Feniksov jaz.

Djevojka se iznenadila. Nije očekivala da joj stranac drži govor o sopstvenoj bezbjednosti. Njen oštri pogled se ublažio, odavajući iznenađenje.

"U redu. Neću reći da vas se situacija ne tiče, ali mi onda morate reći zašto vas interesuje? Jer ja ne vidim razlog." Onda je izvukla krpicu iz zadnjeg džepa pantalona i počela marljivo da čisti nekorišćeni samostrel.

Prisjetila se da je u životu isplalila tri strelice. Jedna je slomila prozor dedine kuće i zamalo mu otkinula uvo. Druge dvije nikad nije našla.

"Ako se izlažem riziku, to je moja stvar i moje pravo. Ne treba mi zaštitnik." Odsječno je rekla vojniku, a onda primijetila drugu priliku koja joj prilazi. Vitez u sjajnom oklopu koji joj je ponudio pomoć.
Sve ljepše od ljepšeg. "Jesam li ja dala oglas za gorilu, šta li?" Prekinula je brigu o oružju, gledajući viteza iz svog sjedećeg položaja. "Hvala, ne treba mi ni doktor."

Pošto je stavila krpicu u džep i samostrel na leđa, Tori je s naporom ustala, osjećajući kako joj se vrti u glavi. Možda bi trebala da iskoristi svoju magiju na sebi, ali nije htjela da rizikuje. Njena magija je bila nestabilna, i imala je jednake šanse da je ubije i da joj pomogne.

"Samo mi treba nešto da mi skrene misli s ovog prokletog ljuljanja." Rekla je više sebi nego sagovornicima.

Devojče se ponelo pa baš ne mnogo učtivo, no nikad se nije ljutio na žene, to je bilo protiv njegove prirode. Pomoć je ponuđena i odbijena, ako se i bude spoticala i padala po palubi broda to neće biti zato što joj nije ponudio pomoć, savest će mu biti mirna.

Sada se treba pobrinuti da psu bude dobro, nebi bilo loše da porazgovaram malo sa njim, moraću do njega u potpalublje, ako treba da se podmite stražari, imam nekoliko novčića u džepu valjda će biti dovoljno. 

Obratio se zatim i oficiru, ljubaznim ali odlučnim glasom: "Izvinite gospodine da li mi možete reći nešto više o slučaju zatvorenog mladića, verovatno znate više od mene. Oprostite nisam se ni predstavio ja sam Veribor Vilt, vitez reda Svetle Kiše."

Vilenjak... To baš i nije očekivao. Šta, dođavola, jedan vilenjak radi u brodskoj tamnici??? Nije znao gotovo ništa o vilenjacima. U krugovima u kojima se on šetao, oivičenim natrpanim gradskim ulicama i prašnjavim oblacima koje gomila prolaznika ostavlja za sobom, nije bilo vilenjaka. Ovo je bio prvi koga je ikada ugledao, bar je mislio da je u pitanju vilenjak zbog njegovog lepog lica i pogotovo zbog njegovih šiljatih ušiju. Nor je gledao neko vreme u njega sačekavši da čuje šta će reći i kad je ovaj najzad završio upoznavanje sa pitanjem, spusti glavu i pogleda u pod.
Nor izdahnu duže nego obično, zavuče levu ruku ispod košulje na leđima i počeša se. Jezikom je za to vreme ispitivao rasekotinu u ustima. Zarašće. Onda lagano ustade i ode do rešetaka, drmnu jednu od njih snažno ka nazad. Ništa se ne dogodi. Nor kao da je to i očekivao, lagano se okrenu i uzasloni se na njih.
,, Nisam nikakva legendarna ličnost. Dobro, malo lažem, u jednom krugu ljudi sam važio za nešto slično tome." Tad širim delom kažiprsta obe ruke dobrano istrlja oči. Od toga su one izgledale još više natečene. Neispavanost mu se ocrtavala po celom licu, a i po umornim pokretima tela. Trljanje potraja nekoliko sekundi i kad najzad bi gotovo, Nor nastavi: ,,To su krugovi u kojima se kreću varalice, džeparoši, plaćene ubice i td... sve u svemu, ljudi sumljivog morala. Neverujem da si ikada zalazio tamo?!" Proturi to kao polupitanje i krajičkom oka pogleda ka vilenjaku. On je stajao u istom položaju ne menjajući izraz lica, pa Nor ne sačeka odgovor nego nastavi: ,,Tamo sam imao neku slavu kao jedan od boljih. Nemoj me shvatiti pogrešno, nisam nikad ubijao za novac, moje oružje je uvek bio moj mozak. Koristio sam ga da dođem do zlatnika i bio sam vrlo dobar u tome." Tu opet stade da vidi kako su njegove reči uticale na sagovornika. Nije bilo nikakve reakcije, vilenjak je bio potpurno miran i moglo bi se reći hladan i ravnodušan da nije bilo uzavrelih očiju koje su živo sijale prateći Norove pokrete.
Nor se ponovo, polako se ispravljajući, u potpunosti težinom osloni na svoje noge. Dok je koračao lagano ka ležaju nastavi svoju priču: ,,Imao sam pet, šest... prijatelja. Sa njima sam vršio prevare, krađe i obmane. Bio sam im vođa, kao što sam rekao, mozak iza svega. Slušali su me u svemu i zato smo bili dobri. Hmm," reče lažajući lagano na krevet, ,,nikad nisam varao one koji nisu imali i nisu nekako to zaslužili. I nikad nisam ubijao zbog novca. Nikad zbog novca."
,, Sada ti je možda jasnije zbog čega sam ovde. Sada, kada znaš kakav čovek 'stoji' ispred tebe. Nemam običaj da ljudima pričam ko sam i šta sam, ali ti nisi čovek i ovo nije običan dan." zaključi Nor svoju priču. Postavi ruke pod glavu i sklopi oči. Čudan dan. Čudan. Potraja nekoliko sekundi dok sporim i nezainteresovanim glasom ne progovori opet: ,,A ti, koja je tvoja priča? Ako ćeš pričati gluposti a ne reći ništa, ili ako ti se uopšte ne priča o tome, onda nemoj ni reći ništa. Ne stvaraj buku i ja ću zaspati za koji minut. Ali ako već želiš da pričaš onda mi reci kako si ti, vilenjak za ime sveta, završio ovde dole sa nekim kao što sam ja? I nemoj lagati."

"Sta? Zasto me interesuje?" sada je vec bio ljut. "Da li ti mislis da je preokupacija nekim devojcetom moja najveca briga u zivotu? Ako ne znas odgovor onda cu ti ga reci. Nije!" Pogledom je presao preko prilika na brodu. "Vidis li ih?" upita pokazujuci glavom ka prilikama koje je malo pre pogledao. "Ima svakakvog sveta tu nocas, a nisu svi fini, kao ti." rece sarkasticno.
"Tvoje mesanje te je moglo dovesti u situaciju da neko ima izgovor da te povredi, nalupa ili nesto gore!" Uzdahnuo je duboko, sacekao trenutak da se smiri, a zatim nastavi blazim tonom:
"Ja sam oficir, vojinik pre svega i moja je duznost da pomazem onima kojima je pomoc potrebna, a zbog tog tvog mesanja, ti si mogla da budes ta kojoj bi moja pomoc bila potrebna. Tako da to ne radim jer sam gorila ili neki zastitnik.Iako je ovo pristojan i ugledan brod, medju putnicima ima i onih koji su olos i sljam." Gledao je par trenutaka u njene prkosne oci i njeno lice koje je izrazavalo nezdravo bledilo. "A osim toga moja duznost kao oficira je i da regulisem ovakve situacije, resavam nevolje i sprecavam zlocince, a tvoje mesanje je svakako bila nevolja, za sve nas." ovo poslednje je izgovorio sa neskrivenom gorcinom. Nije imao sta vise da joj kaze, te se okrenu ka ratniku kog je zapostavio kako bi devojcetu ocitao bukvicu. "Oprostite, kao sto vidite imao sam neke reci za izreci pa sam malo nekulturno skrenuo paznju sa Vaseg predstavljanja." Pogledao je ratnika ravnodusno, te mu ispruzi ruku, "Ja sam Elrik" rece ljubaznim tonom, "A sto se tice mladica, verujte mi ne znam nista vise od Vas."

Niko nije ni obratio paznju na elegantnu priliku koja se priblizila sa jedne strane broda, gde se nalazillo par stolova za kojima su sedeli bogatiji putnici i pomocni oficiri broda. "Tori?" upita privlacna zena, neznog glasa, "Tori Karter?"


Vilenjak je dugo cutao nakon Norovog govora, bolje reci priznanja. Posmatrao ga je i razmisljao, toliko dugo da se u vazduhu mogla osetiti neprijatnost tog pogleda. Nor je verovatno trebao da se zabrine zbog toga, da nesto kaze, ali pre nego sto je napetost dostigla vrhunac vilenjak progovori: "Znas, ljudi obicno kada dospeju na ovakvo mesto pricaju o tome kako nisu krivi, kako im je smesteno, podmetnuto. Ti si prvi slucaj za koji sam cuo gde zarobljenik prizna sve i to prizna osobi koju je tek upoznao." Na ovo poslednje osmeh mu ukrasi lice. "Doduse ne mogu reci da sam cesto boravio na ovakvim mestima pa da znam kako stvari stoje, ovo mi je prvi put." Nastavljao je da posmatra Nora, dok su mu jako plave oci odavale utisak druzeljubivosti. "Ne delujes mi kao los momak, pa dobro, prevarant, lopov i mozda ubica si, ali ne bas kao neki los momak." Na trenutak je zacutao da vidi da li ga Nor razume. "Ma znas na sta mislim, nisi jedan od onih losih momaka, od onih zlih." Mislio je na one ozbiljne zlikovce, ubice, silovatelje i ostalu bagru, nadao se da ga je Nor razumeo.
Zalupkao je par puta bosim tabanima po podu, a onda razmrdao nozne prste. "Sta si me ono upitao? Zasto sam ovde? E pa druskane u Filgrimu ti vilenjaci i nisu preterano dobrodosli kao u Alarenu. Nekada je dovoljno biti Vilenjak pa da te zatvore." Jos veci osmeh mu ukrasi lice "A ja sam ti prijatelju moj nevin, meni je smesteno."

Jos jedan dan prolazi... Zagledana u beskrajnu pucinu, Staša opet razmišlja o onome što je ostavila iza sebe. Iako je to uradila olako, nije zaboravila neke sitne djelove radosti, koje su je i dalje vezivale za porodicu. Jedino što se zahtijevalo od nje, bilo je da završi školu, koju ona nije posebno gotivila. Od bakine smrti, Staša gubi jedinog pravog prijatelja. Za uspomenu dobija sat, da je otkucaji kazaljke uvijek podsjete na ljepse dane. A lijepih ce jos biti – govorila je baka. 
I dok je provodila dane između četiri zida u kući i svakodnevno slušala svađe i prepirke svojih roditelja, odlučuje da napiše pismo... Nekako će ono bolje objasniti ono o čemu Staša mjesecima cuti. Skuplja u sebi bol, gorčinu i suze... Nagomilavaju se pitanja, na koja ne uspijeva da nađe odgovor. Ako ode bez riječi, roditelji će naći za shodno još jedan razlog da krive jedno drugog, ali ako ostavi to pismo, kriviće sami sebe. E to je ono što bi riješilo stvar među njima – mislila je Staša.

Ispisala je par redova, gdje nije puno detaljisala... Riječima „odlazim, ne mogu više, dosta mi je svega, naći ću izvor sreće, pomoći će i vama, ne tražite me“ – je kratko objasnila. Pismo je ostavila na svom radnom stolu, spakovala veliki kofer robe i stvari za ličnu higijenu i pošla polako... Bez cilja...

Sada sjedi sa nepoznatim ljudima... Ali, nekako je željela nešto više od tih „muških“ priča, možda samo jedan detalj koji bi je učinio srećnijom. Lako je biti privlačan na brodu gdje su sve muškarci uistinu njoj je to prijalo, ali ono što je ona htjela se upravo ukazalo u najmanjem trenutku nadanja. Pogled sa pučine je preletio na gužvu, viku, i najzad se zaustavi na dobro poznato lice. Nemoguće, nakon toliko godina baš ovdje da je sretnem – pomislila je. Tori – uzviknu, Tori Karter – sada već glasnije.

Tori se spremala da nastavi raspravu sa neuljudnim vojnikom. Zašto gura nos gdje mu nije mjesto, nije ga razumjela ni najmanje. Zašto bi njeno miješanje bila nevolja za ostale? Pa da joj se nešto desilo, desilo bi se njoj i nikom drugom. Vojnici su čudna sorta ljudi, zaključila je. Vojnici sa dobrim namjerama naročito. Nije znala kako da ga označi u svojoj knjizi. Crno ili bijelo? Subjektivno je nervirao, ali objektivno gledano nije bio sumnjiv tip. Mada, Tori je rijetko kad dozvoljavala sebi da bude objektivna.

Zaćutala je za trenutak, smišljajući šta da kaže. A onda je začula ženski glas. Zar je bilo još žena na brodu? Nije vidjela ni jednu za ovih desetak dana. Okrenula se u pravcu glasa i zapazila plavu djevojku sa šeširom. Zvala je po imenu, ali joj ipak nije djelovala poznato. Moguće da su se srele, negdje na kopnu, ali Tori je bila loša sa imenima, a još gora sa licima.

Svakako, to je bio savršen trenutak da napusti dva muškarca (nije se znalo koji je čudniji), i zaputi se prema plavuši. Stala je blizu jednog od stolova. Osmjehnula se učtivo, ali obazrivo, i klimnula svima koji su sjedjeli blizu djevojke. A onda je pogledala nju, tu plavušu koja je dozivala punim imenom i prezimenom. Za trenutak je pokušala da prečešlja pamćenje, ali je od toga samo zaboljela glava. Glupi brod. Glupi talasi. Njena duša je vapila za čvrstim tlom.

"Zdravo?" Rekla je, upitno gledajući plavušu. "Vi me poznajete?"

Saveti koje je oficir delio devojci su bili sasvim na mestu, a njen stav ga je naveo da burnije reaguje, te mu se nije moglo zameriti što mu je ta rasprava odvukla pažnju, ipak se i uljudno izvinio. Možda je i znao nešto više o situaciji u kojoj se sada momak nalazio, ali zbog istage i suđenja nije smeo da iznosi podatke, a i nije imao razlog da mu išta kaže jer prvo nije ga poznavao, a kao drugo nije ni dužan da mu išta pojašnjava jer nije bio mladiću ni rod ni pomozi bog.
"Ne brinite nisam se uvredio, bili ste vidno uzbuđeni prilikom razgovora sa mladom damom, a to svakome može da odvrati pažnju i moram priznati da su vaši stavovi bili sasvim na mestu, devojka po mom mišljenju jeste postupila hrabro, ali i nepromišljno. Doduše možda mislite da nisam ni ja mnogo bolji po tom pitanju, ipak moje uplitanje nije bilo bez razloga."-Obratio se ponovo oficiru ljubaznim tonom, dok mu je istovremeno čvrto prihvatio šaku, a zatim nastavi, pritom pokazukući na dvojac koji je želeo sa njim da zapodene kavgu.
"Pogledajte ona dva čoveka, oni su ustali od onog kockarskog stola neposredno pre mladića sa psom. Uputili su se na pramac broda, no kada su shvatili da se i ja nalazim tamo, počeli su sa pretnjama želeći da me odatle oteraju, jer im očigledano za ono što su želeli da urade nije trebao svedok. Našta sam im se suprotstavio i odgovorio istom merom. Umalo nije počeo sukob kad izbi ona gužva sa mladićem, te naizgled izgubiše interesovanje za mene. Mišljenja sam da su možda oni uspeli da pokradu ostale kockare, a sa njima i mladića pre nego što su ustali od stola, pa im je malopređašnja situacija bila kao poručena. Zbog toga sam stao u odbranu mladog momka, a i moja viteška zakletva mi ne dozvoljava da sedim mirno dok nekoga linčuju bez suda i presude."

Utom se začu ženski glas koji je dozivao izgleda devojku koja je stajala do oficira, našta se ona uputi ka mladoj ženi koja se nalazila u društvu bogatijih putnika i brodskih oficira.

,,Nisam zao, ali loš jesam. Kad bi umirali od žeđi ja sa tobom nikad ne bih podelio vodu koju bih imao kod sebe. Ne uvredi se, ne bih je podelio ni sa kim." bar ne ni sa kim na dve noge, reče u sebi misleći na Kišu.
   ,,Nisi nadmen koliko sam mislio da ćeš biti. Previše mekano izgledaš... ali mi se sviđaš. Drago mi je što imam društvo u ovim okolnostima." reče Nor. Pri zadnjim rečima poče primetnije zevati, ipak nastavi okrećući se na bok: ,,Ja ću sada odremati, mislim da ću spavati sa oba oka zatvorena. Shvati to kao znak naklonosti. Laku noć, vilenjače."

Posle ocitavanja bukvice devojci, Elrik je planirao da se okrene i ode, bez dalje rasprave. Ali ga je pojavljivanje viteza omelo u tome. Sada se devojka okrenula i otisla, bez reci pozdrava, bas onako kako je on bio namerio. Pogledom je pratio njeno lelujanje po palubi, a onda je zapazio priliku koja joj se priblizila, mlada privlacna zena. Nije je ranije zapazio na brodu, iako je pazljivo posmatrao sve putnike i pamtio njihova lica. Bilo kako bilo nije ga vise zanimalo sta ce devojce da radi, niti sta njih dve imaju, vratio je svoju paznju na viteza. "Ona dvojica kazete?" pogled je usmerio ka dvojici ljudi, koji su stajali udaljeni na drugom kraju palube i koji su nimalo prikriveno gledali ka njima. "Cini mi se da oni gledaju ka nama" iznese Elrik ocigledno, "Zapravo cini mi se da oni posmatraju Vas." Vratio je pogled na viteza, "Svakako imaju zlikovacke njuske, ali nikad se ne zna. Mada ja nista ne prepustam slucaju." Preletevsi opet pogledom preko dvojice ljudi odlucno rece: "Ne mozemo nekoga optuziti tek tako, nadam se da to shvatate. Ali ne bih imao nista protiv da odemo do njih i rascistimo stvari. Naravno ako ste Vi za? Ali nista ne planirajte, necemo probleme, nadam se da i to shvatate?"


"Pa dobro, svako je na svoj nacin los" odgovori mu vilenjak. "Ja nadmen? Ma kakvi, ja sam prilicno fina i prijatna osoba, sto ces vremenom i uvideti. Nadam se." Prateci Horov primer i vilenjak se zavali nazad u krevet i sklopi oci, a onda progovori: "I ja cu nastaviti sa spavanjem, rekao bih da je ponoc odavno prosla, a nije da bas imam sta drugo da radim ovde. A ti nemoj da se brines, necu ti nauditi, mada verovatno i ne bih mogao. A opet ne verujem da ces mi poverovati, ne delujes mi kao tip osobe koja veruje bilo kome. Samo se nadam da ni ti meni neces nista nazao uciniti" ovo poslednje je izgovorio sa blagim osmehom.
Sacekao je trenutak, a zatim nastavio "I Hor, znaj da je i meni drago jer imam drustvo. Ovde sam od prvog dana putovanja i znaj da nije prijatno samovati na ovakvom mestu."

„Ona mene ne prepoznaje“ – pomisli Staša, dok se pripremala da ispruži ruku Tori. Međutim to nije odmah uradila... Htjela je dati vremena svojoj staroj prijateljici da se prisjeti tih  dana u kojima su njih dvije besciljno lutale livadama, jurile leptirove i brojale zvijezde. Zbilja je to bilo davno, ali ne toliko da se zaborave neke stvari koje su obilježile nečije djetinjstvo. Staši svakako nije bilo teško da prepozna te prelijepe zelene oči, koje sada već imaju dozu ozbiljnosti.

Njena očekivanja su bila drugačija, možda da joj Tori pohrli u zagrljaj ili da uzvikne od sreće, i opet ništa od toga. Staša je lako pamtila likove, jer je na svakom pronalazila nešto poput znaka što bi je svaki put podsjetilo na tog nekog. A ovog puta su to bile opijene, pomalo slabašne, a opet najljepše zelene oči koje je Staša ikada vidjela. To je ona umirujuća boja koja je otkrivala mnogo toga, pa je po tome  ovog puta zaključila da je stara prijateljica ne prepoznaje.

Posle kraćeg ćutanja Staša progovori: „Tori pa to sam ja! Kao male smo dolazile u isto selo. Tebe je dovodio deda. Družile smo se.“ Malo je to tužno prevalila preko usta. A onda je navukla taj smješak na lice, poput talasa koji hita obali, i pruži ruku „Staša, drago mi je!“

"Da..." Tori reče odsutno. Gledala je više kroz djevojku nego u nju dok je pokušavala da se prisjeti gdje je to išla sa dedom. Istina, dok je bila mala, deda je vodio po okolnim selima, pokazivajući joj ruševine, posledice rata, i uvijek imajući neku herojsku priču da podijeli s njom. Ali njegove priče su se uvijek završavale tužno. Heroj bi umirao na kraju ili, još gore, bivao zaboravljen.

Nostalgija je preplavila. Sjetila se male, plave djevojčice, uvijek sređene i nasmijane. Sjetila se kako su se držale za ruku i povjeravale jedna drugoj dječije tajne. Mada to nije drugo trajalo, nije ni čudo što je Tori zaboravila.

Pogledala je ispruženu ruku i prihvatila je stiskom. "Tori Karter. Mada ti to već znaš." Osmijehnula se blago. "Ne sjećam te se toliko dobro, znaš, moje djetinjstvo mi djeluje vjekovima daleko." Pustila je djevojkinu ruku i namrštila se. Osjećala je novi talas glavobolje. Možda bi joj bilo bolje da se skloni u potpalublje, nadala se da će tamo malo manje osjećati nepodnošljivo ljuljanje. Plus, vidjela je da na brodu postoji taverna. Postoji barem jedan način da zaboravi gdje se nalazi.

"Hej, imam ideju." Rekla je, gledajući djevojku, "Hoćeš li da pođemo u tavernu, dolje u potpalublju? Ne vjerujem da je mnogo lijepo mjesto, ali bi mi dobro došla promjena ambijenta. Ovdje gore imam osjećaj da ću svake sekunde da odletim preko ograde." I ne čekajući potvrdan odgovor, zgrabila je djevojku za ruku i odvukla je preko palube, a onda stepenicama naniže.

I sam je primetio oštre poglede dvojice koja su ga gotovo izazvala, pre nego što je počela zbrka na palubi, kao da su hteli da raščiste neki stari i težak dug. Iako zbog svog izgleda nisu bili osobe koje se lako zaboravljaju, nije mogao da se seti bili kakavog svog ranijeg susreta sa njima. Zbog toga prihvatiće oficirov predlog da zajedno odu i ispitaju stvari, kako bi mogao da dokaže ili opovrgne svoje sumnje u ova dva čudna čoveka.

"Naravno da ne želim probleme, ali kako rekoste nije loše da se stvari ispitaju i isteraju na čistac."-Odgovorio je oficiru, a zatim nastavio. - "Čak vam, obećevam da ću biti krajnje objektivan i nepristrasan pri razgovoru sa njima, zanemariću i njihove uvrede od malopre. Mogu i oružje da odložim u kabinu, kako bih izgledao više prijateljski, ukoliko želite, mada se teško odvajam od njega"

Naravno od svojih bodeža se nije odvajao nikad, njih je uvek držao uz sebe, za zlu ne trebalo. Biće što je više uljudniji u razgovoru, ipak nije u razgovor polagao previše nade.

"Za tim svakako nema potrebe." Iako je odlaganje oruzja delovalo kao dobra ideja, Elrik nije zeleo da reskira, da dopusti da dodje do nekog okrsaja, a da vitez nema svoje oruzje kod sebe, nista nije prepustao slucaju. "Podjimo, samo polako i pusti mene da pricam." Zaputili su se ka dvojici ljudi na daljem kraju palube, koji su primetili njihov dolazak i koji su nezainteresovano skrenuli pogled, praveci se da ih nisu ni primetili. U medjuvremenu Elrik je klimnuo glavom ka preostalom vojniku na palubi, dajuci mu do znanja da bude na oprezu. Prilazeci prilikama Elrik im se obrati prijatnim glasom "Dobro vece gospodo." Ocigledo je bilo da oni nisu nikakva gospoda.

Manji od dvojice mu odgovori sa kezom koji je odavao utisak lasice "Dobro vece i vama, gospodo. Sta mozemo da ucinimo za gospodu?" Pogledom je prelazio sa vojnika na viteza. Njegov veci sadrug je drzao ruke skrstene na grudima i namrsteno zurio u viteza.
"Pa mogli bi ste da nam pomognete da resimo nesuglasicu izmedju vas i gospodina viteza" zapoce Elrik bacivsi pogled na ratnika. "Gospodin kaze da ste ga izazivali bez razloga."
"To nije istina, ovaj laze" rece krupajlija, klimnuvsi glavom ka vitezu. Bio je bar za dve glave visi od njih, a dosta krupniji, prava gromada od coveka. "Smiri se Poks" umiri ga nizi, "Gospodinu se ocigledno pricinilo, zasto bi mi imali razloga njega da napadamo, izazivamo ili sta vec?"
"Pa to se i ja pitam, zasto bi pravili nevolje, umesto da se radujete, pa pogledaj samo koliko ste novca dobili na kocki, imate bas srece" pokazao je glavom ka podebeloj vreci sa novcem koja je bila zadenuta za pojas nizeg. Bila je poveca, tako da nije mogla da se prikrije pod odecu i dalje je strcala. Na ovo se i nizi sada namrsti te prosikta "Sta to gospoda hoce da kazu?"
"Sta bih mogao? Samo iznosim ocigledno, zar ne" sa osmehom odgovori Elrik, osmehom koji mu nije doticao oci. Sada su zurili jedni u druge, niko se vise nije osmehivao. "Da Vam to mozda ovaj ovde nazovi vitez nije nesto rekao? Neku gnusnu laz. Je li ti barabo, sta si to laprdao?" Na ovo pitanje krupniji, Poks, opusti ruke, spustajuci ih do kukova, dok je nizi stavio desnu ruku iza ledja.



Taverna je bila skoro prazna. Prostrana prostorija, osvetljena sa tek nekoliko fenjera i sveca, ispunjena sa desetak stolova i dosta vise stolica, koje su krasile tek po neke prilike, par mornara, pokoji vojnik i mladi par koji se strastveno ljubio u mracnijem kutku prostorije, do kog svetlost fenjera nije dopirala. Umorni posluzitelj brisao je case za sankom. Jedva je cekao da svane, kako bi ga prijatelj zamenio. Ipak nije bila dobra ideja da pusti cistacicu da ide ranije, morao je sam da ocisti veliki deo prostorije, a to ga je bas umorilo. Stari Henk je bio, pa star, kao sto mu je i nadimak govorio. Pedeset i devet leta, od toga sedamnaest na brodovima, da, bio je suvise star za putovanja. Razmisljao je o onoj staroj ideji, o kojoj je vec godinama razmisljao, da otvori svoju krcmu, negde na kopnu, da nadje neku zenu da mu pomaze i da ga pazi, kada ga je u razmisljanju prekinuo dolazak dve prilike. Bolje receno dve zenske prilike.

Stasa i Tori stajale su na ulazu u tavernu. Posmatrale su prostoriju, koju su videli toliko puta ranije tokom proteklih dana, ali nikada u ovako kasne sate. Sada bez uobicajene guzve, sa prigusenim svetlima i toliko senki, delovala je gotovo sablasno. Gotovo odgovarajuce za miran i opusten razgovor.

"Oprostite gospodine, ali nisam baraba i nevolim da pričam besmislice."- Obratio se nižem čoveku, sa što je više moguće uljudnim i milozvučnim glasom (u nadi da će još više da podgreje atmosferu), zatim je nastavio, pomalo zajedljivo: "Samo sam napomenuo gospodinu Kapetanu, kako ste vi gospodo, prvi ustali od stola, malo patzarili oko stola i zatim krenuli u mom pravcu, mene za malo uvredili i ništa više."

Želeo je da se sukobi sa ovom dvojicom, sa ili bez pomoći kapetana (bio je gotovo siguran da je to dobar oficir posvećen svom poslu, ali koliko je bio željen borbe to nije mogao da zna). Pogledom je pomno pratio  pokrete ljudi naspram sebe i bio spreman u svakom trenutku da odgovori na mogući napad.

G.M.

Zvuk vitezovog glasa je odzvanjao poput zvona u glavi nizeg lopova, uhvaceni na delu, ali to se da srediti ako ova dvojica ostanu bez glasnih zica. Mašio se otrovnog bodeža koji mu je bio za leđima i skočio prema kapetanu, napadajući njegov levi bok. Ni njegov partner nije zaostajao pa se sa sekirom ustremio na viteza trudeci se da ga snažnim zamahom oslobodi glave.

Veribor na vreme primeti udarac upucen njemu, brzo se vrati korak unazad i i isturi stit kako bi blokirao napad.

G.M.

Sekira gmalja se odbi o stit, pa se on spretno vrati korak unazad spremajuci se za novi napad.