Feniksov jaz.

Alarensko kraljevstvo i Filgrimsko kraljevstvo, dva nekadasnja saveznika podeljena okeanom. Posle cetiri decenije saveznistva izmedju ova dva kraljevstva, dolazi do pocetka rata, kada novi, ambiciozni, od strane veca postavljeni kralj Godrik odlucuje da je vreme da prosiri teritorije kraljevstva. Odlucuje da bez prethodne objave rata, napadane omanju provinciju Alarenskog kraljevstva, koja se nalazi na samoj granici sa Filgrimskim kraljevstvom. Zatim krece sa osvajanjem teritorija koje se nalaze na ostrvima koja su rasprostranjena u okeanu. Iz poslednjih vesti se saznaje da se trenutno vrsi teska opsada tvrdjave Vigor, poslednjeg mesta  u provincije koje jos pripada Alarenskom kraljevstvu. Alarenski kralj Hesek salje poziv svim svojim vazalima da se pridruze borbi.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


"Severna kapija je pala..."  Elrik iznova procita poslednje recu na hartiji koju je drzao, a koju je osvetljavala slaba svetlost svece koja se nalazila na stocicu kabine. Zatim ponovo spakova pismo i stavi ga u kovertu, kovertu na kojoj je pecat bio polomljen. "Hah, moracu da uradim nesto sa tim" pomisli posto je ponovo obratio paznju na polomljeni pecat.
Pecat na kome je bio utisnut grb Lorda koji je drzao tvrdjavu Vigor. "A vise je ne drzi. Pa i to je moralo da se desi, sta smo mogli da ocekujemo". Nije bio iznenadjen onim sto je procitao u pismu, ali je svakako morao da zna. Zato je i otvorio pismo i procitao izvestaj iz tvrdjave Vigor koji je bio namenjen visim oficirima, a koji je igrom slucaja zavrsio kod njega da ga preda. Sada se kajao jer nije pazljivo odlepio pecat, kako bi ga posle vratio, niko i ne bi pretpostavio da je pismo otvarano, ali sada je kasno, morace da improvizuje. Posle ovoga sto je procitao vise nije imao zelju da spava iako je ponoc nedavno prosla, a brod ,u kom se nalazio, plovio mirnim vodama i nije se ljuljao. Ne znajuci cime da se zanima u ovoj jednolicnoj kabini, vratio je pismo medju ostala u koznu futrolu, sakrio je medju nedra, opasao mac i krenuo napolje, na palubu, na svez nocni vazduh.


Feniksov jaz, brod kojim je plovio vec devet dana, bio je prostran i cist, ne kao bilo koji putnicki ili trgovacki brod zaprljan i prepun stvari i ljudi. Paluba je bila dugacka kao sto je to bio i sam brod, a nivo ispod palube bile su putnicke kabine, prostrana brodska taverna i mesta za boraviste posade. Na poslednjem nivou se nalazila roba za trgovinu, namirnice i ostale stvari koje brodovi vec sadrze. Kapetan Najsmit bio je cestit covek i iskusan moreplovac, a njegovu posadu su cinili prekaljeni mornari, hrabri momci koji su bili vesti kako s plovidbom tako i s oruzjem, uvek spremni da brane brod. Taj brod je Elriku zapao sasvim slucajno. Kada je izbio rat, svi vojnici, diplomate i ljudi Alarenskog kraljevstva koji su se u tom trenutku nalazili u Filgrimu pohrlili su da beze iz zemlje. Elrik ili bolje receno Kapetan Elrik,
bio je kapetan vojnog, omanjeg, odreda u prestonici Filgrimskog kraljevstva, koji je bio pod upravom Alarenskog najistaknutijeg diplomate i ambasadora u Filgrimu. Ambasadora koji je nazalost stradao, sa celokupnom poslugom i celokupnim odredom koji se nalazio tada u vili.
Elrik, koji je igrom slucaja bio izvan vile jedan je od retkih koji je izbegao pokolj. Nije se predomisljao ni trenutak, vec je sa ostalim koji su uspeli da izbegnu smrt, krenuo da pobegne preko okeana. Kada je stigao do luke obliznje neutralne grofovije, brod koji je pripadao diplomatama je odavno isplovio, krcat vojnicima i ambasadorima. Sve sto je Elrik mogao da uradi je da se ukrca u prvi naredni brod koji je plovio za Alarensko kraljevstvo, jedva je imao dovoljno da plati put, jer je pobegao samo sa onim sto je imao sa sobom i na sebi: Kesom novca, odecom, macem, stitom i nozem. Dok se ukrcavao na brod, razmenio je cin i sluzbu sa ostalim vojnicima koji su bezali, tako je i dosao da pisama koje mu je urucio jedan visi oficir, cuvsi da je bio u sluzbi bitnog ambasadora, pomesao ga je sa nekim bitnim i urucio mu je tri pisma koja ce predati kada se iskrca, a zatim je otisao, Elrik nije znao ni ko on.


Paluba nije bila pusta, dok se peo stepenicama do njega su dopirali razliciti zvuci, prepirke, muzike, graje. Popevsi se uz stepenice i izasavsi na palubu u slaboj osvetljenosti bakljama
osmotrio je razne prilike. Mornare koii su setali proveravajuci nesto, dva goblina koja su se zustro raspravljala o tome koliko ko kome duguje novca, nekoliko njih je sedelo na panjevima i bacalo kockice, veselo se smejuci nekim prostackim salama. Od njih mu je samo poznat bio momak koji je trenutno bacao kockice, ne bih ga prepoznao u mraku da mu pored nogu nije lezao pas. "Nor, Noriks" nije mogao tacno da se seti kako je momku ime, zapazio ga je pre par dana u taverni, nije mu odavao utisak neke postenjacine. Nastavljajuci da hoda dalje video je priliku na samom pramcu kako sedi usamljena, obavijena senkama, nije je prepoznao, ali je zato opazio dve poznate prilike, dva vojnika kako caskaju sa simpaticnom, nizom devojkom, crne kose, nije je poznavao. Klimnuvsi vojnicima glavom prisao je "Dobro vece".

Foundlander je mirno sedeo na drvenom buretu, koje je pre nekoliko trenutaka nasao u blizini, zagledan u tamni horizont ispred sebe. Oduvek je relativno dobro podnosio putovanje morima i rekama, pa i ona pracena visokim talasima i jakim vetrovima. Zapravo, svako putovanje je podnosio dobro. Cak i za vreme strogog vojnickog nacina zivota vitezova Srebrne Ruke, nije krio svoje odusevnjenje kada god bi njegova grupa dobila zadatak da otputuje malo dalje, kako bi uradila sta god je trebalo. Jos od mladjih dana je sebi govorio da bi verovatno bio neki putopisac, kartograf ili istrazivac da ga zivot nije usmerio na put Svetlosti. 

   Sa vremena na vreme bi otvorio jednu koznu torbicu, vrhovima prstiju izvukao malo duvana, a onda ga zamotao u malo parce hartije. Potom bi ustao na trenutak, prisao obliznjem fenjeru, zapalio cigaru, i vratio nazad na svoje burence. Ni u jednom trenutku se nikome nije obratio, niti se trudio da nadje sagovornika. Uzevsi u obzir trenutnu situaciju, smatrao je da bi najmudriji potez bio ne privlaciti previse paznje na sebe. Ali bio je oprezan: Svaki put kada je isao da zapali cigaru, veoma pomno je gledao ljude oko sebe, pokusavajuci da zapamti i najmanji detalj. Jedna od prvih stvari koje mu je komadant Ferol rekao je bila: " Vojnikov mac je veoma opasan, ali njegovo najace oruzje je um! ". Galdor ce dobro upamtiti ove reci. 

  Aroma duvana i svez vazduh mu je prijao. Trebao je vec da bude u krevetu, ali ga je nocna mora prekinula u dobro zasluzenom odmoru. Jos dim, dva i bice bolje. Pokusacu da uhvatim san bar na par sati...

Brod je više od nedelju dana bio na vodi. Tori se nije osjećala naročito prijatno u svom privremenom prebivalištu, kabini punoj vlage u koju je jedva mogao stati obični drveni krevet, stočić sa fenjerom i kovčeg za odlaganje opreme. Prirodno skeptična prema kovčegu bez brave ili katanca, Tori je sve svoje nosila sa sobom. Nije da je imala mnogo potrepština. Ukrcala se na brod sa odjećom na leđima i omanjom vrećicom zlatnika i srebrnjaka, koja je poslije plaćanja prevoza bila još lakša.

Jedina stvar koju je nosila sa sobom i cijenila više od svoje bezbjednosti bio je stari samostrel, nepodmazan i sa ogrebotinama i udubljenjima od kojih je svako imao svoju priču. To prastaro oružje je naslijedila od svog deda, osobe koja je najviše uticala na njeno odrastanje. Tori je poprimila mnogo osobina od svog dede, nije voljela rano da ustaje i postajala bi mrzovoljna bez ikakvog razloga, proklinjala je sunce i molila se za kišu. Ipak, izbjegavala je to da radi dok je bila na otvorenom moru. Kiša bi se ubrzo pretvorila u oluju, a brod bi uskoro završio na dnu. Djevojka je bila svjesna da više nije u prostranoj kući svog dede i da ne može da sjedi pored prozora i sanjivo posmatra kapi kiše na staklu. Ti ugodni dani leškarenja su za nju završeni.

Nije ih prekinula svojom voljom. Na svoj 24i rođendan deda joj je poklonio samostrel i ispričao joj još jednu od njegovih beskonačno dugih priča o ratu (Tori više i ne pamti koji je rat bio u pitanju, po dedinim pričama on je preživio 6 ratova, što bi značilo da ima preko 200 godina). S tim što se ova priča završila drugačije. Deda je ustao sa svoje omiljene fotelje, izvadio vreću s novcem i položio je na sto.

„Brod Feniksov jaz ispovljava za dva dana, a ti ćeš biti na njemu.“

A onda je otišao u svoju sobu. I tako, bez ikakvog daljeg objašnjenja. Tori je znala da neće dobiti ništa više koliko god ga bude zapitkivala. To je jednostavno značilo da je njegovom gostoprimstvu došao kraj i da Tori od sada pa na dalje treba sama da se snalazi.

I, eto je, devet dana kasnije, na brodu koji je plovio za Alaren bez ikakvog plana i cilja.

Ustala je sa svog kreveta, pričvrstila samostrel na leđa, a strelice na bok, i izašla na palubu. Brod se ljuljao neprijatno, usled čega se Tori teturala po palubi, ne uspijevajući za svo vrijeme na brodu da nađe tu ravnotežu koju su izgleda imali svi osim nje.

Nadala se da će naći društvo, sa nekim se razgovoriti, kako bi zaboravila na to ljuljanje koje joj je zadavalo glavobolju i mučninu. Nikada nije voljela otvoreno more. A ni u brodove nije imala previše povjerenja.

Krenula je najbezbjednijim putem, pridržavajući se za ogradu palube, i jednako pazeći da je neki talas koji zaljulja brod ne prebaci preko. Noć je već pala i na palubi je vladao polumrak. Nekako je uspjela da nabasa na par vojnika koji su pričali glasno, pa je zaključila da nije u pitanju ništa povjerljivo i da im se može pridružiti. Taman što je započela razgovor s njima, iza njenih leđa se začuo još jedan muški glas. Okrenula se pažljivo i klimnula glavom u znak pozdrava.

„Zdravo i vama.“ Odvratila je novoj prilici.

Duvanski dim je ispunjavao mračnu ostavu i svetlost fenjera okačenog o gredu brodskog kostura jedva da se probijala do zatvorene bačve marvskog ruma koja je služila kao improvizovani sto za rajnc. Oko bačve lica tri igrača ostajala su u senci.


    Brodski kuvar istrese ostatke pepela iz svoje lule u bure polusasusenih jabuka i stade je naslepo iznova puniti. Njegove oči, bez treptaja, pratile su razvoj partije koja je upravo doživljavala svoju kulminaciju. Na stolu su bila 3 novčića od slonovače sa krunom kraljevtsva na poleđini, i bar još toliko novca u zlatnicima i srebrenjacima drugih kraljevina. Bakrenjaka skoro da i nije bilo. Njegova gotovo petogodišnja plata i više novca na jednom mestu nego što je on u svom životu video.
Prvi oficir je ispraznio svoje džepove i sve svoje zalihe. Ispod drvene čaše koju je čvrsto stiskala putnikova ruka imao je tri šestice u zlatnom i jednu u krvavom, najjača ruka cele noći. Bio je siguran u sebe. Dobijao je svo vreme i uspeo gotovo da tri puta udeblja svoju vrećicu sa novcem, a sada je sve to bilo na stolu u nameri da, još jednom, na kraju, duplira sve to. Licitaciji je najzad došao kraj.
 
    Prvi oficir je gledao kako putnik skida poklopac sa čaše i na trenutak se zabrinu shvatajući kako umesto očekivanog užasnutog lica preko puta sebe, gleda u deliće belih zuba u nevinom, dečačkom osmehu svog protivnika. Sumnju zameni hitnoća reagovanja, u trenu smače poklopac sa čaše ispred sebe i zaneme. Kuvar ne izdrža, nadnese se se nad njim i proviri u čašu.


„Krvavi pir?“ izusti kuvar gledajući čas u putnika, čas spuštajući pogled na četiri crvene šestice i čisto neverujući u ono što vidi. Igrao je rajnc celog svog života i ovakvu partiju još nije video. Krvavi pir je bio hazarski naziv za četiri krvave šestice u čaši i kuvar u sebi zahvali Bogovima što je preskočio ovu partiju.


    Tad se prvi oficir povrati od šoka, shvati da je izigran i u istom, do malopre, dečačkom putnikovom osmehu ukaza mu poruga.
„Varalice. Svo vreme si me navlačio.“ uzviknu. Zgrabi svoj oficirski nož, skoči na noge i zamahnu preteći ka putniku.


U tom trenutku ogromna zver izroni iz mraka, pade na oficira, obali ga na pod i čeljustima mu raskrvari šaku. Držeći u ustima oficirev nož došeta do svog gospodara.  Putnik nežno pomazi svog psa, lagano ustade i pokupi novac u svoju vrećicu. Tad zabode krvavi nož u bačvu ruma i baci pogled na nesrećnog kockara na podu.


„Znaš, za jednog prvog oficira, imaš vrlo rđave manire. Pitam se šta bi kapetan rekao na to sto mu je prvi pomoćnik kockar, iako vrlo loš, i uz to i razbojnik koji putnicima, pod pretnjom oružjem, pokušava krasti pošteno stečen novac? Hmm, vrlo rđavi maniri.“ reče vrteći glavom levo desno. Tad se okrenu kuvaru i bacajući mu jedan srebrenjak kaza:  „Izvoli. Misliš li da bi noćas za mene mogao da se nađe neki kuvani puh u čorbici?“
„Naravno!“ uzviknu kuvar sećajući se da je pre nego što je došao u ostavu pokupio par glodara iz brodskih zamki. Nežno palcem pogladi srebrenjak i strpa ga u džep.



Putnik polako izadje iz zagušljive prostorije ostavljajući čoveka na podu da cvili držeči se za razdrtu ruku, pokušavajući da shvati kako se umiljati pas sa početka večeri pretvorio u krvoločnog vuka, gotovo u trenu, čim je on potegao nož na njegovog gazdu. Na palubi putnika dočeka polumrak. Lagano lupkajući čizmama po dugačkim drvenim daskama priđe ogradi dok je pas kaskao za njim.

Paluba je bila plodno tle za njegove kockarske pohode. Ubrzo je našao nove žrtve, okupljene oko stola, sa ozbiljnim izrazima lica. Prije nego im je prišao, bacio je pogled na palubu, primijetivši par zanimljivih likova, usamljena prilika, odvoje od ostalih, manja grupa putnika, vojnici i djevojka, ćaskali su i smijali se. Odmahnuo je glavom i prišao kockarskom stolu.

"Zdravo i vama" odgovori devojka Elriku. Nije mogao, a da joj se ne osmehne. Bila je dopadljiva,
srednjeg rasta, vitka, kratke crne kose. "Ne bih da budem nepristojan, ali o cemu zanimljivom prica mlada dama sa ovom dvojicom klipana" upita saljivo Elrik klimnusi glavom ka vojnicima. Vojnici uzvratise osmeh nimalo uvredjeni komentarom, upoznali su se sa Elrikom jos ranije na pristanistu dok su cekali da se ukrcaju na brod. Na brodu se nalazilo bar dvadesetak vojnika iz raznih odreda i sluzbi. Ne racunajuci jednog grofa, najveci cin imao je upravo Elrik, cin kapetana. Ostala dvojica sa cinovima bili su narednici, od kojih je jedan bio tesko ranjen i od pocetka putovanja nije napustao kabinu, pricalo se da nece preziveti putovanje.

Sa druge strane broda dopirali su uzvici nezadovoljstva kada je momak kog je prepoznao, izgleda iznova, dobio partiju i pokupio par novcica. "Kako uvek dobijes kada treba?" upita sumnjivo bradati mornar koji je ocigledno bio nezadovoljan. Njegovo pitanje proprati mrmljanje nekoliko drugih ucesnika igre koji su ocigledno i sami hteli da znaju odgovor na pitanje. Dvojica, od petorice igraca, cak ustadose odlucni da prekinu sa igrom. Videlo se da su sumnjivog morala te da im uspeh novopridoslice nije toliko iznenadjenje, do nedavno su i sami imali previse srece. Sada su odlucili da je vreme da se sklone sa podebelom kesom, dok je paznja usmerena na novog igraca. Niko cak nije ni primetio da su dva donedavno suprotstavljena igraca, sada otisli zajedno od stola, bacaju podsmesljive poglede unazad.

Tisinu usamljene prilike na pramcu broda poremeti dolazak dvojice nedavnih igraca, koji su ocigledno i sami zeleli neko mirno mesto, kako bi porazgovarali o nedavnoj ocekivanoj dobiti
i verovatno njenoj raspodeli. Ali ocigledno nisu mogli da racunaju na diskreciju, sve dok je neko sedeo u bilizini njih, u mraku. "Kako bi ovo bilo prijatno mesto, da nema neke paucine u blizini" rece nizi od dvojice, pacovsko lica, koje je krasio kratak oziljak na desnom obrazu, kezeci se i gledajuci prema prilici u mraku. Njegov visoki grmalj od prijatelja, ocito shvatajuci kakvu igru igra onizi, dodade na to "Eh da ima nekog vetra da razveje paucini, da mi ne moramo sami da cistimo", a zatim da upotpuni zacenje reci, osloni ruku na kratku sekiru koju je drzao zadenutu za pojasom. Opaki kez krasio je i njegovo bradato lice. Verovali su da ce izrecena pretnja, medvedji izgled grmalja i opaki kez onizeg uciniti svoje. Nizi naizgled nije bio naoruzan.

"Upravo sam se pitala kada ćemo stići na odredište." Tori uzdahnu, jednako se pridržavajući jednom rukom za ogradu palube. "Željna sam čvrstog tla."

Posmatrala je pridošlicu. Skenirala ga je od glave od pete, pokušavajući da to uradi suptilno, mada nije bila sigurna da je uspjela. Sjetila se da ga je spazila par puta u prolazu tokom putovanja, ali niikada nije pričala s njim. Djelovao joj je pristupačno i očigledno od ranije upoznat sa dvojicom vojnika koji su joj pravili društvo. Što bi značilo da je i on iz slične sorte. Što bi opet značilo da ga nije loše imati u društvu. Tori se oslanjala na tipove ljudi koji su izgledali pouzdano, izbjegavajući svakog iole sumnjivog. Naročito sada kada je krenula u nepoznato, bez ikakvog cilja.

Razmišljanje joj prekidoše komešanja na palubi. Oko kockarskog stola je postajalo sve življe, glasnije i, očigledno, zategnutije. Pratila je pogledom dvije prilike koje su se izdvojile, pri čemu je popustila stisak šake na ogradi. To je natjeralo da izgubi balans i u trenutku se pridrži za novog sagovornika. Uhvatila ga je za nadlakticu i izustila. "Mrzim brodove."

,,Kako uvek dobijes kad treba?'' upita bradonja,  češkajući  se po vratu  debelim, crnim noktima. Sledeći njegov primer i ostali netremice bacaše poglede ka njemu. Nije se nadao baš ovakom kraju kada se uključio u igru. Nije mu trebalo, bio je već dobrano umoran od celodnevnog igranja sa prvim oficirom kad je na palubi naleteo na rajnc u sitne uloge, ali kao i mnogo puta pre, nije odoleo.


,, Kocka je kurva, dragi moji. Danas vama maćeha, sutra meni. '' brzo je reagovao znajući da bi ovakav vetar uskoro mogao doneti gadne nevolje. Prešao je očima naokolo i primetio je kako je pažnja cele palube usmerena na njega, i znao da ga opet samo njegova slatkorečivost može izvući iz nevolje. Utom, shvati da dvojica od četvorice kockara nedostaju. Nedostaje i njegova vreća s novčićima. Dođavola, trebao je znati bolje, nasamaren je starim trikom, a mislio je da bar njemu nije lako odvući pažnju. Prvo preče stvari, pomisli i nastavi : ,, Ali, prijatelji moji, igra je tu samo da nam vreme brže proleti, ja i onako nisam želeo igrati u novac, uzmite nazad vaše bakrenjake, ja i Kiša ćemo prošetati malo. Već sam se dovoljno ukočio od sedenja.“ reče umiljatim, blagim glasom. 


 Na pomen svog imena Kiša skoči i prostreli igrače stavljajući im do znanja da je svaka diskusija zaršena i da umilni ton svog gospodara ima i drugu stranu.



Očima je uhvatio kuda su otišli smutljivci. Izgleda da su se uputili na pramac Feniksovog jaza.

Veribor je stajao mirno, blago navaljen na ogradu broda. Čekić i štit su stajali iza mene tik do ograde, spremni za upotrebu čim bi se ukazala opasnost.
Promatrao je putnike i dešavanja na palubi. Nikako mu se nije sviđala gužva pa se držao podalje od svih. Pažnju mu je privukla lepuškasta devojka kojoj boravak na moru izgleda da nije prijao. Njoj je prišao vojnik, verovatno oficir po činu zbog bolje opreme nego što su je imali ostali vojnici. Odmeravali su jedno drugo kao što obično i čine oficiri i mlade gospođice, pomisli uz blagi osmeh na usnama.
Na drugom kraju broda izbila je neka gužva. Oko poroka kakav je kocka uvek ima gužve, tu i prevarant lako biva prevaren. To se najverovatnije i desilo jer je primetio kako se iz gomile izdvajaju dva čuveka prvi krupniji i snažan, drugi sitniji ali prepreden što se moglo zaključiti po njegovom zluradom osmejku. Sa njihovih lica moglo se pročitati da su prošli sito i rešeto, treba se pazti od njih. Za njima se uputio i čovek praćen velikim psom. Ovaj prikan voli životinje izgleda, možda i nije sasvim loš momak, ipak čim voli kocku nisu tu baš čista posla.

Dve prve prilike su mu se polako približavale. Mrmljali su nešto o vetru i pučini, verovatno misleći na mene pošto nikog drugog u blizini nije bilo. Krupni se latio sekrice koju je držao za pojasom dok, manja spodoba izvuče iz rukava dugi bodež. Pritom su se gadno cerili, to nikako nisam voleo. Nisam želeo sukob, ali ova dvojica mi očigledno nisu želela ništa dobro.
Ne gospodo, vetar je bio dobar ovih dana, a paučinu je doneo izgleda meni.- Rekoh nimalo prijatnim, čak više pretećim glasom. Dok sam se istovremeno laćao oružja.

"Moram te razocarati, jer nam predstoji jos barem osam dana puta i to ako vetrovi budu povoljni" odgovori Elrik na pitanje mlade devojke. "Jos dan i po i ucicemo u teritorijalne vode Alarenskog kraljevstva, procicemo pored najisturenijih ostrva Alarena". Iako je razgledao karte i poznavao osnovni raspored ostrva, Elrik je do ovih informacija dosao vece ranije, kada je bio u kapetanovoj kabini, na casi, dve vina. Nije video zasto ih sada ne bi podelio sa nekim. "Pa otkud onda mlada dama na brodu i ovom prekookeanskom putovanju?" upita Erik, kao odgovor na njenu opasku da mrzi more. Ljubopitljivost mu nije bila problem, pa ne bi on bio u drustvu ambasadora i diplomata kada ne bi bio komunikativan, mada njegov posao nije podrazumevao komunikativnost i diplomatiju. Odgovor na to pitanje nije dobio, a mozda bi i dobio odgovor da to nisu njegova posla, u svakom slucaju iz razgovora ih prenu vika koja je dolazila od novopridoslica na palubi.


"To je taj!" uzviknu prvi oficir pokazujuci rukom ka coveku koji se udaljavao od stocica za kojim se kockalo. "To je taj koji je varao u kartanju i pokrao me, a jos je i napujdao svoju dzukelu na mene" rece pokazujuci saku koja je bila ofrlje uvijena u zavoj kroz koji se probijala krv. Sve to je govorio cetvorici krupnih mornara, koji su sa mrkim izrazima na licima i kratkim batinama u rukama stajali iza prvog oficira.

"Aha! Ipak si lazov i prevarant!" uzviknu bradonja skocivsi, "Pa i nas je varao dobri gospodine" rece obrativsi se prvom oficiru. "Da, da i nas!" uzviknuse jos neki koji mu se pridruzise. Nozevi i sekirice zaigrase u rukama ljudi koji su se priblizavali mladicu i njegovom psu, "Drz' te ga, bac' te olosa u more!".

"Cuvajte se, ta dzukela ujeda!" uzviknu prvi oficir upozorenje ljudima, na sta oni usporise i pazljivije krenuse da opkole momka , a na sta jedan od mornara koji je strazario na palubi, skoci i uperi kratko koplje, sa kojim se do malo pre igrao, u psa. Prvi oficir zatim dade znak cetvorici krupajlija na sta oni krenuse ka momku, dvojica isukase kratke sablje, nisi hteli da reskiraju. Svi ostali na palubi su se utisali, cak i dva goblina koja su se zustro raspravljala, i svi su posmatrali scenu.

Dve prilike na pramcu se osmehnuse na svu tu galamu, ovo im je doslo kao kec na desetku, jer sada nece morati da se petljaju sa momkom kada bude dosao da trazi svoj novac, nece morati da ga sami srede, izgleda da je vec sam sebe sredio. Odlucivsi da se pridruze guzvi, stadose nekoliko metara iza momka, blokirajuci mu odstupnicu, mada nije ni imao gde da se povuce, nalazili su se na brodu. Dok su to radili ni na trenutak nisu skidali pogled sa ratnika nedaleko od njih, iako se naizgled cinilo da su vec zaboravili na reci prozivke od malopre.

Na palubi se komešanje samo produbljavalo. Tori više nije znala čemu da posveti pažnju: mukotrpnom održavanju ravnoteže (koje je postajalo sve teže uz svu tu užasnu viku koja je podsticala bolno pulsiranje u njenoj glavi) ili nevolji koja je bila na pomolu.

Taman je htjela još nešto da kaže, da se požali još jednom na more, na odvratnu brodsku vlagu ili na ovaj ili onaj bol. Ali nije stigla. Krivac je bio proglašen i oružje potegnuto. Tori je zatvorila oči i zamislila da se nalazi u mirnom vrtu kuće svog deda, sa mirisom zelenih jabuka koji je ispunjavao vazduh. Daleko od buke, daleko od talasa.

Međutim, situacija je bila mnogo drugačija. I nije joj se ni malo dopadala. Najjednostavnije bi bilo da potreži najbliži zaklon, ili da se vrati u svoju kabinu, ili da nabaci izraz nevinosti i nada se da na jednu djevojku niko neće nasrnuti u svoj toj pometnji. I taman dok se razmišljala koji od tih planova da sprovede u djelo, primijeti pored optuženog siluetu psa. Veoma velikog psa. Veoma velikog i divnog psa. U redu da se neko okomi na putnika, nije ni sumnjala da je probisvijet kao i većina njih i bilo je veoma moguće da su i optužbe oficira i ostalih bile istinite. Ali kako mogu napadati tako divnu i plemenitu životinju.

Nepoznati pas je podsjetio na njeno djetinjstvo i, sasvim čudno, na njenog dedu. Imali su isti treptaj ponosa u očima. To je bio okidač.

Tori prodrma ruku sagovornika, za kojeg se i dalje pridržavala. "Moramo da pomognemo jadnoj životinji." Reče, pokazujući u pravcu gužve. A onda nesigurnim korakom krenu u pravcu sukoba, ne razmišljaći mnogo šta sledeće uraditi.

Njednom se stvori velika gužva oko momka sa psom. Prema njemu su išla četiri mornara sa sabljama u rukama, jedan mornar je uperio  kratko koplje u psa, dok ga je prvi oficir broda optuživao da ga je prevario na kocki i ukrao mu novac, za isto ga optužiše i ljudi sa kojima je do malopre bio za stolom.

Ovo dešavanje privuče pažnju, mojih za sad nesuđenih protivnika, jer se oni okrenuše i pođoše prema mladiću blokirajući mu put ka pramcu broda. Ma nema čoveka koji će onako da se okrene, kao da pretnje nisu izrečene, osmim ako se ne plaši, a ova dvojica se mene nisu nimalo bojala, tu mora da ima još nešto.

Oni su prvi ustali od onog stola, za njima je pošao mladić sa psom, sad je povika na momka, moguće da je on ojadio prvog oficira, ali ova dvojica su možda opljačkala njega.

Od kocke nema nikakve vajde, lepo je meni pričao moj mentor, a mnogo puta su se njegove reči potvrdile.

Pođoh i ja ka gužvi, ne skidajući oka sa dva čoveka ispred mene. Nije mi se svidelo ono što sam gledao, mladić i pas protiv rulje, beše mi ga žao, ako ovi ljudi nisu hteli da budu prevareni nisu trebali da se kockaju. U mislima se obratih njegovom psu i rekoh mu da nisu sami u ovaj borbi. A zatim povikah kako bi svi mogli da me čuju:

"Ima te li vi ljudi dokaze da je mladić varalica, ukoliko nije ukradeni novac kod njega, on onda nije lopov."

U vražju mater, Nor promrmlja sebi u bradu. Odjednom se našao u centru pažnje, i to nije nikako bilo dobro. Prevario u vezi prvog oficira, koliko god da mu je bilo stalo do svog čina izgleda da mu je bilo više stalo do svojih para, ili svoje sujete, nebitno. Nahuškao je mornare na njega, a način njihovog reagovanja je neodoljivo podsećao na Kišu kad čuje naredbu svog vlasnika. Opkoljeni sa svih strana, gledali su kako se krug polako sužava.

     U redu, Kišo, pomisli Nor, tvoje čeljusti i moj jezik će ovog puta možda biti nedovoljni da nas oboje spasu.

Preplavi ga osećanje hrabrosti i vere, znao je da nisu njegova. Kiša je uvek pronalazio načine da se poveže sa vlasnikom kad to poželi ili kad je to potrebno. Najčešće mu je prenosio svoja osećanja, znao je da mu naglasi kad je tužan, srećan ili gladan. Osetio bi tu glad, u sekundi, onako iskonski kao svoju, iako bi možda tad taman završio sa obilnim ručkom. Ponekad bi uspevao da nagovesti i nešto više, kad da prekine sa kockom, kojim putem da krenu na raskrsnici, u koji brod da se ukrcaju... možda si pogrešio sa ovim brodom, druže.

    Ovog puta je ipak uradio baš ono što je bilo potrebno. Razdrmao ga je. Trebalo je odmah oceniti ko su sigurni neprijatelji, oni koji će se uključiti u lov na njih dvojicu, a ko su oni koji će biti samo posmatrači. Suprostavljati se treba samo prvima, o drugima treba kasnije misliti ako... ako se izvuku. Prvi oficir i četvorica mornara ispred, dvojica iza. Lako naoružani, samo sekirice i noževi. Ok. Mornar sa kopljem je veliki problem, treba ga skloniti od Kiše, nasrnuti prvo na njega. Šanse su bile bedne, ali će uspjeti da par njih sigurno odvuku sa sobom u smrt. Uhhh, treba udariti prvi, sad ili nikad...

   "Imate li vi ljudi dokaze da je mladić varalica, ukoliko ukradeni novac nije kod njega, on onda nije lopov." Nor ču glas iza dvojice smutljivaca, taman kad je hteo rukom da posegne ka maču. U istom trenutku između Kiše i njega i mornara ispred, uleće smušena devojka ni sama izgleda ne znajući šta radi. Svi se ukopaše i ukočiše na sekundu. I napadači, i Nor, i devojka, samo je Kiša bio smiren, kao da je sve nekako i očekivao.

   Stvari su se okretale u Norovu korist, nije se nadao da će naći ikakvu pomoć na brodu, a svakako je nije zaslužio, no nekako je došla. Ali da li će sve biti dovoljno, devojka je izgledala kao da se ne može odbraniti ni od nasrtaja samog broda, ljuljala se zajedno sa njim, kamoli od od opakih mornarskih faca ispred nas. Tipa iza mene koji je govorio u moju korist nikako nisam uspevao da osmotrim, hoće li se on priključiti Noru ako do borbe dođe ili će stajati samo po strani čekajući da jedan od one dvojice lopova zarije nož u njegova leđa.
   Kockice su se zakotrljale, kakve nam brojeve svima donose.

"Hej, cekaj!" pozurio je za devojkom. "Pa ona nije normalna" pomisli Elrik. Prisavsi devojci uhvatio ju je za ruku i povukao nazad. "Sta to mislis da radis" rece joj tisim glasom. "Zar hoces da nastradas?". I dalje zacudjen njenim ponasanjem obratio se okupljenoj masi: "Cekajte ljudi, polako! Pa ne mozete coveka tek tako da bacite u more".

"Moz'mo gos'n!" uzviknu bradonja, "Pa vidite da je varalica, jos je i na gos'n oficira nasrnuo!".
"Tako je" pridruzi mu se prvi oficir, dizuci okrvavljenu saku kao dokaz. "Posto me je opeljesio u kartama na prevaru, nahuskao je ovu njegovu dzukelu na mene, cim sam ga optuzio da je varao, a jos mi je pritom hulja i pretila da ce se zaliti kapetanu, kao da se i sam kapetan ne kocka".
"Ali ako ti je ukrao novac, onda je sigurno on i dalje kod njega" rece jedan od dvojice vojnika koja su se pridruzila da podrze svog kapetana. "Kao sto rece ovaj ratnik,treba proveriti da li su pare kod njega, ako je lopov Vas novac ce biti tu"."Ma kakvi vojnice" odgovori mu prvi oficir, "Pa nije on meni ukrao pare pa da je lopov i da treba sta da se dokazuje, pa on je mene na kartama varao, svi su videli, jos me je i povredio. A svoje pare cu lako povratiti od hulje. Nego da nije taj covek sto se mesa njegov pajtas, da ne dele oni zajedno plen, pa ka njemu se i bio zaputio olos!". Posle ovih reci svi okupljeni obratise vise paznje i na ratnika koji se pridruzio i skocio u pomoc optuzenom. U medjuvremenu se jos vise ljudi okupilo, medju njima jos par mornara sa kopljima koji su strazarili na palubi.

"Cekaj, polako sa optuzbama" prigovori Elrik. Preleteo je pogledom preko ratnika, nije mu delovao od lopovske sorte, ali nikada se nije znalo. "Ako je momak zaista kriv, u sta ne sumnjam, onda ga svakako treba kazniti, ali ne tako sto bi ste ga ubili i bacili u more ili samo ovo drugo iz cega proizilazi ovo prvo. Momka treba zatvoriti, pa sacekati kapetana da mu sudi ili sacekati da stignemo do obale, pa ga privesti do nadleznih organa.".  "Pa mozda bi i mogli tako gospodine, ali mislim da bi bilo najlakse da hulju odmah sredimo" uporno ce prvi oficir.  "A ja ne mislim da treba tako" rece Elrik. "Stavise, kao vojni oficir imam pravo da odlucujem u ovakvim situacijama, a ja kazem da momka treba zatvoriti".
"Ali mi jos nismo usli u teritorijalne vode Alarenskog kraljevstva" lukavo ce ovaj, cereci se.
"Prema tome moje pravo na ovom brodu je jace od Vaseg prava!"
"Budala. Ako ti tako kazes, ali opet kapetan ovde ima najjaca prava. Mislim da cu otici da ga obidjem i iznesem mu slucaj, a i nisam tako siguran da je bas toliko dozvoljeno kartati se tokom duznosti" pronicljivo ce Elrik. Joj jedan vojnik mu se pridruzio i sada su trojica stajala iza njega podrzavajuci svog kapetana.

"Pa, dobro, mozda ste i u pravu gospodine, hulju treba zatvoriti, ali da li ce razbojnik poci dobrovoljano?" upita sa nadom da nece, dok je klimao glavom ka optuzenom.
Elrik se brzo okrenu ka coveku dok je ruku stavio na balcak maca. "Pa sta velis?" upita ga, "Hoces li predati oruzje i poci dobrovoljno? Veruj mi na rec, da ionako ne bi stigao da isuces taj dvorucni mac na ledjima dovoljno brzo pre nego sto te bacena sekira obori."

Pošto je naglo zaustavljena i prije nego je razmislila o svom sledećem postupku, Tori razljućeno zareža put vojnika koji je vukao za ruku.

"Savršeno sam sposobna da se odbranim." Ona reče povrijeđenog ponosa i pokuša da istrgne ruku iz putnikovog stiska. Međutim, on više nije obraćao pažnju na nju, što je samo po sebi još više razljutilo.

Tori osjeti da joj je ruka opet slobodna, a pažnja usmjerena ka prilici u centru gužve. Svi su se međusobno optuživali i vladala je tolika zbrka, da je ona ubrzo izgubila nit (svakako ni od ranije nije znalal ko je ko, izbjegavala je kontakt sa osobama sumnjivog izgleda). nije znala ko koga za šta krivi, a nije je mnogo ni interesovalo. Pogledala je u pravcu psa i osmijeh joj se nesvjesno pojavio na licu. Nije mogla tačno da shvati zašto taj čupavi, poludivlji pas budi toliku nostalgiju u njoj. Postojala je tu neka veza, asocijacija na nešto što joj je još uvijek bilo u magli. Zapisala je mentalni podsjetnik da kasnije pročešlja fijoke sjećanja. I par minuta kasnije je zaboravila na to.

Sudbina optuženog je očigledno bila ispisana dok se Tori zanimala stvarima bitnim samo za nju. Odluka je bila pravična, ali je opet ostavljala jednu prazninu.

"Šta će biti sa ovim divnim primjerkom pasjeg roda?" Povisila je ton, da bi je čuli oni koji su vodili raspravu. "Sigurno ga nećete staviti iza rešetaka. Ustvari, ja sam izričito protiv tog postupka!" Teatralno je gestikurala kako bi djelovala ubjedljivije, "Zašto bi on odgovarao za postupke svog gazde? Ako strpate ovo nedužno kuče u zatvor, moraćete i mene!" Sa zadnjom riječju kao borbenim pokličem, Tori je zauzela mjesto sasvim blizu dvjema prilikama oko čije sudbine se raspravljalo.

" Poći ću." reče Nor. Okovi mu sada nisu izgledali uopšte toliko loše. Mogućnost da provede noć u mračnoj prostoriji na dnu broda mu je izgledala isto toliko privlačna kao i noć provedena na svilenim čaršavima elitnog bordela. Znao je da uz dovoljno vremena za razmišljanje može da se izvuče iz bilo kakve nevolje. Predlog civilnog kapetana, koji je sasvim neočekivano iskočio za devojkom i stao ispred njega i mornara, je možda i jedini koji mu može spasiti život. Naravno, kapetanovi argumenti su i mornarima sad izgledali puno prihvatljivije čim su kapetana podržala trojica civilnih vojnika. 
    Nekako je ispalo da je zaradio tri branitelja a da prstom nije mrdnuo da ih obezbedi. Sve mu je to izgledalo previše čudno ali nije imao vremena da misli o tome.
    Šta će biti sa Kišom?, proleće mu glavom, njega sigurno neće okovati. Ubiće ga! 
    " Poći ću," ponovi nervoznije, "ako obećate da se Kiši neće ništa desiti?" Devojka mu je sada izgledala kao jedino rešenje, ne idealno, bilo kakav rastanak od svog psa mu je bio užasan, ali morao je nešto uraditi. " Čuvajte Kišu dok Vas ne potražim.", reče kratko devojci ispred sebe i pokaza na psa. Odveza vezicu i mač zajedno sa koricama pade na daske palube.

Mudar je čovek ovaj oficir, pronašao je nabolje moguće rešenje za ovako nezgodan problem.

Pas će takođe biti na sigurnom, kako se samo ono devojče zaletelo da ga odbrani, hrabar potez ali ne baš mnogo promišljen. Moraću da porazgovaram i njom i sa psom kasnije.

No sada je najbitnije odbraniti svoju čast, platiće mi prvi oficir ovako ili onako.

Sačekah da se gužva malo rasčisti, pa se obratih prvom oficiru odlučnim i samouverenim glasom:

"Gospodine, malopre ste moj obraz ukaljali gnusnom uvredom i neistinom. Stoga sam prinuđen da od vas zatražim zadovoljenje na polju časti, jer ovu uvredu i laž može da spere samo krv. Nadam se da su vam moje reči dovoljno jasne i da ste ih dobro razumeli. Ukoliko se slažete dvoboj možemo održati odmah ili u prvoj luci u koju pristanemo, tu odluku prepuštam vama."

"Pa to ne dolazi u obzir" uzviknu prvi oficir, koji je sada vec besneo. "Taj pas je opasan, pa pogledajte sta mi je uradio!" iznova podize okrvavljenu saku. "Moram se sloziti sa tim" progovori Elrik, sad vec pomalo ljutito gledajuci devojku. "Taj pas je zaista previse opasan da bi ga ti cuvala. A ne znam ni od kud ti ta ideja da ga ti cuvas?" . Za ovo kratko vreme devojka je uspela da ga iznenadi dva puta i to na neprijatan nacin, ozbiljno je sumnjao u njenu sposobnost da proceni situaciju i reaguje, a ako ovako nastavi, pomislice da i nije preterano bistra.
"Tu dzukelu treba ubiti, pa u more" zlurado ce prvi oficir.
"E sa tim se vala ne mogu sloziti! Sta je ovim ljudima nocas il' su glupi ili ludi. Vi bi samo nesto da ubijate i bacate u more. Ma verovatno su samo zlobni. Pas ce biti zavezan negde u podpalublju, negde gde ne moze nauditi nikome i gde nikome nece smetati". Odmerio je pogledom psa i njegovog vlasnika, a zatim se ponovo obrati prvom oficiru: "Mislim da je time ova rasprava zavrsena. Odvedite ovog.." rece klimajuci glavom ka optuzenom. "..u celiju, a i psa svezite, oprezno, nemojte da vas ujede", time je dao do znanja prvom oficiru da je razgovor zavrsen.
Besno mrmljajuci prvi oficir dade znak mornarima da svezu optuzenog, koji ga nimalo nezno scepase i cvrsto mu svezase ruke iza ledja. A onda uzese mac sa palube i na brzinu ga pretresose. "Sta je ovo! uzviknu mornar kada je nasao sekiricu skrivenu pod kosuljom iza ledja. "Barabo jedna!" uzviknu ponovo, pa ga onda nimalo slabo udari sakom po glavi, na sta pas besno zareza. Mornari uperise koplja u psa, spremi na svaki znak agresivnosti da ga proburaze. "Cekajte!"  obrati im se Elrik, "Mozes li da obuzdas svog psa i da mu naredis da pusti da mu svezu njusku i da mu stave povodac?" upita optuzenog.

U tom trenutku ratnik koji je stajao sa strane ne izdrza i rece:
"Gospodine, malopre ste moj obraz ukaljali gnusnom uvredom i neistinom. Stoga sam prinuđen da od vas zatražim zadovoljenje na polju časti, jer ovu uvredu i laž može da spere samo krv. Nadam se da su vam moje reči dovoljno jasne i da ste ih dobro razumeli. Ukoliko se slažete dvoboj možemo održati odmah ili u prvoj luci u koju pristanemo, tu odluku prepuštam vama."
"Sta?!"  upita zadjudjeno prvi oficir, "Sta ti bulaznis? Ko si bre ti da nesto trazis huljo jedna. Ma da li si ti ipak pajtas ovog ovde, pa ti to meni pretis?" . Na ove reci mornari se namrstise i crvsce stegnuse svoja oruzja.

Taman kad je krenula da odgovori potvrdno na pitanje o čuvanju psa (Kiša je divno ime!), nadajući se da će steći novog druga, Toriine nade su bile bačene u more (baš kao što optuženi kockar nije bio). Na trenutak je ostala bez teksta, prvobitno u šoku što je niko ne sluša niti konstatuje. Zar je tako svijet funkcionisao? Jedan mali dio nje je shvatio da će ovo njeno putovanje biti mnogo teže nego što je zamislila. Ali je taj dio bio brzo ućutkan.

Vojnici su prošli pored nje kao da je bila dio broda, svezali zatvorenika i pretresli ga. Nekoliko trenutaka kasnije, Tori je došla sebi, pogledala čitavu zbrku još jednom, tužno se osmjehnula psu, i onda demonstrativno odmarširala pored putnika-vojnika koji je izdavao naređenja. Dok je prolazila pored njega, postarala se da ga "slučajno" zakači ramenom (usled čega zamalo nije izgubila ravnotežu, ali se nadala da mu je dala do znanja da je ljuta).

"Glupi muškarci i njihove glupe svađe," mrmljala je sebi u bradu, "Nisi mogao odabrati gori brod od ovoga, deda. Feniksov jaz, kakvo je to ime uopšte."

Ipak nije htjela da potpuno izgubi gužvu iz vidika. Bila je radoznala, nije mogla protiv toga. Uhvatila se za ogradu i nastavila da posmatra, jednako se mršteći i odmahujući glavom.

"Izvinite ali reći pripadniku reda Svetle Kiše da je hulja plaća se krvlju, dragi gospodine. Neznam koliko dobro ste obavešteni ali u taj viteški red stupaju samo oni plemenitog roda. Ipak spreman sam da poverujem da niste bili pri sebi kada ste izgovarali ove reči, ali samo ako mi zajdeno sa kapetanom dopustite da se pobrinem za psa, biće mu dobro samnom, dok se ne razreši slučaj njegovog vlasnika" - rakoh sada već vidno ljut.

Ova budala me je činila već i suviše ljutim, dobro će proći ako ga već sad ne odlamim čekićem i zatvorim mu ta lažljiva usta. On će mene da hapsi, on od nikavog roda kome se otac nezna sigurno, a daj bože da mu je i majka poštena.

Usta su mu bila puna krvi, gutao ju je zajedno sa svojim ponosom. Jedan mornar ga je zveknuo po bradi punom šakom kad je kod njega našao skrivenu sekiricu, tada je zubima razrezao unutrašnjost usta. Mrzeo je sebe.
   Okolo je izgledalo kao da se gotovo svi otimaju oko njegovog psa. Dok je trajala vika, on umiri Kišu i dopusti da mu svežu njušku. Bilo je to najbolje za njega ali se ipak osećao kao da ga je izdao. Čak i dok su mu vezali njušku Kiša je prenosio na njega svoje poverenje, verovao mu je. Uhhh, veeeeeruje mi, razdra se još jednom u sebi. 
   Bio je slomljen. Bez svog psa, a sada je znao da će mu ga oduzeti, nije imao ni upola vere u svoju budućnost. Tuga im je bila zajednička... Nor je to osećao duboko, srasli su jedno uz drugo.
   Ostao je i bez mape. Nije mu bila najpreča briga sad kad je i sama pomisao na nastavak misije bila apsurdna. Nije imao oružja, prebijen je i svezan, odvajao se od svog najboljeg prijatelja i bio je u centru opšte zbrke, pa gle čuda, to što je ostao bez mape nije delovalo dodatno opterećujuće na njega. No ako se stvari ikada vrate na svoje mesto valjalo bi potražiti mornara koji mu je oteo sekiricu, budala verovatno do tada neće otkriti da šuplja drška krije zanimljiv sadržaj.
   Dođavola, zašto ne batalim te vražje kockice više...

"Ma sta hoce ta mala" ljutito je razmisljao Elrik. "Nije joj dosta nevolja, nego se tu sada i duri, kao malo dete." Nije imao previse vremena da razmislja o njoj, jer se situacija na palubi opet zahuktavala. Taman sto je optuzeni umirio psa dovoljno da ga svezu, onaj ratnik se opet pokacio sa prvim oficirom. "Dodjavola, ko je on i sta hoce vise?" Elrikovo misljenje da je ratnik neki plemic koji se vredja na svaku sitnicu se ispostavljalo sve vise kao tacno. Morao je da se umesa. "Plemeniti ratnice, ne sumnjam da ste posten i castan covek, ali sada nije prilika da se situacija pogorsava. Niti je potrebno buditi kapetana, a ni izazivati jos vecu kavgu sa prvim oficirom i mornarima." Nadao se da ce ratnik popustiti, ne bi bilo prijatno gledati kako ce neki moran da ga proburazi. "Sigurno tako plemeniti vitez iz poznatog viteskog reda Svetle Kise o kome smo svi mnogo culi, ne treba da reaguje na svaku provokaciju." Elrik nikada nije cuo za viteski red Svetle Kise, sumnjao je da je bilo ko. "Osim toga, ovo je bila pogreska i nenamerna uvreda. Kako da ne."

"Viteski red Svetle Kise?" zacudjeno ce prvi oficir. "Pa ja za njega nisam nikada cuo, a bogami ako je neko proputovao sveta, da ne kazem mora, onda smo to mi, mornari!" Zatim se okrenu ka najblizem mornaru "Jesi li ti cuo za njih?" Mornar odmahnu glavom. "Pih, a pomislio sam na trenutak da je ozbiljno nesto. U redu ti, ti viteze te Kise i toga, ne zelim dalju raspravu sa tobom i ne izazivaj sudbinu. Moze se reci da je bila slucajna uvreda i to ti je to." Ne cekajuci vise ni trenutak okrenu se i rece naredi mornarima "Vodite zarobljenika!" Zatim zastade i zamisli se na trenutak "Ma definitivno nisam cuo za njih".

"Ti" obrati se Elrik blizem vojniku. "Podji sa njima dole i pazi da se nesto, hmm, ne desi" Vojnik klimnu sa razumevanjem i podje za mornarima koji su odvodili zarobljenika i psa. Elriku kroz glavu prodje slika optuzenog kako mu se lice grci od bolova kada ga je mornar udario. "Kada bolje razmislim podji i ti" obrati se Elrik drugom vojniku. I ovaj kratko klimnu glavom i uputi se za ostalima. Bacio je pogled na ratnika, kog su ispod oka gledali i mornali na strazi, spremni da reaguju ako on ipak odluci da ga prvi oficir ipak nije "slucajno uvredio", mada se prvi oficir vec zaputio dole i ne sacekavsi ratnikov odgovor.  Pogledom onda potrazi devojku i zapazi je kako uvredjeno stoji sa strane dok se pravi da ne posmatra scenu, a onda se zapiti ka njoj.

Situacija na palubi se smirivala dok su odvodili optuzenog, sve se polako vracalo u tok, sve sto je svezani mogao da cuje dok je silazio bili su nezadovoljni komentari bradonje i njegovih prijatelja koji su i dalje mislili da je bacanje u more bila najbolja ideja. Ali ono sto nije mogao da primeti bili su pakosni pogledi dvojice koji su gledali u ratnika i zadovoljno se osmehivali.

Mozda za nekoga cudno, ali celija broda je bila cista. Uopste nije bilo uobicajenog smrada i prljavstine, sta vise bila su tu cetiri pristojna lezaja. Prostorija je bila srednje velicine, bez prozora i sa ulazne strane ogradjena resetkama, ne zidom. Odavala je utisak da je retko koriscena. Mornari odvezase zarobljenika i nimalo lagano ga gurnuse unutra, toliko snazno da se on nasao na podu. Bili su ljuditi jer nisu mogli da hulju nauce pameti, vojnici su bili tu. Trojica mornara koja su ga pratila se zaputise nazad posto su dobro zakljucali resetke, za sobom su vukli psa koji se okretao da vidi svog prijatelja i koji je nemocno rezao. Dok su napustali pregranu prostoriju celija jedan od mornara se okrenu, uhvati pogled zarobljenika, pogleda ka psu, a zatim pogladi sekiru za pojasom, koju je oteo zarobljeniku, i zlobno se osmehnu, dajuci mu do znanja sta bi moglo psu da se desi. Bio je to isti onaj koji je ga je odalamio ranije. Vojnik koji primetio ovu scenu primace se coveku na podu i rece mu "Ne brini se, siguran sam da te samo plasi, ne verujem da ce ista uraditi psu", pogleda ga jos jednom i onda se sa sadrugom zaputi napolje. Od cetiri lezaja u celiji samo su tri bila prazna. Na jednom je lezao covek, obucen u kvalitetniju kosulju i pantalone, kakve su nosili bogatiji, bio je bos i okrenut ledjima ka pridoslici te mu ovaj nije mogao osmotriti lice.

Tori je pogledom ispratila povorku koja je odvela kockara i psa. Nadala se da će ga vidjeti opet. Kišu naravno. Stvarno šteta, bila je sigurna da bi psu bilo mnogo bolje s njom nego sa gazdom koji se bavi sumnjivim radnjama. Ona ga nikad ne bi uvlačila u nevolje.

Primijetila je da se vojnik uputio put nje. Skrenula je pogled, praveći se da gleda negdje u daljinu. Činilo joj se da se brod ljulja jače nego obično. Uzdahnula je i spustila se na pod, lakše će joj biti u sjedećem položaju. Tek onda se sjetila da joj je samostrel i dalje na leđima. Skinula je oružje, i položila ga na krilo. Nježno je prešla prstima preko drvene drške samostrela, krajičkom oka pogledujući put prilike koja joj se približavala.

"Ja sam Tori." Rekla je kada je vojnik sasvim prišao, vraćajući pogled na oružje. "Nemam baš nikakve zanimacije na brodu zahvaljujući vama. Sada ću morati da provodim dane vodeći trivijalne razgovore sa mornarima. Znate li kako brzo to zamori čovjeka? A Kiša bi me razumio." Uzdahnula je i tužno odmahnula glavom. "Vidjela sam mu to o očima." Uslijedila je kratka pauza, a onda je pogledala vojnika iskosa, namrštivši se. "Kako planirate da mi to nadoknadite?"

Ta pogana i nedostojna budala je podvila rep i otišla sa palube, on nema ni časti ni ponosa, naduvenko jedan, a i ovaj oficir mi je neki fićfirić, mada pametan fićfirić, ima sladak jezik i zna da pridobije druge. Izgleda da se u miru stare ratne zasluge lako zaborave, no ubrzo će se svi setiti ko su vitezovi Svetle Kiše.

Ipak sada mi je nešto drugo kopkalo pamet, svezani momak je imao skrivenu sekiricu, dobro možda je hteo pomoću nje da se izbavi iz zatvora, ali tu nešto miriše, njena drška je bila malo šira od obične drške za sekiru, video sam nešto slično kod jednog starog viteza koji je u široj drški svoga bodeža mogao da sakrije pisma ili vrećice sa medikamentima. Žao mi je bilo momka pogotovu od kad sam gledao njegov rastanak sa psom, bili su izgleda veliki prijatelji i saputnici dugo vremena. Ta životinja je zavredila zbog svoje privrženosti moju pažnju i moje poštovanje. Mislima sam potražio psa i poručio mu da ukoliko mi bude falila i jedna dlaka, taj ko mu naudi se neće dobro provesti jer će mu faliti glava.

Previše sam se zaneo u razmišljanju, dok mi je pogled nehajno lutao palubom. Oči mi se zaustaviše na onom devojčetu, koje je petljalo nešto oko samostrela, dok je razgovarala sa onim oficirom. Pokreti joj nisu bili sigurni dok se kretala brodom, da ne pati možda od vrtoglavice ili možda ima morsku bolest, kako god da bilo ponudiću joj svoju lekarsku pommoć, te odlučih da joj priđem.

"Izvinite gospođice nisam stigao da vam se predstavim ja sam Veribor Vilt, treći sin kneževske porodice Vilt i plemeniti vitez reda Svetle Kiše."- Obratih se devojci uz blagi naklon, a zatim nastavih.
"Video sam da vam je teško da hodate po brodu, molim vas recite mi kavi vas simptomi muče, prošao sam obuku u lečenju pa bih možda mogao da vam pomognem."

   Sve ću jednom lepo da naplatim. Kockice se još uvek kotrljaju, a ja se uvek smejem na kraju partije, mislio je Nor dok je gledao kako mornar preti njegovom psu. Mislio je i grizao donju usnu kako ništa ne bi progovorio. Bat koraka se polako utiša i Kiša nestade iz vidokruga. Duboko uzdahnu i stade se okretati oko sebe.
   U iznenađujuće lepoj ćeliji bila su četiri ležaja i izgledalo je da su udobni bar koliko i njegov prethodni ležaj. Na jednom od njih ležao je neki plemić, sudeći po odeći. Pa bivši plemić možda, sada obični zatvorenik, kao i Nor. Ležao je tako da mu se nije videlo lice, pa Nor ode do kreveta na suprotnom kraju i sede okrenuvši mu leđa.
   Stade zuriti u prazno prisećajući se zadnjih par sati. Sve se nekako brzo odigralo i situacija mu se iz trena u tren pogoršavala. Na kraju je ispalo čak i dobro, jer umalo nije završio u moru. Na tome je morao da zahvali oficiru, ratniku i curi... To mu se nije dopadalo, biti zahvalan nekom mu je predstavljalo opterećenje tako da se uvek svojski trudio da zaboravi na to. Sa druge strane nabacio je i par dužnika, na to neće zaboraviti, dužnike bi uvek naterao da plate, ovako ili onako.
   Minuti su odmicali i Nor stade misliti o srećnijim vremenima, o belini bedara skupih kurvi Hornskog bordela, o oporom ukusu kvalitetnog crvenog vina, o guščjem pečenju u umaku od maslinovog ulja i rascile, o tome kako je sa Kišom džepario po ulicama. Tu ga obuze tuga. Bili su dobar tandem. Još dok je bio sasvim mlad pas Kiša je znao stati ispred bogatijeg prolaznika i prodorno zabrundati svojim dubokim lavežom, nimalo preteće, a ipak dovoljno da se prolaznik povuče korak nazad i naleti na Nora. U kratkom, naizgled slučajnom, kontaktu Nor bi svojim mekim prstima uspeo da pokrade bogataša, da mu preseče vezicu na vrećici sa novčićima ili da mu izvuče bilo kakav zanimljiv sadržaj iz odeće. Na kraju bi se nesretnik, misleći da je do sudara došlo njegovom krivicom, izvinio Noru. Nor bi prihvatio izvinjenje i produžio put. Tada bi i prolaznik uvideo da je Kiša dobrodušan pas, pa bi ili odmah nastavio ili bi ga pre toga pomazio po njušci.
   Iz sanjarenja ga trgnu škripa kreveta iza njega, zatvorenik se pomerio. " Dakle budan si. Izgleda da ćemo ja i ti deliti spavaću sobu neko vreme.", našali se Nor, " Zovem se Nor. Nor Uliks."

Taman sto je prisao devojci, kada ga je opet iznenadila, ovaj put mu se predstavivsi. Mada kada je bolje razmislio nisu se ni upoznali, pa je to mozda i delovalo logicno, da mu se tako obrati, iako je on zapravo nameravao da se prvi obrati njoj i to ozbiljnim tonom.
"Moje ime je Elrik" rece joj sa blagim osmehom na licu. "Nisam nameravao da ti kvarim zabavu. Mogu misliti koliko bi joj bilo zabavno. Ali onaj pas je suvise opasan da bi ga ti cuvala.
Verovatno bi razgovarala sa njim, ionako je cudna." Nameravao je da joj ocita bukvicu, ali ona ga je presekla prva mu se obrativsi, sada nije znao sta ga je tacno upitala, kako on moze da je zabavi. Blago se namrstivsi odlucio je da preskoci odgovor na ovo pitanje i ipak predje na stvar.
"Slusaj devojko! Oprosti, slusaj Tori! Ne znam ni ko si, ni sta si, ali ono sto si malopre uradila bilo je krajnje neozbiljno i glupo. Imala si srece jer nisi bila ozbiljnije povredjena, a mozda bi cak i stradala." Nije verovao da bi je bilo ko povredio u svoj toj guzvi, verovatno bi je samo cusnuo u stranu, ali to nije bilo bitno. Pogledao je u nju i video da ga gleda kao da bi ga najradije gadjala strelicom iz samostrela sa kojim se igrala, samostrel je zapravo tek sada primetio. Doslo mu je da je pita odakle joj samostrel i sta ce joj. Oruzje je ocito bilo pretesko za nju da bi njime lako rukovala, a nije bio ni u najboljem izdanju, starudija. Ali nije o tome bila sada rec, nastavio je pre nego sto je stigla da odgovori: "I? Sta imas da kazes u svoju odbranu, a nemoj da si pomislila da me se ne tice, jer ona scena od malopre me se itekako tice!" Opet nije stigla da odgovori jer im se priblizio ratnik viteskog reda Svetle Kise.
"Sta sada opet hoce ovaj" namrsteno je razmisljao Elrik, dok mu je desnica pocivala na drsci maca koji je bio okacen o desni bok.

"Izvinite gospođice nisam stigao da vam se predstavim ja sam Veribor Vilt, treći sin kneževske porodice Vilt i plemeniti vitez reda Svetle Kiše." Obrativsi se devojci vitez se nakloni.
"Ma znao sam da je neki plemicki sin" Elrik nije voleo umisljenje plemice, retko koji vojnik ih je voleo, nadao se da ovaj nije jedan od njih.
"Video sam da vam je teško da hodate po brodu, molim vas recite mi kakvi vas simptomi muče, prošao sam obuku u lečenju pa bih možda mogao da vam pomognem."


Nije spavao, ali mu je odgovaralo da misle da spava, tako je mogao da krisom osmotri celu situaciju koja se desila ispred celije. "Neka lopuza?" zapitao se u sebi dok su mornari odlazili.
Posto su otisli jos neko vreme se pretvarao da spava, kako bi video sta ce prodoslica uraditi.
Nije uradila nista, mada mu se nije ni cinilo da je od sorte nekakvih grubijana i ubica, ali dobro, uvek treba proveriti. Mogao je da nasrne na njega dok spava, gde ce mu bolje prilike od te, a zasto bi to uradio? Pa zasto bi psihopati i trebali neki posebni razlozi za tako nesto.
Cuo je kao lezaj na suprotnom delu celije suska pod tezinom i onda je nastupila tisina, prekinuta samo povremenim uzdisajima koji su imali svoju tezinu. Posto je sacekao da dovoljno vremena prodje, poceo je da se "razbudjuje".
" Dakle budan si. Izgleda da ćemo ja i ti deliti spavaću sobu neko vreme. Zovem se Nor. Nor Uliks." obrati mu se pridoslica. Nije je odmah osmotrio, prvo se toboze pospano okrenuo u sedeci polozaj, spustio noge na pod, a zatim se dobro istegnuo. Sada se moglo videti njegovo mladoliko lice, tanke obrve, oci koje su odisale mudroscu,vremenom i duge spicaste usi. "Nije uvek pametno odavati svoje ime nepoznatoj osobi. Osim ako nisi neka legendarna licnost, pa ti to moze doneti neke povlastice, ali sumnjam da ti to jesi" odgovori mu sa osmehom dok ga je posmatrao. "Ali neka ti bude, moje ime je Keveris" predstavi se vilenjak. "A zbog cega si ti ovde?"