj drug Vojo Šekarić, s koijem igram na fudbalu i šahu kada
nijesam s knjigom. Želim ovom prilikom da vi ispričam kako
smo ja i Vojo mi imali poginut put Budve, kad smo bili pjani,
s kolima škodom mi, od strika Zeta koi je tada bijo u ludnicu
zbog toga što je poubija sve čele staroga Vojina Bojanovića -
kralja narodnog melosa, jer su klale strinu za prkno. Do tada
sam se čudijo što je stari Vojin Bojanović - kralj narodnog
melosa strika nervira čestom izjavom da strina ima medeno
prkno. Poslije pogibije čela mi je bilo jasno.
Dogovorimo ti se ja i Vojo mi da idemo put Budve, da
bi počeli da jebemo, jer smo čuli da se dolje ljudi jebu
skoro svaku noć, a mi smo bili navikli da u Cetinje svaku noć
ništa ne jebemo, pa nas po malo i strah gušijaše, jer ne
znasmo što ne čeka. Ja rekoh da ću uzet strikovu škodu jer
strina neće primijetit, pošto od kad je striko u Kotor
(nijesam mu tio reć e je u ludnicu) stalno spava kod staroga
Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa (mislim na strinu),
pa će on vozit jer ima više godina (mislim na Voja). Te noći u
četvrtku mi se prikrasmo kući strika Zeta da bi ja ukra
ključeve od škode koi su imali privjezak od kože pa su
izgledali lijepo, a bili su u škaf od komode, đe ih je
nesrećni striko ranjavao i dok je bijo doma. Uđoh u kući koja
bi otključanijeh vrata, ka da me čekaše, a Vojo osta na izvan.
Kad uđoh čuh staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog
melosa đe stenje, ka da umire, a strina bješe čučnula pred
njim i drmaše glavu. Sigurno ga moli, mislijo sam, da oprosti
striku što mu pobi čele, a on jecaše podsjećen na pokojne
čele mu. Stari Vojin Bojanović - kralj narodnog melosa
odjednom toliko poče da puhti da sam mislijo e će preminut,
jer ga je strina sve brže molila tj. drmala glavom. Tako o
jadu zabavljeni nijesu me mogli viđet, i ja nadjoh ključeve
(u škaf, đe sam i mislijo) i odoh iz kuće ispraćen puhtanjem i
ropcom Staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa.
Škodu koja je bila iza kuće im, izgurasmo na džadu jedno
dvajest meričkih cenata, a onda smijući se sjedosmo u njoj,
obradovani predstojećom avanturom nam.

Vojo upali motor pomoću ključa najdužeg od sviju i uz
malo problema, sa vožnjom mu, krenusmo ka Budvi. Na jednom
mjestu gdje ljudi stoje i stopiraju kola da bi ih taj što
stane vozijo do Budve viđesmo druga Tita, nacrtanog na
stijenu, Marka Ožegovića, jedno sedam-osam balega, dvanajest
ženskih i četri putne torbe. Vojo zakoči i primi Marka
Ožegovića koi mu bijaše mijo e su komšije. Kad je stao bijo je
ugazio škodom u jednu balegu, pa nam je guma smrđelja dalje uz
put. Mene je to nerviralo. Nerviralo me i to što Vojo slabo
vozi pa se škoda tulila i drmala. Drmala su se i auta drugih
ljudi, ali ona su bila parkirana pored puta, i iz tih kola su
pud nas sijevale guzice ka lude. Ja nijesam znavao šta to
znači, pa sam iskoristijo ćutanje u škodu da bih se čudijo.
Čuđenje mi prekide primljeni nam Marko Ožegović koi predloži
da on šjedne za guverner jer je Vojo tolko loše vozijo da se
ne mogijaše trpljet. Ja podržah prijedlog i Vojovo bunjenje
izgubi smisao. Zamijeniše se za mjesta i guzice pored puta,
što sijevahu, promicaše mnogo brže. Stigosmo u Budvi i Marko
pošto parkira auto u jednu kunetu zahvali se i ode, a mi
srećni i nasmijani krenusmo za nekim ljudima, jer nijesmo
poznavali Budvu. Dobro zapamtismo kunetu đe bješe škoda da bi
je poslije mogli nać. Onim ljudima što smo ih pratili svakih
pet minutah se priključivaše poneko, tako da se uskoro od
pratilaca pretvorismo u dijo grupe koi sa začelja ne vidi đe
ide, od onih ispred što dati vide đe idu. Ja i Vojo se
gledasmo zbunjeno, ali ćutasmo jer smo bili još đeca. Uskoro
dođosmo do neke kuće koja je bila vrlo lijepa. Uđosmo u njoj,
svi zajedno, oni pred nama, mi za njima i tada viđeh e je
kuća puna žena i ljudi đe pričahu jedni s drugima. Onda neko
upali muziku iz jednijeh zidova i ljudi prilazahu ženama i
poslije kraćeg razgovora vatahu se oko pasa i počinjahu da se
polako vrto po kući, zajedno. Ponovo sam se čudijo a i Vojo
je, bar tako mislim. Onda se poslije nekoliko minutah okupi
jedno deset ljudi u jednom krugu, uzeše jedan cigar i pušahu.
Čudilo me što svi puše jedan cigar, a izgledaju tako bogati,
ali i to u nizu čuđenja prekide novo. Ovo nastupi zbog ljudi
koi nosijahu tacne s pićem i nuđahu svima pa čak i meni. Ja u
početku ne uzeh ali čoek dolazaše svako malo, i ja viđeh e je
vjerovatno ljut pa uzeh jedno piće. Vojo uradi isto. Popismo
po malo i ošjetih e je čoek bijo stvarno ljut jer je piće bilo
užasno. Bilo mi je došlo da povrnem, ali Vojo vidjevši me đe
se mrštim reče:"To je alkohol, on ti je vazda ljut, ali mi ga
trebamo pit jer ćemo izgledat stariji". Poslije sat vremena
Vojo bješe baš dobro ostarijo, ma ni mene vrijeme nije
šteđelo. Tako ostarjeli mi stekosmo sigurnost u sebi i Vojo
predloži da pokušamo da jebemo nešto, jer evo već je kasno i
mi uskoro moramo put kuće.

Složih se ali kako nijesam znao o čemu se radi, sačekah
da Vojo prvi počne. Tada on priđe jednoj curi, pričahu jedno
tri-četri minuta, povremeno se nasmijavahu, a onda se ufatiše
oko pasa i za ramena i vrćehu se po kući. Rekoh sebi:"To ti je
jebanje jadan, ajde i ti". Krenuh put jedne cure, ali nijesam
znao o čemu se priča pred jebanje pa počeh da improvizujem.

"Zdravo", rekoh.

Ona me pogleda i ne reče ništa. Ja rekoh:"Rado bih
jebao s tobom, ali ne znam o čemu se priča ispred, pa bih ako
može da jebanje odmah pane". Ona se odjedanput prenerazi, oči
joj pozeljenješe, reče:"Džukelo raspala", i dovati me iz sve
snage rukom po mudi (jai). To me zabolje i ja ponovo počeh da
se čudim. Ona odmah ode. Čuđenje prekinuh zaključkom da bez
priče nema sexa, kako ću i ja zvat jebanje kad završim
fakultet, i odlučih da dok Vojo jebe još malo ostarim čekajući
ga. On jebade još jedno desetak putah i dođe svanjavanje vrlo
blizu noći i moradnulo se i poć. Odosmo iz te čudne kuće koju
su svi unutra zvali žurka i nađosmo kunetu a u njoj i škodu
poslije jedno dva sata.

Osjetno stari ni ja ni Vojo nijesmo znali kako se
desilo to da smo se odjednom našli na hirurško-akušersko
odjeljenje u bolnicu "Adolf Visarionovič Čerčil" u predgrađu.
Rekli su nam e smo bili pljani i da smo ubili kolima u krše i
krši u kola i da smo jedva izvukli živu glavu. Škoda je bila
uništena, a ja i Vojo smo ležali po petnajest dana u bolnicu.

Kada sad razmišljam od tome pada mi na pamet kako se
Vojo često smije kada priča ljudima o tome, kao i to da, da
smo tada poginuli, ja nikad ne bih moga studirati i biti dobar
čovek. Od tada sam jebao skoro puno puta, na svakoj žurki u
domu po više puta na noć i mogu vi reć da je jednostavnije kad
čoek ima priču, a Vojo zna i neki drugi način, koi je kaže
komplikovaniji ali ljepši. Dok vam i o njemu ne napišem neku
pričicu pozdraviću ve, i viđeste li kako ja i Vojo mi imasmo
poginut.

RADENOVČIĆ SLAVUJKO VI_3

(3=) potpis izbrčkan

Tema promašena !!

(Ne pominji jebanje u pismeni)
(1-)

od **Lord M.** Pon 07 Sep 2015, 18:09

Kako je međed molijo i plako da ga ubijemo

Ja nijesam stijo da jebem međeda, jer sam se boja da čojeku nijesu plodni dani, i da što ne napravim, pa da se onda moram ženit, a Simson onda doživi orgazam, a međed je i dalje plaka, a meni se nije jebalo. Računa sam, da smo kakvu srnu ili ticu ufatili možda bih jeba, ili da smo Stelu ufatili jeba bih sigurno, ali međeda koi plače, to ne sigurno

Ja se odavno nijesam gleda sa Stevicom Lipovcem, jer je on odavno umro, ali nijesam se dugo gleda ni sa Vuksanom Ivkovom, iako je i on bijo umro, pa se nijesam gleda ni s Bimom, a on nije bijo umro, pa mi je zato bilo čudno. Ali u jednom poneđeljku viđeh Bima đe ide ulicama koliko ga noge nose i poviknuh: "Bimo! Bimosave! Ja sam Slavujko!?!" Kad me viđe on mi priđe i poljubi me u ustima, što mene bi gadno, ali pošto ga odavno nijesam gleda uzvratih mu jednim vrelijem poljupcom i uzbuđen ga upitah kako je i što li radi.

On bješe radostan što me vidi pa mi odma predloži da ga pozovem na njegovom mobilnom telefonu, što ga on nosi u džepu i pomoću njega jebe žene e vole momke koi ga imaju, i dade mi broj, i ode, jer žuraše. Ja ga pozvah u srijedi, i on mi se javi skoro odma. Dugo pričasmo od svemu i od meni, a on me onda iznenadi i reče mi da ako ništa ne radim u suboti, u ranom jutru, moga bi da idem s njim i s njegovim drugarima u lovu. Ja se obradovah i prihvatih njegov poziv, i još mu saopštih da u lovu nikad nijesam odio, ali da bih i ja volijo da idem u lovu i hvala Bimo. On mi reče e će mi on nabavit naoružanje i metkove, a ja da dođem u suboti u 3 (tri ujtro) na ulaz u Cetinju odakle se i kreće.

Ja do subote učih sve od životinjama iz jednijeh zelenih knjiga i viđeh i lava i tigra i konja, ali njih nema u Crnu Goru, pa sam odabra bijo da lovim kravu, ili gnu, ili vuka pa makar i neku pticu. U suboti sam bijo prvi na lice mjesta, čak jedan sat prije svih i bilo mi je zima, ali bilo je i nekog čudnog iščekivanja, pa možda i ja ulovim neki trofej, pa možda i danas. Uskoro počeše da pristižu i Bimo i Bimovi drugari s puškama i svi u kolima, a ja bijah pješki. Upozna me Bimo s svim njima, a mene prestavi kao svog druga i dade mi pušku, a meni ruka zadrhta i dođe mi da serem od uzbuđenja. Ali: "Ne, izdrži!" - rekoh meni. "Sraćeš doma!" Među lovcima je bilo šale, ali bogomi i dogovora đe će ko da ide, pa otvoriše gepeke i izađoše psi, a ja nemam psa, pa ni Lesija najobičnijeg glumca psa. On se bješe vratijo doma.

Podijelismo se u grupama, i ja dopadoh sa Simsonom i njegovim psom Obodinom, iskusnim lovcem, trećim među jednakima. Bimo me uhvati pod ruku, povede u strani i reče da je Simson malo čudan, i da pripazim što li radi, i srećno Slavujko, a ja mu rekoh da ne brine, i srećno i tebi Bimo. Zatim se razdvojismo, i ja, Simson i Obodin pođosmo na jednoj, a oni na drugoj strani. Čim ostasmo usamljeni, viđeh i ja e je Simson čudan jer mi je reka da nećemo pucati no da ćemo fatat bilo koju životinju rukama i trčeći, i reče da bi bilo najbolje da uhvatimo srnu, a zašto viđeću. Ja se složih iako nijesam znava kako ćemo fatat divlju krmad i jelena rukama, ali Simson je glavni, pa Obodin poslijed njega, pa onda i ja sam. Već smo bili jedno dva sata u lovu, ali nijesmo ništa bili ulovili, a bogomi smo mogli, no su nam utekle tri srne, jedno divlje krme, a i ja sam bijo ufatijo jednu malu ticu, ali sam je puštijo e je Simson reka e ne valja, a kad sam je puštijo ona je mahala samo jednijem krilom, i pala je, a Obodin je izijo. Onda smo viđeli jednoga jelena đe sere na jedne stijene, i trčali za njim do Careva Laza, ali ni je i on uteka, i još mu je Simson u ***** ugazijo, a ja nijesam.

Već sam bijo izgubijo sva moja nadanja u vezi lova, kad Obodin otkri jednu pećinu i poče da reži (zvuk psa kad je uzbuđen) put nje. Mi uđosmo u njoj, i viđesmo jednoga međeda đe jede nekakvo magare, što ga je dati bijo ubijo, a ja sam mislijo e međed jede samo biljku, ali kad ne viđe prekidoh s razmišljanjem, e međed krenu put nas i odma ubi Simsona boksom u glavu, i on pade. Onda krenu put mene, ali na njega skoči Obodin, i međed ubi njega boksom i zubima u glavi i Obodin zacijuka, a Simson se diže krvave glave, i naprska međeda s onijem sprejom te đevojke nose (puzavac) u očima, međed zaplaka, onda ga iscukasmo kundacima po glavi, i on pade, a Obodin je bijo skoro mrtav. Onda svezasmo međeda s jednijem konopom e ga je Simson ima, tako da ne može mrdat kad se osvijesti, a Obodin je bijo skoro mrtav, Simson krvave glave mi reče da ja izađem ispred pećine, e će on nešto da priča s međedom, koi se bijo skoro osvijestio, i režaše, a Obodin je bijo mrtav, bogomi se ne foliraše.

Ja sam stoja ispred pećine već jedno petnajes minuti kad počeh da čujem nekakvi ropac, za mene do tada nepoznat. Čudijo sam se što li je to i boja sam se da se Simsonu što ne desi, pa odlučih da profirim u pećini. Ja profirih i viđoh jednu od najčudnijih scena, jer međedu bjehu oči došle ka one lopte e se vrte u diskoteku na Brodarevo, a iza njega stojaše Simson, i ja poslijed dvije-tri sekundi zaključih e ga Simson jebe, i to stravično. Međed roptaše, a Simson jebe li jebe, a Obodin je bijo potpuno mrtav. Simson me onda viđe i reče da sačekam da on završi, pa ću i ja jebat, a međed poče da plače i molijo je da ga ubijemo. Ja nijesam stijo da jebem međeda, jer sam se boja da čojeku nijesu plodni dani, i da što ne napravim, pa da se onda moram ženit, a Simson onda doživi orgazam, a međed je i dalje plaka, a meni se nije jebalo. Računa sam, da smo kakvu srnu ili ticu ufatili možda bih jeba, ili da smo Stelu ufatili jeba bih sigurno, ali međeda koi plače, to ne sigurno.

Kad Simson viđe e mi se međed ne sviđa predloži mi da probam da jebem ono magare ili Obodina, a ja mu rekoh e je bolestan, i pobjegoh pud Belvedera. Taman sam bijo izaša uz brdo, kad čuh da neko opali metak, a zvuk dolazaše iz one pećine. Ja se vratih trčeći tamo i viđeh Simsona koi se ubijo, mrtvo magare, mrtvog Obodina, i međeda đe plače, vjerovatno e je mislijo da sam se vratijo da ga i ja jebem. Ja pođoh na Belveder i čeka sam Bima i ostale do 6 ujtro i sve im ispričah kad su došli, i oni pođoše u toj pećini sa mnom. Kad smo stigli oni prvo izniješe Simsona, staviše ga na jedne gajbe e smo bili donijeli, a onda su Ljubo i Mitar jebali onog međeda, i on je opet plaka, a Bimo je jeba ono magare (tada sam sazna zašto su mi pričali e sve magarad jebe), a jedan Srđan je stijo mene da jebe, ali ja utekoh pud Belvedera i Cetinja, i psi su trčali za mnom, a međed je i dalje plaka. Ja ovo do sad nijesam nikome priča, ali se od tada s Bimom ne družim.

Ja sam jednom poslijed toga jeba neke golubove, gore u potkrovlje, ali mi se nije sviđelo pa mislim da to nije u redu, i da je poštenije bilo ubit onoga međeda, a da treba jebat samo žene, ali samo one koe se tome raduju, a ne da plaču. Ja od tada volim samo žene, a Simsona su sahranili, a s međedom ne znam što li je bilo.

od Gost Pon 07 Sep 2015, 21:14

Jel ovo Moje Delo sekcija, nista ne kapiram?

od **Lord M.** Pon 07 Sep 2015, 22:15

@Trešnja
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/The_Books_of_Knjige

Vjerovatno si čula za Puraševića, oni su stvorili tu ličnost i ubijedili cijeli region da je on stvaran.
ove tekstove je kolko se sjećam odradio Popaj, ali im je oficijalni sajt odavno nedostupan pa ne mogu provjerit.
Problem je sto ih dosta ljudi van Crne Gore ne kapira jer koriste sarkazam specifičan za naš humor. Inače, ljudi su prepametni i velika je šteta što odbijaju da se bave politikom.