Haled Hoseini

Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Avganistana, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio u avganistanskoj ambasadi.
U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već je bio otkrio književnost i bio očaran brojnim knjigama koje je čitao.
Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih Američkih Država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze u Kaliforniji. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na Univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. godine. Sledeće godine upisao se na medicinski fakultet „San Dijego“ Kalifornijskog univerziteta, gde je 1993. diplomirao. Završio je stažiranje u bolnici „Sidar-Sinaj“ u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje.
Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarima (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan Hazar posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratkotrajan i više zvaničan, Haled se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu „Lovac na zmajeve“ (Laguna, 2006).
U maju 2007. godine objavio je drugi roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ (Laguna, 2008). Obe knjige prodate su u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona primeraka širom sveta.
Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Nadahnut putovanjem u Avganistan u svojstvu ambasadora UNHCR-a osnovao je neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u severnoj Kaliforniji.




Ovaj snažan debitantski roman… pripoveda o žestokoj okrutnosti i žestokoj ljubavi koja iskupljuje. Oboje menjaju život Amiru, mladom i bogatom pripovedaču, koji sazreva u poslednjim mirnim danima svoje otadžbine, pre revolucije i upada ruske vojske. Ali politički događaji, čak i oni dramatični poput ovih prikazanih u Lovcu na zmajeve, samo su deo ove priče. U Lovcu na zmajeve Haled Hoseini nam daje živopisnu i životnu priču koja nas podseća na to koliko se njegov narod bori da trijumfuje nad silama nasilja – silama koje mu i danas prete.




Marijam je tek petnaest godina kada je šalju u Kabul da se uda za nesrećnog i ogorčenog Rašida, trideset godina starijeg od nje. Gotovo dve decenije kasnije, u zemlji koja ubrzano tone u propast, tragedija pogađa petnaestogodišnju Lejlu, koja mora da napusti svoj dom i stupi u Marijamino nesrećno domaćinstvo. Lejla i Marijam naći će utehu jedna u drugoj, njihovo prijateljstvo postaće veza snažna kao veza dve sestre, neraskidiva kao veza majke i kćerke.
Kako vreme prolazi, u Avganistanu na vlast dolaze talibani, ulice Kabula ječe od puščane paljbe i bombi, a život se pretvara u očajničku borbu protiv gladi, surovosti i straha. Istrajnost dve žene nailazi na iskušenja koja nisu mogla da naslute ni u najgorim košmarima. A ipak, ljubav ume da čoveka natera na nezamisliva dela, da mu pomogne da čudesnim junaštvom prevaziđe najstrašnije prepreke. Na kraju ljubav pobeđuje smrt i uništenje.




Avganistan, 1952. godine. Abdulah i njegova sestra Pari žive sa ocem i maćehom u zabačenom selu. Otac je u večitoj potrazi za poslom a porodica se bori sa siromaštvom i ledenim zimama. Abdulahu je Pari divna i dobra poput vile po kojoj je dobila ime, ona je čitav njegov svet. On je njen zaštitnik, više kao otac nego kao brat, spreman da za nju učini sve, čak i da menja svoje jedine cipele za lepo novo pero u njenoj zbirci. Svake noći oni spavaju jedno pored drugog u kaputima, čvrsto zagrljeni.
Jednog dana zaputiće se sa ocem preko pustinje u Kabul. Pari i Abdulah ne slute da će im ono što ih tamo čeka razoriti život – jer ponekad ljudi kažu kako prst mora da se odseče da bi se sačuvala ruka.
Ovo delo velikog zamaha i ambicije prati brojne upečatljive likove od Avganistana do Pariza i od San Franciska do grčkog ostrva Tinos, i priča njihove dirljive i neodoljive priče, ponovo dokazujući Hoseinijevo duboko razumevanje spona koje nam oblikuju živote i koje nas određuju kao ljude.

Procitala sam Hiljadu cudesnih sunaca.
Ni ova mi se ne svidja

Lothesse ::Procitala sam Hiljadu cudesnih sunaca.
Ni ova mi se ne svidja

Ne Loth , ta mi je najbolja.

Citala sam i Lovca i 1000 cudesnih sunaca, nekako ne volim tu tematiku iz prostog razloga sto su udavili sa tim knjigama koje se desavaju na tim prostorima a vrlo cesto nemaju nikakvu vrednost (jos uvek ne mogu da oprostim sestri sto me nagovorila da procitam neke  )... Jbg, nisam objektivna ali tako je...

Nim ::Citala sam i Lovca i 1000 cudesnih sunaca, nekako ne volim tu tematiku iz prostog razloga sto su udavili sa tim knjigama koje se desavaju na tim prostorima a vrlo cesto nemaju nikakvu vrednost (jos uvek ne mogu da oprostim sestri sto me nagovorila da procitam neke  )... Jbg, nisam objektivna ali tako je...

Čitala sam i ja, većina mi se nije dopala, ali ove su baš dobre, prvenstveno jer on dobro slika likove, životni su, a nije ona teška drama, sa svake treće strane proviri po koja iskra nade.

Samo cu reci Badalpurski vrt i Tajna mrtve princeze      

Nim ::Samo cu reci Badalpurski vrt i Tajna mrtve princeze      

Prvu nisam čitala, a drugu uzela i nikad završila, znaju one u toj želji da budu dramatične, ispadnu dosadne, ponekad drama uopšte nije dobar recept za uspiješnu knjigu.

Sad bar znam cijim preporukama mogu da verujem

Manje-vise to sto kaze Nim.
Ima toliko tih knjiga,sve su slicne i pune drame.Sapunice sa tog podrucja.
Ne volim to :/