Војно - феудални односи Вестероса

Када се говори о свету у којем је смештена "Песма Леда и Ватре" прва слика је свакако једна фантастична верзија нечега што асоцира на познати свет средњовековне европе и блиског истока. Повлаче се многе паралеле између друштвеног уређења и културних одлика, те сличности историјских династија и оних из ПЛИВ-а. 
Једна од најчешћих грешака приликом процене свеобухватног друштвеног и технолошког ступња Вестероса је смештање Мартиновог света у рани средњи век, најчешће између X и XII. Исто тако, тежи се пронаћи сличност са Толкиновим светом, или бар оним сегментима који су релативно у домену могућег када се говори о реалној историји. Meђутим, како се овај чланак првенствено бави војним и феудалним односима, на њима ће се и најбоље увидети да је Мартинов свет немогуће тачно позиционирати у реалном времену, јер такође и садржи неке битне одлике XV и чак XVI века нове ере.


ФЕУДАЛНИ ОДНОСИ
У Вестеросу је лако приметити систем по којем функционише сама регрутација војника и оформљавање армија. Сагледајмо следећу ситуацију на коју смо више пута уочили у ПЛИВУ:
- Краљ нема сопствену сталну војску, већ се ослања искључиво на његове вазале највишег ранга. У случају рата, краљ позива вазале, (у овом случају господаре Севера, Дола итд) који затим организују лордове који прикупљају своје контигенте, углавном стајаће војске, и тиме удружено сачињавају једну армију. -

У историји европе овај систем познат је и као "вазал мог вазала није мој вазал", како га је неко не претерано шаљив назвао, а стручније је наведен као тзв. Копилански феудализам. (између осталог, копилански феудализам је по многим историчарима разлог избијања Рата Ружа, једног од главних инспирација ПЛИВ-а). Код нас је познат под именом и Крунски вазалитет. Копилански феудализам умногоме слаби ефективну моћ самог врховног властелина, док војска директно одговара његовим нижим лордовима, који временом оснажују, те постају такозвани војни "магнати". Они у односу на свог сизерена имају улогу "ретајнера". Доста ситних витезова земљаша су ретајнери лордовима, баш као што су лордови ретајнери краљевима. Оно што је најважније је, да велможе придобијају и поверење војника, који о себи мисле као о људима свог лорда а не краља, - што заокружује суштину копиланског феудализма. Из тог разлога у Вестеросу немамо типичан раносредњовековни систем по ком краљ има право на сталне регруте од стране вазала чији посед не прелази одређену границу, и невелике групације које би приликом формирања армије сачињавале пукове, већ "магнате" који доводе сизерену сопствене већ оформљене пукове. Војске су радије предвођене од стране својих регрутатора - магната, него од супериорног сизерена, и њихово уређење је на нижем степену од армије. Једина додирна тачка са златним добом средњег века су борбене формације - бригаде. Остатак је углавном базиран на зачећу новог века.
У Вестеросу, а нарочито Есосу, присутне су и плаћеничке организације под именом Слободне чете. То су типичне плаћеничке дружине и њихов начин функционисања је јасан, иако су оне бројне попут Златне чете у историји биле изузетно ретке. Организације појединих сила из Есоса попут "Неокаљаних" функционише чак по античким принципима.
Познате плаћеничке чете су:
- Златна чета (броји 10.000 војника, од тога 500 витезова и 500 штитоноша, као и 1000 стрелаца од којих су трећина самострелци)
- Чета Мачке (око 3000 војника)
- Ветром развејани (око 2000 коњаника и пешака)
- Дуга Копља (броји 800 јахача)
- Други синови (око 500 људи)
- Олујне Вране (око 500 људи)
- Храбри другари / Крвави Лакрдијаши 


ВОЈНА ОРГАНИЗАЦИЈА
Војна лица у свету ПЛИВ-а се могу поделити у две основне групације:
1) Стајаћа војска - срж сваке армије
2) Свежи регрути - посебни пукови који се ретко регрутују и само у посебним потребама. Чине их углавном недовољно обучени и млади кметови. 
(стратегија =/= тактика; стратегија је план, а тактика начин и средство којим се компоненте плана остварују)
Стратегије и тактике ратовања подсећају на позни средњи век у сличном маниру. Лордови Вестероса преферирају мање и изузетно мобилне силе, којима би на великим пространствима вршили упаде и остваривали стратешке циљеве. Добар пример за то је тактика сер Грегора Клегејна приликом ратовања у Речним Земљама. 
Велики проценти војске чине коњицу. Напади коњице су били одсудни и чинили су независан, масиван, јединствен и први удар копљима који тежи да пенетрира прве редове, пре него упоредно напредовање пешадије и лаке коњице. 
Што се саме опреме тиче, детаљи попут верижњаче, куване коже, постављених оклопа су вероватно нашироко коришћене у историји, али сигурно не у размерама описаним у књигама. Слојевити оклопи попут ламинарних и ламеларних су одлика познијих доба и присутни су у свету ПЛИВА. Полукациге, горжети и визири једнако спадају у позни XV i XVI век.
У суштини, једино што фали Вестеросу да се уклопи у слике и прилике XV i XVI века, када је војна технологија у питању је - барут.

Једна од убедљиво најзаступљенијих тема на форумима о ПЛИВ-у представљају дискусије о војним снагама краљева и феудалаца Вестероса. Ова допуна ће тежити да рационално сагледа све податке, али и инкорпорира све претпоставке и нагађања која су изнета како у књигама тако и од стране оних који су се помно бавили темом.

О БРОЈКАМА
Релативно скоро се дошло до сазнања о односима снага за време Егоновог освајања, три века пре дешавања описаних у серијалу. Подаци су занимљиви пре свега због једног парадоксалног односа тадашњих снага и оних описаних у књигама. Знамо да је Торен Старк, последњи краљ зиме са Севера повео армију од 30.000 људи, што је за преко 50% више од пратње Роба Старка тристо године касније. А постоји и податак да је удружена сила Запада и Хвата, изведена пред Поље Ватре, износила 55.000 војника. Што значи да је у то доба Север био врло вероватно војно снажнији од Запада или Хвати појединачно. Како су Ланистери у рату седам краљева успели изнети око 45.000 војника (од тога 35.000 су стајаћа војска, остатак "зелени" регрути) а Ренли је од Хвати добио 80.000 ратника, врло је очигледно да су се Запад и Хват за време 300 година владавине Таргарјена оснажили, а Север је из неког разлога војно ослабљен. Наравно, постоје многа реална објашњења за овакав баланс силе:
- Хвати и Запад су можда потценили Таргарјене и повели само стајаћу војску и искусне војнике, нарочито јер су се сусретали са више од пет пута малобројнијом армијом сумњиве оданости.
- Торен Старк, застрашен Пољем Ватре, повео је на Врат све што може да држи мач. С друге стране, Роб Старк је био у журби и није стигао да окупи све своје вазале. (по многе је морао сам ићи, а добар пример за то су Мандерлији). Томе не иде у потпуности у прилог чињеница да су Гвозденрођени у свом освајању Севера наилазили на махом празне утврде. 
Најбезбедније је из овога закључити да је снага Севера недокучива, пре свега због велике територије и великог периода који би био потребан да се "исцеди" сваки добар мач и оформи армија. Такође, позицију суперсиле отежава незгодна клима, која можда зауставља освајаче али такође и отежава организацију северњака стога је војно стање севера под великим знаком питања.
Међутим, ни једна теорија не може оспорити "процват" Хвати под влашћу Тирела. Поред око 70.000 - 80.000 људи под вођством Гарлана Тирела након Ренлијеве смрти, помиње се Тирелова пратња у Високом Саду. Хвати су такође биле способне да се бране од Гвозденрођених иако им је главнина силе на другом крају региона. То доказује да би се моћ Хвати показала још већом да је у неком тренутку била директно угрожена, те да су Тирели подигли и свеже регруте из свих крајева својих земаља. Ипак, Хвати су изузетно отворен регион према две изузетно непријатељски настројене породице - Мартелима и Гвозденрођенима, што им увелико отежава позицију суперсиле.
Када говоримо о Олујним Земљама, њихова моћ је значајно опала од времена Олујних краљева, када су отимали регионе од Дорне (дорнске крајине) и држали Речне Земље, све до доласка Харена Хоареа и пада последњег Олујног краља који је држао трозубац, Арека Дурендона. Од некада јужњачке одлучујуће силе, Олујне земље су исцрпљене, пре свега ратом против Ериса Таргарјена као усамљена побуњеничка област на југу, лошим руководством Роберта Баратеона, те сукобима његове браће на рођеној земљи. Ренли је успео да сакупи око 25.000 - 30.000 војника из Олујних земаља на свом походу. Станис је уз својих 5.000, претежно из Крунских земаља, након Ренлијеве смрти завредио лојалност већине олујних лордова, те кренуо на краљеву луку са око 30.000 ратника. Права снага лордова заклетих Крајолују, или оно што је од ње остало, остаје под малим знаком питања.
Речне Земље никада заиста нису биле у позицији да гоне високе амбиције када је војна моћ у питању. Или било која друга. Кроз кратки прелаз историје можемо увидети да они никада нису били независни краљеви, или уопште препознати као засебна целина, све до Таргарјена када
су Тулији добили власт над Трозупцем. Касније, у рату Узурпатора и рату Краљева, Речне земље су више служиле као тампон-зона између завађених великана но самостална сила. Имамо податке да је Едмур Тули успео испрва сакупити 4.000 војника, претежно од лордова Венса и Пајпера. Касније је консолидовао снагу од неких 15.000 чији је задатак био да одбију Тајвина Ланистера у случају да се приближи неком краку Трозупца. Осим Фреја, ретко који лордови Речних земаља могу да окупе значајне бројке. Могуће да половина укупне војне моћи Речних земаља припада богатим Фрејима.
Дорна остаје велика енигма, баш као и Север, у свој својој екстремности и јединствености као особинама коју дели са најудаљенијим регионом. Њено примарно оружје је по свој прилици сунце, а не копље. Војна моћ Дорне коју су описивали Мештри у својим хроникама, у својој грандиозности је тек плод таштине Таргарјена који су се вековима мучили да је освоје. Квентин Мартел излаже једину бројку познату серијалу, "50.000 копаља значи Дорна". То је вероватно само дипломатија придобијања наклоности последње Таргарјенке, а не реално стање. Баш као и Северу, незгодна клима зауставља сваког потенционалног освајача. Уз то, повољна географска позиција (затвореност планинским венцем према Хватима, првенствено), олакшава планирање сваког напада и одбране. 
Највећи савезник Запада је злато, а његова мала територија и неугодна географија онемогућују велику људскост, која је један од пресудних фактора у установљавању статуса супер-силе. Запад се дуго ослањао на способност својих војсковођа, и право је питање његова даља судбина. Због свог богатства успео је да окупи већу армију од неких већих региона. 
Еринов Дол одржава неутрални статус, те је свако нагађање о његовој снази тешко. Голубово је један од већих градова Вестероса, и налази се у плодном долу. Дол је познат по својој флоти, која се супротставила Егону Освајачу. Еринов Дол има најбољу стратешку позицију, те је освајање истог силом готово немогуће, нарочито Зими. 
Гвозденрођени су ноторни пљачкаши и разбојници, и далеко ређе су описани као војници. Тек привидно су прихватили витешку културу Андала, стога је њихова војна организација вероватно друкчија од Крунског феудализма који влада на Вестеросу. Командују најмоћнијом флотом познатог света, и у томе лежи суштина њихове моћи. Сама Гвоздена флота броји око 100 бродова, и ниједна појединачна флота јој се не може супротставити и изаћи као као победник.