Grčka mitologija

Grčka mitologija

Grčka mitologija je korpus priča koji pripadaju starim Grcima i čiji su predmet njihovi bogovi i heroji, priroda sveta i vremena u kojem su živeli i koji ih je okruživao, kao i poreklo i značenje njihovih kultova i rituala. U modernom smislu pod grčkom mitologijom se podrazumeva, studija i pokušaj rasvetljavanja religijskih i političkih institucija starih Grka i njihove civilizacije, kao i pokušaj potpunijeg shvatanja same prirode mitova i legendi.

Mitovi spadaju u prve manifestacije ljudske mašte i nastaju zbog duboke potrebe za metaforičkom interpretacijom svih fenomena s kojima se susreću ljudi tokom svog života. Zbunjenost i slabost čoveka pred neprikosovenim silama Prirode, metafizičke spekulacije, shvatanje slabosti ljudskog bića, moralne norme i dileme, komunikacija sa sebi sličnim, izražavaju se preko priča sa simboličkim sadržajem, kao rezultat ljudske mašte. Skupovi tih legendarnih tradicija čine mitologiju, gdje se ogledaju prve spekulacije o životu i Prirodi. U isto vreme, mitovi nude jasnu sliku o karakteristikama svakog naroda, njegovom karakteru, stremljenjima i dostignućima, kao i njegovoj trajektoriji kroz istoriju.

Grčki narod je bio jedan od prvih koji je stvarao mitove preko kojih je pokušavao da shvati, da da interpretacije, o svemu onome što prevazilazi dimenzije ljudskog razuma u to vreme, kao i o svemu onome, što je u njihovim očima bilo neobjašnjivo i neukrotivo. Njihove priče su se prenosile s koljena na koljeno, nadograđujući se i menjajući se u skladu sa potrebama, kao i stepenom razvoja svake epohe.

U početku, za vreme rodovskih odnosa, grčka religija sastojala se u obožavanju prirodnih pojava (životinja, zemlje, drveća..). Nakon raspada, u homersko doba ova religija zamenjena je verovanjem u bogove. Grci su stvorili mnogo bogova, koje su zamišljali u ljudskom obliku. Ovi bogovi su takođe imali i ljudsku narav, bili besmrtni i svemoćni. Grčka mitologija je sigurno imala uticaja na sve ostale mitologije.

Nastanak sveta

Po grčkom mitu, u početku su nebo i zemlja bili izmešani i vladao je haos. Zatim su se iz haosa izdvojili boginja Geja - zemlja i Uran - nebo. Njih dvoje izrodili su ostale bogove - titane. Međutim, Uran bojeći se da mu neko od dece ne preuzme vlast zatvori titane pod zemlju. Međutim, jedan bog - Hronos (vreme) uspeo je da izađe iz provalije i da oslobodi ostalu braću i sestre. Tada, kao što se Uran i bojao, Hronos oduzme vlast ocu i postade gospodar sveta. Međutim, Hronosa je zatekla ista sudbina kao i njegovog oca, jer ga je svrgnuo sa vlasti njegov mlađi sin - Zevs.

Nastanak ljudi

U početku, Grci su mislili da su ljudi nikli iz zemlje poput biljaka, međutim vremenom je to verovanje odbačeno i mislilo se da je titan Prometej od gline napravio čoveka, a da mu je Atina udahnula dušu. Prometej je ljude štitio, pomagao im i učio ih. Od Apolona je ukrao vatru i dao je ljudima, uhvatio je divljeg bika i dao ljudima da ga upregnu, naučio ih je kako da vade rude. Zbog svega ovoga Zevs se naljutio i naređeno je da Prometej bude okovan gvozdenim lancima i na Kavkazu on beše prikovan za jednu stenu gde je svaki dan sletao orao koji mu je kljuvao jetru. Prometej je dugo ovako visio dok ga Herakle nije oslobodio.

Heroji

U grčkoj mitologiji spominju se i polubogovi, koji se nazivaju herojima. Oni imaju natčovečansku snagu, pamet, spretnost. Obično su bili sinovi bogova i smrtnika, zaštitnici ljudi, ubice čudovišta i razbojnike. Najpoznatiji grčki heroji jesu Herakle (Herakles, Herkules, Herkul), Tezej, Jason.

Grčki mitovi

Neki od najpoznatijih grčkih mitova su:
Prometej
Persej
Dedal i Ikar
Adonis
Mida
Atalanta
Tantal
Dionis
Sizif
Orfej i Euridika
Herakle
Tezej
Medeja
Ilijada
Pandora
Odiseja
Dioskuri
Argonauti
Persefona

Preuzeto sa http://sr.wikipedia.org/sr-el/Грчка_митологија

Prometej

Prometej (grč. Προμηθεύς) (lat. Prometheus) je, po grčkoj mitologiji bio sin Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene i brat Atlasa.

Prometej je stvorio čoveka od gline. Ukrao je vatru sa Olimpa i predao je ljudima, a za kaznu je prikovan na Kavkaz gde mu je orao svakoga dana kljucao utrobu. Oslobodio ga je Heraklo.

Lik Prometeja je jedan od najsnažnijih likova grčke mitologije, jer on predstavlja oličenje hrabrosti, ponosa i prkosa, velike čovekoljubivosti i težnje za slobodom. Njegov lik je, još i danas, simbol borbe za napredak i sreću čovečenstva, pa nije ni čudo što je Prometej bio vekovna inspiracija [1] pesnika, mislioca i slikara, od Hesioda, Eshila, Getea, Bajrona [2], Rubensa...

Mitologija

Prometej je odpočeo svoj mitološki put u vreme kada se Zevs pobunio i ustao protiv titana Krona u nameri da uspostavi novi poredak. Titani su se stavili na stranu Krona, a Prometej se priklonio Zevsu, mada je i sam bio titan, jer je i on sam težio novom i pravednijem poretku.

Pomagao je Zevsu u desetogodišnjoj borbi, kako svojim savetima tako i u direktnim borbama, pa je čak i nagovorio i boginju zemlje Geju da se priključi Zevsu. Posle pobede Zevsa, Prometej nije dobio nikakve zasluge ni priznanje, a kada se i Zevs odlučio da krutim i bespoštednim postupcima uništi ljudski rod, on se, po cenu i da na sebe navuče gnev bogova, stavio na stranu ljudi. Verovao je da će ljudi, ako sami sebi budu pomogli, moći pomoći i drugima, pa im je, svojim postupcima i delom ulio nadu i obdario ih snagom.

Prometej je povezan i sa mitom o rađanju Atine, jer, kada je jednom prilikom Zevsa bolela glava i ništa nije mogao učiniti da prestane, Prometej je rekao da zna način na koji će ga prestati boleti glava. Velikim kamenom je udario Zevsa u glavu, a iz Zevsove glave je iskočila boginja Atina, i glavobolja je nestala.

Stvaranje čoveka

Prometej je sa svojim bratom Epimetejom, hodajući Grčkom zalutao u pokrajinu Bitiju, gde su oni počeli izrađivati glinene figure.

Boginja Atina je uzela glinene figure i udahnula im život. Prometejeve figure su postali ljudi, a Epimetejeve životinje.

Kada je Zevs, od ljudi zahtevao da mu prinesu žrtvu i da tako pokažu koliko su poslušni i odani Prometej je na žrtvu prineo velikog vola koga je podelio na dva dela. U prvi deo je stavio malo mesa i veliku kolučinu masnoća i sve to je prekrio volovskim trbuhom. U drugu polovinu je stavio samo kosti koje je prekrio sa mašću, pa je pozvao Zevsa da jednu od polovina.

Uvidevši da je u pitanju prevara, Zevs je namerno, da bi imao razlog svojoj osveti nad ljudima, izabrao deo pun kostiju.

Zevs je, posle izbora, ljut zbog prevare, zabranio bratu da pomogne i usavrši ljude i zabranio je ljudima upotrebu vatre. Tada je boginja Atina odlučila da prevari Zevsa i poučila Prometeja kako i on može pomoći i učiniti dobro ljudima.

Prometej i vatra

Prometej je osetio i znao da je čovek mnogo superiorniji od životinja i da zaslužuje imati neki dar koji nije imala nijedna životinja. Posmatrajući ljude, Prometej je spoznao da se njegova stvorenja, ljudi srmzavaju i zato se odlučio da im da vatru, dobrog slugu i lošeg gospodara.

Sa svetog ognjišta na Olimpu, ukrao je vatru i, prenevši je u svom štapu, poklonio je ljudima. Ljudi su, dobivši vatru, postali nezavisni od vremenskih nepogoda, pripremali su hranu, a samim tim jačali i telesno i duhovno.

Prometej je nastavio sa darivanjem ljudi, pa ih je naučio kako da pomoću vatre tope metale i izrađuju alate, a naučio ih je i zanatima, i kako da računaju, pišu i čitaju.

Ukrotio je divljeg bika i uterao ga u jaram, i time pomogao ljudima kako da lakše obrađuju zemlju. sagradio je i prvi brod i upoznao ljude sa tajnom lečenja.

Prometej je bio taj koji je utro put ljudima da ugodnije i sretnije žive kada su već ugledali svetlo ovoga sveta. On je bio taj koji je uistinu stvoritelj ljudi jer ih je uzdigao iz prvobitnog, prirodnog stanja na stanj razuma i svesti.

Zevs je bio ljut šta je sve prometej učinio za ljude, i kako nije mogao vratiti vatru, jer, ono što je dato od bogova ni Zevs nije mogao vratiti, odlučio je kazniti Prometeja i njegovu kreaciju - čovečanstvo.

Okovani Prometej

Zevs je naredio svojim slugama Kratosu i Biji da savladaju Prometeja i da ga odvedu na kraj sveta gde ga je Hefest morao da ga okuje, a zatim i prikuje u neprobojne okove na brdu Kavkazu. Zevs je poslao orla Etona (potomak Tifona i Ehidne) da Prometeju svaki dan kljuca jetru, a kako je Prometej bio besmrtan, tako se jetra svakoga dana obnavljala, a Prometej je patio svakodnevno, sve dok ga nije oslobodio Heraklo dok je izvršavao svoje zadatke

Prometej je znao koja će Zevsova žena nositi dete koje će ga svrgnuti sa trona, kao što je i on svrgnuo svoga oca Krona, pa je moguće da je Zevs, i na ovaj način hteo naterati Prometeja da mu kaže ko je ta žena.

Kazna za Prometeja je trebalo da traje 30 000 godina.

Oslobođenje Prometeja

Eshil, u svom „Okovanom Prometeju“ kaže da je Prometej rekao Iji da će ga njen potomak iz dvanaestog naraštaja spasiti njegovih muka, i to se dogodilo.

Ispunjavajući jedan od svojih dvanaest zadataka, Heraklo je, prolazio kraj Kavkaza tražeći Hesperidine jabuke, došao je do Prometeja, ubio je orla strelom i oslobodio ga, a Zevsu je kao zamenu dogovorio besmrtnost Kentaura Hirona.

Zevs, jer je Heraklo bio njegov sin, nije bio besan zbog toga što je Prometej izbegao kaznu, a Prometej se vratio nazad na Olimp, ali je, sa sobom i dalje morao nositi stenu na koju je bio prikovan.

Persej

Persej (grčki: Περσεύς, Περσέως ili Περσέας) je lik iz grčke mitologije. Bio je sin Zevsa i Danaje.

Akrisije, Persejev deda, imao je samo jednog potomka, ćerku Danaju. Otišao je u proročište u Delfiju da mu proročica kaže hoće li imati sinova. Rekla mu je da neće, ali da će prvo dete njegove ćerke biti muško i da će ga on njegov unuk, ubiti.

On je odlučio da Danaju utamniči i skloni od prosaca kako se ne bi udala i dobila prorečenog sina. Zevs je, u obliku zlatne kiše, dopreo do Danajine tamnice i začeli su sina Perseja. Akrisije se bojao da ubije Zevsovog sina pa je Danaju i svog unuka prognao iz svoje kraljevine.

Persej, polubog po očevoj strani, izrastao je u lepog i snažnog mladića. Uz pomoć svoga oca, čarobnih sandala, šlema i štita odsekao je glavu Meduzi Gorgoni, najopasnijoj od tri Gorgone koja je imala moć da svakog ko je pogleda, okameni a od čije je krvi naknadno nastao Pegaz.

U Etiopiji je oslobodio Andromedu koju je boginja Atina bila privezala za stenu i prepustila na milost i ne milost morskom čudovištu. Persej se zaljubio u Andromedu i uzeo je za ženu.

Proročanstvo da će kralja Akrisija ubiti sopstveni unuk se ispunilo. Persej se vratio u rodnu kraljevinu iz koje je dugo bio izgnan po naređenju svog dede u trenutku kada se održavalo takmičenje u bacanju diska. Odlučio je da i sam učestvuje u takmičenju i bacio je disk tako snažno da je slučajno usmrtio upravo Akrisija i ne znajući da je to bio njegov deda.

Dedal

Dedal (grč. Δαίδαλος ) (lat. Daedalusu) je najveći grčki vajar, slikar, graditelj i pronalazač. Bio je sin atinskog umetnika Eupalama.

Dedalovo ime na grčkom jeziku znači "lukav''


Mitologija

Dedal i Minotaur

Homer ga spominje kao tvorca i kreatora Arijadninog podijuma za igru, a budući da je bio jedan od najvještijih rukotvoraca, za Dedala se tvrdilo da je on bio taj koji izmislio slike. Najpoznatije njegovo delo je lavirint za koji je Ovidije u svojim Metamorfozama govori da je tako lukavo napravljen, da ni sam Dedal nije mogao izaći iz njega - toliko je bilo prolaza i skretanja, da se činilo kao da nema ni početka ni kraja. Dedal je lavirint sagradio za kralja Minosa. Minos u je lavirint bio potreban da u njega zatvori Minotaura, ženinog sina.

Kada je Minos zatražio od boga Posejdona znak da će on, a ne njegov brat postati kralj, Posejdon mu je poslao znak u obličju belog bika, ali pod uslovom da ga Minos žrtvije u njegovo ime. Kada je predivan bik izašao iz mora, Minos je bio zadivljen njegovom lepotom i odlučio je da žrtvuje drugog bika, verujući da to Posejdon neće primetiti. Videvši šta je Minos uradio, pobesneli Posejdon je učinio da se Minosova žena, Pasifaja, ludo zaljubi u bika.

Pasifaja je zamolila Dedala da joj pomogne, i da pronađe način da priđe biku. Dedal je smislio način kako će joj pomoći da zadovolji njenu strast. Napravio je drvenu kravu, a Pasifaja je ušla unutra i skrila se. Kada je bik naišao, video je kravu i oplodio je. Tako je Pasifaja začela i rodila polubika i polučoveka - Minotaura. Pasifaja je odgajala Minotaura, ali kako je on sve više rastao, bivao je sve besniji, pa je Delfijska proročica rekla Dedalu da sagradi lavirint u kojem bi držao Minotaura. To je on i učinio, a lavirint je bio ispod Minosove palate u Knososu. Minotaura je posle nekog vremena ubio junak Tezej

Dedel i Ikar

Kada je Dedal završio sa izgradnjom lavirinta, Minos je, da bi ga sprečio da se istina o lavirintu proširi, zatvorio Dedala, a i kontrolisao je sve brodove i sve puteve. Da bi se oslobodio i napustio ostrvo, Dedal je odlučio da napravi krila sebi i svome mladom sinu Ikaru. Uvezao je pera zajedno, od najmanjeg do najvećeg, stvorivši tako veliku plovršinu. Veća pera je osigurao koncima, a manja voskom tako da su ona ličila na ptičija krila.

Kada je posao bio završen, Dedal je, na mestu mahao krilima i tako ih isprobavao, a zatim je krilima opremio i svog sina i naučio ga kako da leti. Kada su obojica bili spremni, Dedal je upozorio Ikara da ne leti ni previsoko, a ni nisko, jer, ako leti previsoko sunce će otopiti vosak, a ako leti prenisko, morska pena će natopiti krila i više neće moći nastaviti sa letom. I zatim su obojica poleteli.

Preleteli su preko ostrva Sam, Del i Lebint, a tada je Ikar počeo leteti sve više i više da bi dostigao do samih nebesa i dotakao ih. Sunce je, sve više i više, zagrevalo vosak, i on se počeo topiti sa krila, a pera su se na kraju razdvojila, a Ikar je pao u more i utopio se. Dedal je okrivljivao sebe i svoju veštinu za sinovljevu smrt, a mesto gde je Ikar pao i utopio se u more nazvao je Ikarijom. Posle svega Dedal je stigao u Siciliju, gde mu je zaštitu pružio kralj Kokal. Na Siciliji je Dedal sagradio hram u čast boga Apolona, a krila je okačio kao žrtvu bogu.

Dedal i Kokal

Kralj Minos je, želeći da pronađe Dedala, obilazio sve gradove i svima pokazivao spiralnu morsku školjku, tražeći da se provuče konopac kroz celu školjku. Znao je Minos da samo Dedal može rešiti zagonetku. Kada je stigao na Siciliji kod kralja Kokala, i njega pitao za rešenje, kralj Kokal je pozvao Dedala jer je znao da on može rešiti postavljenu zagonetku.

Dedal je privezao konac za mrava, a mrav je, prolazeći kroz spirale školjke provukao konac. Tako je Minos znao da je to Dedal te je zatražio njegovo izručenje. Prestrašen Kokal, jer je Minos došao pred Siciliju sa celokupnom svojom mornaricom, prepustio je da problem reši Dadal. Dedal je sproveo tajni cevovod do kupatila, i kada je Minos došao da se okupa, Dedal je kroz cevovod pustio kipuću vodu koja je ubila Minosa.

Kokal je krio ubistvo Kritskog kralja, ali kada su atinjani saznali šta je Dedal učinio oprostili su mu sve jer ih je oslobodio smrtnog neprijatelja, te se Dadal vratio u svoj rodni grad u kojem je do kraja svog života radio u miru i spokoju.



Ikar

Ikar, (grč. Ικαρoσ}-, grč. Icarus) je Dedalov sin, u grčkoj mitologiji. Sa ocem se spasao iz ropstva na Kritu, pomoću krila napravljenih od voska i perja.
Mitologija

Kada je Dedal završio sa izgradnjom lavirinta, Minos je, da bi ga sprečio da se istina o lavirintu proširi, zatvorio Dedala, a i kontrolisao je sve brodove i sve puteve. Da bi se oslobodio i napustio ostrvo, Dedal je odlučio da napravi krila sebi i svome mladom sinu Ikaru. Uvezao je pera zajedno, od najmanjeg do najvećeg, stvorivši tako veliku površinu. Veća pera je osigurao koncima, a manja voskom tako da su ona ličila na ptičija krila.

Kada je posao bio završen, Dedal je, na mestu mahao krilima i tako ih isprobavao, a zatim je krilima opremio i svog sina Ikara i naučio ga kako da leti. Kada su obojica bili spremni, Dedal je upozorio Ikara da ne leti ni previsoko, a ni nisko, jer, ako leti previsoko sunce će otopiti vosak, a ako leti prenisko, morska pena će natopiti krila i više neće moći nastaviti sa letom. I zatim su obojica poleteli.

Preleteli su preko ostrva Sam, Del i Lebint, a tada je Ikar počeo leteti sve više i više da bi dostigao do samih nebesa i dotakao ih. Sunce je, sve više i više, zagrevalo vosak, i on se počeo topiti sa krila, a pera su se na kraju razdvojila, a Ikar je pao u more i utopio se. Dedal je okrivljivao sebe i svoju veštinu za sinovljevu smrt, a mesto gde je Ikar pao i utopio se u more nazvao je Ikarijom.

Posle svega Dedal je stigao u Siciliju, gde mu je zaštitu pružio kralj Kokal. Na Siciliji je Dedal sagradio hram u čast boga Apolona, a krila je okačio kao žrtvu bogu.

Adonis

Adonis je sin kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire. On je i bog vegetacije i svega što brzo raste i umire.

Niko mu nije bio ravan po lepoti, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je ka Adoniqwdsu na zemlju, pa je i iz ljubavi prema njemu počela se zanimati za lov, što je Adonis jako voleo. Čak mu je i sama Afrodita pomagala u lovu. Uvek mu napominjala da ne lovi divlje zveri, govoreći kako je dovoljno biti odvažan prema plašljivima, a prema hrabrima opasno je biti hrabar. Adonisu je njegova muževnost branila da sluša takve savete. Kada ga je jednom prilikom Afrodita ostavila samog, Adonis je otišao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena zver ga je napala i usmrtila ogromnim očnjacima. Kada je Afrodita saznala za smrt svog voljenog, obuzela je ogromna tuga. Proklela je sudbinu, moćniju od bogova, i plačući pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Molila ga je da joj dragog vrati, pa makar na kratko. Zevs se sažalio nad njom, pa je naredio Hadu, bogu podzemlja da u proleće pusti Adonisa iz svog mračnog carstva na zemlju, tako da Adonis samo pola godine ostane u podzemnom carstvu, a pola godine provodi sa Afroditom na zemlji. Priroda se tada raduje, oblači u zeleno i cveće, jer se Adonis vraća, a obuzima je tuga kada se u jesen vraća u carstvo sena.

Incest koji je predhodio Adonisovom rođenju je izazvala ljubomorna Afrodita, koja je bila ljubomorna na Mirninu lepotu i uticala da se otac i ćerka spoje. kad je kralj Kiniris shvatio prevaru hteo je da ubije ćerku i nerođeno dete. Afrodita se u međuvremenu pokajala zbog svog nedela i pretvorila devojku u stablo mirte, mač je prepolovio drvo i iz njega je izišlo prelepo dete Adonis. Afrodita je dete sakrila i predala kraljici smrti Persefoni da ga čuva. Kad je adonis odrasto sa Persefonom u podzemlju, Afrodita je zatražila da joj se vrati ali je persefona to odbila. Zamolile su Zevsa da donese odluku i on je odlučio da svakoj pripadne po pola godine, kod Persefone Adonis je provodio zimu a proleće i leto sa Afroditom.

Adonisovo rađanje i smrt simbolizuju smenu godišnjih doba.

Mida

Mida je, u grčkoj mitologiji, bio bogati frigijski kralj kome su, za kaznu što je zamerao sudiji Tmolosu što je u muzičkoj utakmici između Apolona i Pana dosudio pobedu Apolonovoj liri, izrasle magareće uši, jer mu je više godila Panova svirka. Ista priča o njegovim ušima, nalazi se u priči »U cara Trojana kozje uši«.

Po legendi, sve što bi kralj Mida dotakao, pretvaralo bi se u zlato.

Atalanta

Atalanta (grč. Αταλάντη, Atalante) je ime dve kraljevske kćeri iz Beotije i Arkadije.

Mitologija

U mitu o Atalanti su prvobitno bile dve osobe istog imena - Atalanta iz Arkadije i Atalanta iz Beotije, uz koje su vezane razne zgode i napokon i borba sa ftiskim kraljem Pelejem i sudelovanjem u pohodu Argonauta. Ti mitovi i osobine su ih potpuno izjednačili i sasvim ih spojili.

Prvi je to učinio, sredinom 2 veka pre nove ere, pesnik Apolodor, a neke elemente mita o Atalanti (lov na vepra) nalaze se i kod Homera. Najstariji pomen o Atalantinim takmičenjima sa proscima nalaze se u pesmi iz 7 veka pre nove ere koja se pripisuje Heziodu.

Prema antičkim izvorima, dramu Atalanta napisao je Eshil, a navodno i Sofokle. Od rimskih pesnika istoimenu dramu je napisao u 2 veku pre nove ere Pakuvije. Priča o Atalanti je raširena i poznata do današnjih dana po Ovidijevim Metamorfozama.

Legenda o Atalanti iz Beotije

Atalanta je bila kćerka beotijskog kralja Šeneja i njegove žene Klimene.
Odmah nakon rođenja su je odneli u šumu jer je njen otac Šenej želeo samo sinove.
U šumi je Atalantu pronašla medvedica i spasla je. Odgojena u šumi i prepuštena samoj sebi, izrasla je u lepoticu i stekla neverovatnu okretnost i snagu da je u svemi mogla nadjačati mnoge muškarce. Zbog te svoje osobine je bilo razumljivo što je svaki muškarac želeo da mu Atlanta bude žena.

Atalanta je redom odbijala sve svoje prosce, a onoga koji je bio uporan u svojim nastojanjima da je isprosi sebi za ženu, Atalanta je pozivala da se sa njom takmiči u trčanju. I tako je, pobedivši svakoga, dugo čuvala svoju slobodu. Pobedio je jedino predivni Hipomen, kome je boginja Afrodita pritekla u pomoć.
Afrodita je Hipomenu dala tri zlatne jabuke i posavetovala ga da u toku trke, s vremena na vreme ispusti po jednu jabuku, i to u času kada ga Atalanta u trčanju sustigne.

Atalanta nije mogla odoleti ispuštenim zlatnim jabukama, i svaki put se sagnula da ih uzme, i tako je na cilj došla posle Hipomena. Hipomenova pobeda nije rastužila Atalantu i ona se, jer joj se on dopao, sa njim uputila u Onhest. Dok su čekali na venčanje, atalanta je u šumskom hramu izjavila Hipomenu ljubav, a Zevs, za kaznu što su svojim ponašanjem oskrnavili mesto boravka bogova, pretvori ih oboje u šumske životinje.



Legenda o Atalanti iz Arkadije

Atalanta je bila kćerka arkadskoga kralja Jasiona.
Atalanta iz Arkadije je imala sličnu sudbinu kao i Atalanta iz Beotije i nakon svih tih događanja je postala čuveni lovac i bila je pozvana, kao i svi junaci tog vremena u opasnom lovu na kalidonskog vepra, koji je organizovao Meleagar, sin kalidonskog kralja.

Atalanta je nadmašila sve junake i prva je, strelom pogodila velikog vepra, koga je zatim ubio Meleagar, a kožu veprovu je poklonio Atalanti. kako su i svi ostali učesnici lova želeli da imaju veprovu kožu, nastalo je veliko krvoproliće iz koga je Atalanta izašla kao pobednik.

Atalanta iz Arkadije se udala za junaka Melaniona i sa njim imala sina Partenopeja, koji je učestvovao u ratu sedmorica protiv Tebe , i u toj borbi poginuo.

Tantal

Tantal' (grč. Τάνταλοςје) bio sin Zevsa, vladar oblasti Lidije, kralj grada Sipila na maloaziskoj obali Egejskog mora. Uživao je u zaštiti svoga oca koji je ulagao napora da razmaženi Tantal živi svoj život u sreći i bogatstvu lišen svake brige ovog sveta. Često je posećivao Olimp i uživao u bogatim gozbama među bogovima. Zbog takvog života je sebe počeo smatrati nadčovekom i postao je obestan, ohol, uobražen i sujetan. Tajne bogova koje bi čuo na Olimpu bi prenosio smrtnom svetu, krišom bi donosio nektar i ambroziju i delio je prijateljima. Delio bi smrtnicima piće i hranu koji bi ih činili besmrtnima. Ignorisao je Zevsove opomene.

Da bi testirao božanstvo bogova sa Olimpa, Tantal je počinio surov zločin – ubio je svog sina Pelopa, isekao njegovo telo i poslužio ga na gozbi bogovima sa Olimpa da bi video da li će bogovi primetiti.

Bogovi su, uočivši zločin, ponovo oživeli Pelopa a Tantala za svoje zločine surovo kaznili. Bio je osuđen na trostruke muke: da bude večno gladan, da bude bečno žedan i da bude u večnom strahu. Zevs je Tantala bacio u Had, podzemni svet i osudio ga da stoji u bistroj vodi do vrata, a svaki put kada bi Tantal pokušao da je pije, voda bi se povlačila. Nad glavom su mu visile grane pune najlepših plodova voća. ali svaki put kada bi on pokušao da ih ubere one bi se podizale. Nad glavom mu je stalno visila ogromna stena, preteći da se surva na njega zbog čega se on večno bojao.

Dionis

Dionis je stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina i uživanja. Bio je sin Zevsa i Semele, boginje iz Tebe. Etimologija imena se izvodi od reči Dio - gen. od Zeus i nusos - tračka reč za sina. U rimskoj mitologiji je predstavljan kao Bahus (otuda naziv bahanalije). Poznat nam je i pod drugim imenima, kao npr. Jahus ili Zagrej. Njegov kult se veoma razvio u staroj Grčkoj, naročito među mnogobrojnim sledbenicama poznatim kao Menade.

Dolazak na svet

Dolazak Dionisa na svet je donekle čudan, čak i za grčku mitologiju, pa izaziva teškoće u njegovu smeštanju unutar panteona grčkih bogova. Njegova majka je Semela, kći Kodmusa, sina kralja Fenikije i brata Evrope. Semela je smrtnica, ljudskog je roda, dok je otac Dioniza Zevs, kralj bogova.

Postoji nekoliko verzija priče o Dionisovom dolasku u postojanje, no zajednička svima je njegovo ponovno rađanje (uskrsnuće). To ponovno rađanje je i glavni razlog njegovog poštovanja u religijskim misterijima - smrt i uskrsnuće su bili elementi mističkog otkrivenja.

Jedna od priča o Dionisu (iz orfičkih himna) govori kako je Hera, Zevsova žena, ljubomorna na dete koje nije bilo njeno poslala Titane da ga rastrgaju. Oni su dete namamili igračkama i rastrgali ga na komadiće, i gotovo celog pojeli pre nego što ih je Zevs uspeo rasterati svojom božanskom grmljavinom. Jedini deo koji je spašen bilo je njegovo srce. Zevs je srce usadio u utrobu Semele i Dionis biva ponovno rođen.

Dionisove orgije u Grčkoj

Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.

U spisu "O vrlinama žena", Plutarh iznosi kako su jedared u noćnom mahnitanju zalutale tebanske Tijade i ne znajući došle u Amfisu, gde su od umora i nikako ne dolazeći k sebi spustile se na trg i zaspale. U strahu da im se što ne dogodi, jer je grad zbog ratnog stanja bio pun vojnika, Amfišanke pohitaše na čaršiju, stadoše u krug oko zaspalih Tijada i čuvahu ih tako dokle god su spavale. A kad se probudiše, nađoše im se pri ruci, okrepiše ih jelom i ispratiše ih do granice.

Dionisove orgije u Rimu

Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. pne. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p.n.e.

Savremena tumačenja

Miloš Đurić, cenjeni srpski helenolog, poreklo Dionisovog kulta nalazi u osećanju prolaznosti ljudske individualne egzistencije. “Ljudski naraštaji prolaze nezaustavljivo i nepovratno, a pojedinačno lomno ljudsko biće, koje se ne zadovoljava time da bude samo mehur na reci prolaznosti, nalazi neprolazan život u mističko-ekstatičkom kultu Dionisa, boga prirode koja se neprestano podmlađuje.”

Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, dakle, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosi i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi.

Činjenica da su Grci u svoja vina dodavali razne druge sastojke navela je mnoge, uključujući Roberta Grejvsa, na zaključak kako neki od tih sastojaka imaju halucinogeno dejstvo. To donekle potvrđuje i “čarobni napitak”, tadašnje začinjeno vino, koje se povezuje s dionizijskim ritualima, za koji se smatrada je sadržavalo otrovni bršljan. Takođe znamo da su šamani tog područja upotrebljavali daturu i buniku.

Fridrih Niče, na završetku Sumraka bogova, izražava se ovako: “Tek u Dionisovim misterijama, u psihologiji dioniskog stanja, izbija osnovna činjenica helenskog instinkta – njegova volja za život. Šta je sebi Helen zajemčavao ovim misterijama? Večan život, večno povraćanje života; budućnost u prošlosti obećanu i posvećenu; trijumfatorno Da za život iznad smrti i mena.”

Savremeni američki pesnik, Džim Morison, tragom Ničea, otkriva sugestivnu moć Dionisovog kulta, što dolazi do izražaja u mnogim njegovim postupcima i pesmama.

Sizif

Sizif je heroj iz grčke mitologije poznat po personifikaciji uzaludnog posla. Naime Sizif je bio osuđen da veliku kamenu gromadu gura uz planinsku strminu kako bi je postavio na vrh. No, svaki put kada bi se primakao vrhu, kamena kugla bi mu se izmakla i sunovratila u podnožje brda. Sizif je tako pokušavao, iznova i iznova, ali bez uspeha. Naime, Sizif je bio kažnjen jer je bio veoma lukav i varao je ljude. Dok je Sizif bio u podzemnom svetu, na Korint je stigao njegov suparnik, jedini koji ga je bio dostojan, Autolik. On je bio sin Hermesa, boga vesnika, ali i boga lopova i prevaranata. Posle dugih prepirki, Autolik je Sizifu priznao da je lukaviji i ponudio mu svoju ćerku za ženu. Njih dvojica su bili ubeđeni da će iz te veze nastati najlukaviji čovek na svetu. Tako i bi. Rodio se Odisej koji je prevazišao i svoga oca.

Orfej i Euridika

Orfej i Euridika je antički mit o tragičnoj ljubavi. Orfej je bio mitski pevač i pesnik, po nekim verzijama sin Eagra i jedne od Muza. Prema mitu, kada bi zasvirao na svojoj liri, čak ni priroda nije ostajala ravnodušna: drveće bi se povijalo prema njemu, ribe bi iskakale iz mora ga bolje čuju, a šumske životinje bi mu bez straha prilazile. Iako se brzo proslavio, nije imao mnogo sreće u ljubavi. Njegova žena, nimfa Euridika, umrla je od ujeda zmije nedugo pošto su se uzeli. Orfej je bio toliko skrhan da je odlučio da siđe u donji svet ne bi li uspeo da je vrati. Zvuk njegove lire kao da je začarao stanovnike podzemlja: Kerber je postao umiljato kuče, Haron je zaustavio svoj čamac, Sizif je seo na svoj kamen, Tantal na kratko nije osetio glad ni žeđ. Njegova tužna pesma dotakla je čak i hladna srca Hada i Persefone. Dozvolili su mu da Euridikinu dušu izvede na svetlost dana i tako je oživi, ali pod uslovom da se nijednom ne okrene za njom pre nego što izađu. Zbunjen i pod pritiskom, ne prepoznajući Euridiku u sablazni čije je kretanje osetio iza sebe, ipak se okrenuo i tako drugi i poslednji put izgubio svoju voljenu. Nakon toga sedam dana je gladovao, sedam meseci neprestano plakao, a zatim je tri godine proveo u samoći.

Herakle

Heraklo (grč. Ἡpακλῆς, Hêraklễs) bio je polubog, sin vrhovnog boga Zevsa i smrtnice Alkmene. U rimskoj mitologiji zvao se Herkul.

Mitologija

Rođenje i detinjstvo

Hera je bila Heraklova pomajka i njegov neprijatelj. Zevs je oplodio Alkmenu, smrtnicu u obličju njenog muža Amfitriona. Iste se noći vratio i njen muž, te su takođe spavali zajedno. Stoga je Alkmena zanela dva dečaka. Hera je naterala Zevsa da se zakune da će dečak koji se rodi te noći članu Persejeve kuće biti veliki kralj. Kad je Alkmena bila trudna s Heraklom, Hera je pokušala sprečiti porođaj zavezavši Alkmenine noge u čvor da bi usporila porod. A potom je ubrzala Euristejevo rođenje. Heru je prevarila Galantida, Alkmenina sluškinja, rekavši da je Alkmena već rodila dete. Hera je Galantidu pretvorila u lasicu. Alkmena je potom rodila poluboga Herakla i smrtnika Ifikla. Herakla je nazvala Alkid, a kasnije je nazvan Heraklo, u prevodu Herina slava, da bi ublažili Herin gnjev.

Dok je Heraklo bio dete, Hera je poslala dve zmije da ga ubiju dok je ležao u kolevci. Heraklo je zadavio svaku zmiju jednom rukom, a potom ga je njegova dadilja pronašla da se igra njima kao da su igračke.

Jedna priča govori da je Zevs prevario Heru da doji Herakla. Kad je ona otkrila ko je dijete, bacila ga je sa svojih grudi, a mleko se prosulo nebom i stvorilo Mlečni put.

Mladost

Nakon što je ubio svog učitelja muzike lirom, poslan je da čuva stoku na planinu sa svojim očuhom Amfitrionom. Onde su ga posetile dve nimfe - Užitak i Vrlina - ponudivši mu ugodan, ali lagodan život ili težak, ali slavan život. Heraklo je izabrao potonje. Jedan od njegovih izazova postavio mu je kralj Tespije koji je hteo da ubije kiteronskog lava. Kao nagradu, kralj mu je ponudio priliku da oplodi njegovih 50 kćeri. Navodno je to Heraklo učinio u jednoj noći.

Kasnije je u Tebi oženio njegovu kćer Megaru. No, Hera je dovela Herakla do napada ludila pa je on ubio svoju decu. Nakon što je shvatio što je učinio, pobegao je delfijskoj proročici. Hera je kontrolisala proročicu koja mu je naredila da služi kralju Euristeju dvanaest godina i izvrši svaki zadatak koji mu on zada. Heraklo je kao uslov za dolazak na Olimp (i besmrtnost) trebao izvršiti dvanaest zadataka, koje mu je postavljao kralj Euristej.

Dvanaest zadataka

Nemejski lav

Heraklov prvi zadatak je bio da ubije nemejskog lava, i kao dokaz donese njegovu kožu kralju Euristeju. Koža toga lava bila je tako debela da je nijedno oružje nije moglo probiti, a mogla ga je ubiti samo ljudska ruka. Heraklo je pokušao lukom i strelom te toljagom i bronzanim mačem, ali nije uspio. Heraklo je potom odbacio sve svoje oružje i rvao se s lavom na tlu. Na kraju ga je zadavio i ugušio ga.

Nakon njegove smrti, Heraklo mu je satima pokušavao oderati kožu. Bio je besan jer je mislio da neće uspeti ispuniti svoj zadatak. Međutim, Atina je došla prerušena u staricu i pomogla mu da shvati da najbolje oruđe kojim bi mogao razderati lavlju kožu jesu lavlje kandže.

Ispunio je zadatak i nosio je neprobojnu kožu kao svoj oklop. Kralj Euristej videvši ga tako prekrivenog, od straha se sakrio u veliku bronzanu posudu. Posle toga sve je nove zadatke Heraklu zadavao glasnik.

Lernejska Hidra

Herakle je stigao do močvare lernejskog jezera gde je živela Hidra. Heraklo je prekrio usta i nos tkaninom da bi se zaštitio od otrovnih para i ispalio plamene strelice u njezin brlog da bi je namamio napolje, a zatim se suočio s njom. Svaki put kad bi odsekao neku njenu glavu, ona bi opet narasla. Apolodor govori da je Heraklo shvatio kako je ovako neće moći svladati, te je pozvao svog nećaka Jolaja da mu pomogne. On se dosetio (možda pod uticajem Atine) da spale rane nakon što odseku glavu. To su i učinili pa su na kraju ubili Hidru. Herakle je jednu njenu besmrtnu glavu postavio ispod velikog kamena na svetom putu između jezera i Eleja, a potom je umočio strelice u Hidrinu otrovnu krv i tako završio zadatak.

Druga verzija priče govori da je, nakon što bi odsekao svaku glavu, umočio mač u Hidrinu krv i koristio njen otrov da glave ne bi ponovno narasle.

Hera je posle rekla da je zadatak nevažeći jer mu je nećak pomogao.

Kerinejska košuta

Euristej je bio ljut zato što je Heraklo izbegao smrti u prethodna dva zadatka te je potrošio više vremena razmišljajući o sledećem zadatku. Treći zadatak bio je uhvatiti kerinejsku košutu koja je bila posvećena Artemidi. Euristej se nadao da će se boginja naljutiti na Herakla.

Kerinejska košuta imala je bronzana kopita i zlatne rogove, a bila je brža od strele. Herakle ju je smeo samo pokazati Euristeju neozleđenu pa ju je lovio godinu dana kroz Grčku, Trakiju i Istru. Nakon što ju je izmorio, odlučio je odapeti jednu strelu i pogodio je u nogu, ali između mišića i kosti, bez kapi prolivene krvi. Zavezao ju je i krenuo Euristeju. Sreo je Artemidu i njenog brata Apolona te joj je objasnio da mu je to zadatak i molio je za oproštaj rekavši da će košutu brzo vratiti. Artemida mu je dopustila, a Herakle je košutu odneo Euristeju.

Euristej je rekao da će košuta postati delom kraljeva zverinjaka. Heraklo je znao da mora vratiti košutu, pa je rekao da će mu je predati ako je sam Euristej uzme. Kralj je krenuo po nju, a Herakle ju je pustio, a ona je, brža od strele, pobegla svojoj gospodarici Artemidi. Herakle je potom Euristeju rekao da nije bio dovoljno brz i tako je uspio završiti ovaj zadatak.

Erimantski vepar

Erimantski vepar predstavljao je problem seljacima u Erimantu zbog uništavanja useva i goveda. Herakle takođe nije smeo ubiti svoj plen. Kentaur Hiron rekao mu je da ga zavede u dubok sneg. Herakle je uplašio vepra, zbunio ga i naterao u sneg, gde ga je zavezao i odneo do Euristeja. Kralj se uplašio i rekao mu da se reši te zveri, a Heraklo ga je poslušao.

Augijeve štale

Euristej se dosetio ovome zadatku jer su prethodni zadaci samo uzdizali Herakla u očima ljudi, a ovako bi se i ponizio. Augij je bio Heliosov sin, pa je njegovo stado bilo blagoslovljeno: imao je 300 crnih bikova, 200 plodnih bikova i 12 srebrno-belih bikova koji su branili celo stado. Njegove štale nisu bile očišćene jako dugo, a Herakle je sve morao isprazniti i očistiti u jednom danu. Prvo je razbio dva zida, a onda preusmerio reke Alfej i Penej prema stajama. U roku od nekoliko sati, posao je bio gotov. Augij nije hteo dati dogovorenu desetinu stoke pa ga je Herakle ubio, a njegovo kraljevstvo dao njegovu sinu Fileju.

Grčki pesnik Pindar tvrdi da je onde Herakle utemeljio Olimpijske igre.

Stimfalske ptice

Šesti Heraklov zadatak bilo je istrebljivanje ptica koje su se razmnožile na obalama Stimfalskog jezera. Bile su posvećene Aresu i hranile su se ljudima, a imale su bronzane kljunove i kandže i oštra, metalna pera kojim su mogle napadati žrtve. Budući da je sve bilo mračno, Atina i Hefest su pomogli Heraklu davši mu čegrtaljku kojom je uplašio ptice i nagnao ih na let. Potom ih je, dok su pokušavale bežati, gađao strelama i poubijao. U drugoj verziji priče gađao ih je katapultom. Ptice koje su preživele nikad se nisu vratile u Grčku.

Kritski bik

Na Kritu je postojao bik kojeg Minos nije hteo žrtvovati Posejdonu. Bio je to ili bik koji je odveo Evropu ili onaj s kim je Pasifaja začela Minotaura. Iako je Minos ponudio Heraklu pomoć, on ju je ljubazno odbio i odlučio obaviti posao goloruk. Taj je bik bljuvao vatru, pa je borba potrajala. Na kraju ga je nadjačao, zarobio i odneo ga u Mikenu. Nakon što ga je Euristej vidio, hteo ga je posvetiti Heri, ali je ona to odbila jer je bik odražavao Heraklovu snagu.

Diomedovi konji

U pokrajini Trakiji ludi kralj Diomed imao je četiri konja: Podarga, Lampona, Ksanta i Dena koje je hranio ljudskim mesom. Herakle je morao otići tamo i ukrasti te konje. On je to učinio s velikom lakoćom, a onda ih je nahranio Diomedom zbog njegove zloće i okrutnosti. Druga verzijaa priče govori da je došao sa svojim ljubavnikom Abderom koji je čuvao konje dok se Heraklo borio s Diomedom. Ali, Abdera su konji pojeli, a za osvetu je Heraklo dao Diomeda njegovim konjima.

Nakon što su se najeli, konji su postali mirniji, pa ih je Herakle odneo u Mikenu da kralj Euristej odluči o njihovoj sudbini. Euristej je naredio da se odvedu na Olimp i budu žrtvovani Zevsu, ali je to Zeus odbio i poslao vukove, lavove i medvede da ih ubiju. Druga verzija priče govori da ih je Herakle pustio da slobodno lutaju Argom budući da su postali trajno mirni.

Hipolitin pojas

Herakle je morao Euristejevoj kćeri pribaviti pojas Hipolite – kraljice ženskog ratničkog naroda Amazonki kojoj je pojas dao njezin otac Ares. One su onesposobljavale mušku decu i muškarce kako bi morali raditi kućne poslove. Koristile su bronzano oružje i prve su osnovale redove konjice. Hera je nahuškala Amazonke protiv Herakla, pa je on bio prisiljen pobiti ih i uzeti kraljevski pojas. Heraklo je silovao Hipolitu i potom je dao Tezeju za ženu. U drugoj verziji priče, Hipolita se zaljubila u Herakla i svojevoljno mu je dala pojas.

Gerionovo stado

Heraklov deseti zadatak bilo je hvatanje čuvenog Gerionova stada iz Eriteje, ali ne da ga otkupi ili zatraži nečiju pomoć. Gerion, sin Hrisoara i Kaliroje, kćeri Titana Okeana, bio je troglavi div, uvek naoružan do zuba.

Na putu do Eriteje, Heraklo je prešao libijsku pustinju i bio ljut zbog vrućine te je ispalio strelicu na Heliosa, boga Sunca. Helios ga je molio da prestane, a Heraklo je zahtevao veliki zlatni pehar koji je potom koristio da bi plovio morem. Tako je stigao do Eriteje gde se suočio s dvoglavim Ortarom kog je ubio svojom toljagom. Eurition koji je čuvao stado došao je pomoći Ortru, ali ga je Heraklo ubio. Čuvši komešanje, Gerion je došao naoružan sa tri štita, tri koplja i tri kacige. Na kraju ga je Herakle ubio strelom koju je umočio u otrovnu krv lernejske Hidre.

Heraklo je potom morao odvesti stoku Euristeju. Da bi mu otežala, Hera je poslala obada na stoku koji bi uznemiravao i iritirao stoku. Takođe je poslala poplavu koja je uzdigla reku, a Heraklo nije mogao proći sa stokom. Heraklo je podigao dva velika kamena smanjivši nivo vode i sprečivši dolazak morskih čudovišta i nemani. Ti se stupovi kod Gibraltara i danas nazivaju Herkulovi stubovi. Potom je odveo stoku Euristeju, a ona je posvećena Heri.

Jabuke Hesperidina

Nakon što je 10 zadataka završio za 8 godina i mesec dana, Herakle je došao do Euristeja tražeći nagradu. No, kao što je Hera pre naumila, moralo je biti 10 zadataka, pa Euristej nije priznao drugi i peti zadatak, tako da je Herakle morao izvršiti još dva. Sledeći zadatak bio je zahtjevan. Morao je doneti Hesperidine zlatne jabuke, ali to nije učinio sam.

Nerej iz reke Po savetovao je Heraklu da zamoli Atlasa – diva koji drži nebeski svod – da ubere te jabuke. Ovaj bi učinio sve da se malo odmori od svog teškog posla, ali se bojao Ladona – bića sa stotinu glava koje je čuvalo jabuke. Heraklo ga ustrelio iz velike udaljenosti pa div pribavi plodove (bio je otac Hesperida). Međutim, Atlas se nije hteo vratiti starom poslu pa ga je Herakle morao nadmudriti: zamoli ga da pridrži svod dok stavi podmetač za glavu. Ovaj je naseo pa se Herakle s jabukama zaputio prema Euristeju. Na putu je osnovao Tebu – grad sa stotinu vrata. Euristej se bojao jabuka pa ih je Heraklo dao Atini koja ih je kasnije vratila.

Kerber

Poslednji i najteži zadatak bio je Kerber. Herakle je morao otići do vrata Hada i tamo se obračunati s tim troglavim psom koji je imao rep zmije, a pena koja je padala na pod stvarala je otrovnu biljku akonitu. Dok je bio u podzemlju, Heraklo je oslobodio Tezeja koji je tamo bio zatvoren jer je pokušao oteti Hadovu ženu Persefonu.

Heraklo je otišao do Hada i Persefone i upitao sme li uzeti Kerbera. Bogovi su se složili pod uslovom da ga ne ozledi. Neki kažu da je Persefona pristala jer je Heraklo bio njezin brat. Heraklo je potom uhvatio Kerbera oko vrata i izvukao na svetlo dana. Čim je izišao iz mraka, Kerber je počeo besno lajati i stenjati. Euristej se uplašio čim je vidio Kerbera, pa ga je Heraklo brzo vratio Hady.

Nakon zadataka

Nakon što je završio zadatke, Heraklo se pridružio Argonautiia u potrazi za zlatnim runom. Spasili su junakinje, osvojili Troju i pomogli bogovima u ratu protiv Giganata. Takođe se zaljubio u princezu Jolu od Ehalije. Kralj i njegovi sinovi s prezirom su gledali na Herakleove pothvate, svi osim Jolina brata Ifita koji je postao Herakleov najbolji prijatelj. Eurit je ponudio ruku svoje kćeri onome ko ga pobedi u streljačkome takmičenju. Kad je to učinio, Eurit nije održao obećanje, te je Heraklo ubio njega i njegove sinove, osim Ifrita, a Jolu je oteo. No, Hera je još jednom Herakla naterala do ludila, te je bacio Ifita s gradskih zidina.

Herakle se morao iskupiti i očistiti služenjem lidijskoj kraljici Omfali. Morao je raditi ženske poslove i nositi žensku odjeću, a ona je nosila njegovu lavlju kožu i toljagu. Nakon nekog vremena oslobodila ga je te su se venčali.

Heraklove ljubavi

Heraklo je imao i muške i ženske ljubavnike. Njegovo se potomstvo naziva Heraklidama.

Žene

Heraklo se ženio četiri puta. Prvi put s Megarom koju je zajedno s decom ubio u napadu ludila koje je uzrokovala Hera. Megarinu je ruku dao Jolaju jer mu je bilo prebolno gledati je. Sledeća mu je žena bila Omfala, lidijska kraljica, kojoj je isprva bio rob.

Treća žena bila je Dejanira za koju se borio s rečnim bogom Ahelojem. Nakon venčanja, putovali su i trebali su proći jednu rieku, a jedan je Kentaur imenom Nes ponudio pomoć, ali je pokušao silovati Dejaniru. Heraklo ga je usmrtio strelom natopljenom Hidrinom krvlju. Umirući, kentaur je Dejaniri rekao da ako želi Herakla spriječiti od veza s drugim ženama, skupi njegovu krv i seme te da ih premaže po njegovoj odeći. Znao je da je njegova krv došla u doticaj s Hidrinom te da će ubiti Herakla.

Poslije je Dejanira bila ljubomorna na Jolu te je uronila košulju u tu mešavinu. Herakleov je sluga donio Herakleu tu košulju, a tkanina je na Herakleu počela gristi njegovo meso. Potom je zamolio da ga postave na lomaču da mu prekinu patnje. Filoktet je zapalio lomaču, a Herakle mu je dao svoj luk i strijele. Nakon njegove smrti, bogovi su ga učinili besmrtnim. Druga verzija priče govori da je lomača spalila ljudsko u njemu, a da je ostalo samo božansko. Potom je uznesen na Olimp gde je oženio Hebu.

Muškarci

Herakle i Jolaj

Herakleov ljubavnik je bio Jolaj koji mu je i pomogao u jednom od zadataka. Bio mu je nećak, pomagač i ljubavnik. Po uzoru na njih, mladi su se parovi zaklinjali u ime Jolaja. Kasnije je Jolaju Heraklo dao svoju ženu Megaru koju više nije mogao podneti jer je bilo prebolno, a to je bio i simbol Jolajeva ulaska u zrelo doba.

Plutarh u svome delu Eroticos govori da ih je bilo toliko mnogo da se ne bi mogli nabrojati. Evo nekih Heraklovih ljubavnika:
Abder (Ἄβδηρος)
Admet (Ἄδμητος)
Elaktas
Filoktet (Φιλοκτήτης)
Hilas (Ύλας)
Ifit (Ίφιτος)
Jolaj (΄Ιόλαος)
Nestor (Νέστωρ)

Tezej

Tezej i Minotaur

Tezej (grč. Θησεύς) je bio atinski junak koga su smatrali pandanom Heraklu. Otac mu je bio Egej (kralj Atine), a majka Etra, kćerka Piteja kralja Trojzene. U nekim mitovima se govori da mu je otac bio Posejdon. Najznačajnije Tezejevo delo bilo je oslobođenje njegove zemlje od teškog danka koji se morao slati kritskom vladaru Minosu. Atina je svake devete godine morala da šalje Minosu sedam devojaka i sedam momaka koje je on predavao Minotauru da ih pojede. To je bilo čudovište sa ljudskim telom i glavom bika, koje je živelo u dvorcu sa mnogo odaja, tzv. lavirintu, iz koga je bilo veoma teško izaći. Tezej je ipak uspeo da ubije Minotaura i da izađe iz lavirinta. U tome mu je pomogla Arijadna, kći kralja Minosa koja je zavolela Tezeja i dala mu klupče konca. Na ulazu u lavirint, vezao je jedan kraj konca, ušao u njegove odaje, pronašao i ubio Minotaura, a zatim pomoću konca izašao iz lavirinta.

Tezejevi podvizi na putu u Atinu

Nakon rođenja, Egej je ostavio Tezeja da provede detinjstvo kod njegovog prijatelja Piteja sve dok ne bude u stanju da pomakne stenu ispod koje mu je otac stavio sandale i mač, kada će biti spreman da dođe kod oca u Atinu. Kada je navršio šesnaest godina niko se nije mogao meriti po snazi i okretnosti sa njim. Tada je on napustio Piteja i krenuo u Atinu kod oca. On nije poslušao majčine i dedine molbe da izabere siguran morski put, već se u Atinu zaputio težim putem kroz Istam.

Div Perifet

Na granici Trojsene i Epidaura Tezej je sreo diva Perifeta, sina boga Hefesta. Div je, kao i njegov otac, bio hrom, ali je imao snažne ruke i ogromno telo. Div bi svakog putnika koji je prolazio planinama u kojima je živeo, ubijao gvozdenim topuzom. Tezej je Perifeta lako pobedio, a u znak pobede poneo je sa sobom gvozdeni topuz. To je bio prvi herojev podvig.

Sinida

Do Istma Tezej nije nailazio ni na kakve opasnosti. Na Istmu, u borovoj šumi posvećenoj bogu Posejdonu, Tezej je susreo Sinidu, savijača borova. Sinida bi, savijajući borove tako da im se vrhovi dodiruju, povezivao za njih nesrećnog putnika, a onda ih puštao. Borovi su ispravljali i čerečili nesrećnikovo telo. Tezej se osvetio Sinidi na isti način kojim je on ubijao svoje žrtve. Na mestu gde je pobedio Sinidu, Tezej je ustanovio istamske igre.

Divlja svinja

Tezej je dalje išao kroz Kromion. Okolinu je opustošila ogromna divlja svinja koju su rodili Tifon i Ehidna. Stanovnici su molili Tezeja da ih oslobodi čudovišta, što je on i učinio i ubio je svojim mačem.

Razbojnik Skiron

Na granici Megare Tezej je naišao na razbojnika Skirona koji je živeo na samom kraju stene. Razbojnik bi terao svakog prolaznika da mu opere noge, a kada bi se prolaznik sagao Skiron bi snažnim udarcem noge bacao prolaznika sa stene na oštro kamenje koje je štrčalo iz vode. Telo bi proždirala džinovka kornjača. Kada je Skiron pokušao da gurne Tezeja, ovaj je razbojnika uhvatio za nogu i njega bacio u more.

Kerkion

Nedaleko od Eleusina Tezej je stupio u borbu s Kerkionom. Kerkion je mnoge poubijao, ali ga je Tezej stegao svojim rukama i ubio. Time je oslobodio Kerkionovu kćer Alopu, a vlast nad Kerkionovom zemljom dao Alopinom i Posejdonovom sinu Hipotontu.

Damast

Pošto se približavao dolini reke Kefisa u Africi, Tezej je naišao na razbojnika Damasta koga su još nazivali Prokrustom (što znači „istezač“). Damast je svakog ko bi mu pao u ruke, stavljao na jedan ležaj. Ako bi ležaj bio dug on bi istezao nesrećnog putnika sve dok mu noge ne dodirnu rub ležaja, a ako bi ležaj bio kratak Damast bi nesrećniku sekao noge. Tezej je samog Damasta postavio na ležaj, ali pošto je divu ležaj bio kratak Tezej ga je ubio na isti način na koji je on ubijao putnike. To je bio poslednji Tezejev podvig na putu ka Atini, ali on nije htio da uđe u Atinu ukaljan prolivenom krvlju Sinida, Skirona i drugih. On je molio Fitalide da ga kraj Zevsovog oltara očiste posebnim verskim ceremonijama. Filatide su Tezeju ispunile molbu i očistile ga od poroka prolivene krvi. Tako je mogao da mirno dođe u Atinu.

Tezej u Atini

Tezej je u Atini sa dukačkom odećom i kovrdžavom kosom više ličio na devojčicu nego na heroja koji je izvršio velike podvige. Kad je prolazio kraj Apolonovog hrama gde su radnici stavljali krov, oni su krenuli da mu dobacuju, misleći da je žensko: „Pogledajte, neka devojka ide sama gradom bez pratioca! Pogledajte kako je rasplela svoju kosu, a svojim haljinama mete uličnu prašinu!“ Rasrđeni Tezej dohvati jedna volovska kola i baci ih preko glave radnika koji su stajali na krovu. Radnici su tek tada videli da to nije devojka već heroj velike snage i prepali su se od njegove osvete, ali heroj je mirno nastavio svoj put. Kad je stigao u očev dvorac nije otkrio Egeju ko je on, već se predstavio kao stranac. Egej nije prepoznao svoga sina, ali ga je prepoznala čarobnica Medeja koja je bežeći iz Korinta u Atinu postala Egejeva žena. Vlastoljubiva Medeja je odmah shvatila kakva joj opasnost preti ako Egej sazna ko je prelepi stranac. Da ne bi izgubila vlast ona je naumila da ubije heroja tako što je nagovorila Egeja da da mu sipa otrov u vino, pod izgovorom da je mladić neprijateljski uhoda. Egej je, bojeći se da ne izgubi vlast, pristao na zločin. Za vreme pira, Egej je video mač koji je ostavio svom sinu u Trojseni pre nego što je ovaj popio otrov. Medeja je sa sinom Medonom proterana iz Atine. Egej je svima pričao kako mu se sin vratio i pričao je o njegovim podvizima. Atinjani su se radovali budućem kralju. Kada su Egejevi bratići saznali o dolasku Tezeja shvatili su da je propala njihova šansa da zavladaju Atinom posle Egejeve smrti. Tada je njih petnaest zajedno sa ocem odlučilo da pokori Atinu. Pošto su znali koliko je Tezej snažan, odlučili su da pribegnu lukavstvu. Jedni su otvoreno prišli zidinama, a drugi su čekali u zasedi. Glasnik je otkrio Tezeju šta su naumili njegovi rođaci i on je prvo napao one iz zasede, a kad su ostali saznali šta se dogodilo, spopade ih takav strah da su se svi razbežali. Nakon što se rešio svojih suparnika, Tezej je odlučio da oslobodi Atiku od divljeg bika koji je pustošio taj kraj. Kada je došao u Atiku, prineo je žrtvu Zevsu, a zatim krenuo da traži bika. Kad ga je našao, uhvatio ga je za rogove i do zemnje mu spustio glavu, vezao i tako ga ukrotio. Kad je stigao u Atinu bika je prineo kao žrtvu bogu Apolonu.

Tezej na Kritu

Kada se vratio u Atinu, sva Atika je bila utonula u tugu. Već treći put su dolazili poslanici sa Krita. Atinjani su morali svake devete godine da šalju po sedam devojaka i sedam mladića koje je kralj Minos zatvarao u veliki lavirint gdje ih je proždirao minotaur. Atinjani su morali plaćati danak zato što su ubili Minosovog sina Androgeja. Danak se mogao ukinuti samo u slučaju ubistva minotaura. Tezej je odlučio da krene sa mladićima i devojkama na Krit i da ih oslobodi ovog užasnog danka. Iz delfiskog proročišta mu je rečeno da za ktitora izabere boginju ljubavi, Afroditu. Na Kritu je Tezeja zapazila Minosova kći Arijadna, a Afrodita je u njenom srcu probudila veliku ljubav prema heroju. Kada je trebalo da pođe u lavirint, Tezeju je Arijadna bez očevog znanja dala klupko konca i mač. Tezej je na samom ulazu u lavirint svezao jedan kraj konca, a zatim je krenuo u potragu za minotaurom polako odmotavajući klupko da bi mogao da nađe put nazad. Kada je našao minotaura otpočela je strašna borba. Čudovište se nekoliko puta bacalo na Tezeja, ali ga je ovaj uvek odbijao svojim mačem. Najzad, heroj uhvati minotaura za rogove a u grudi mu zari svoj mač. Nakon toga on, pomoću klupka, nađe izlaz. Na izlazu ga je čekala Arijadna koja je bila presretna što ga vidi živog, ali još su se više radovale devojke i mladići koje je Tezej spasao. Da bi izbegao Minosov gnev heroj pobeže sa Krita zajedno sa Arijadnom. Pri povratku je pristao na ostrvo Nakos gde mu se u snu javio bog Dionis, koji mu je rekao da su njemu bogovi za ženu odredili Arijadnu. Tezej nije mogao da ne posluša volju bogova i nastavio je put tužan i ožalošćen. Tezej je u tuzi zaboravio obećanje koje je dao Egeju - da će ako preživi crno jedro zamenuti belim. Kada je Egej video da se na lađi viori belo jedro on se bacio sa litice misleći da mu je sin mrtav. To more se od tada naziva Egejsko more. Tezej je posle očeve smrti zavladao Atinom.

Tezej kao kralj

U listi atinskih kraljeva, prema grčkoj mitologiji, Tezej je deseti po redu i tradicionalno se njegovo ime vezuje za mnoge ustanove koje su bile ponos atinske države. To je uslovilo da on bude ideal svih Atinjana, posebno omladine. Verovalo se da je on ujedinio stanovnike Atike, a Atinu proglasio prestonicom nastale države. Megaru je pripojio Atici, a na Korintskoj prevlaci uspostavio granicu između dorske i jonske zemlje. Stanovništvo je podelio na tri klase (plemstvo, zemljoradnike i zanatlije) i uspostavio je demokratiju, čime je postao prvi vladar koji je ustanovio takvo ustrojstvo države. Takođe, obnovio je praznik Panateneje i istamske igre. Po njegovom nalogu kovan je novac sa likom bika.

Medeja

U grčkoj mitologiji, Medeja (grč. Μήδεια) je čarobnica, kći kolhidskoga kralja Ejeta i Okeanide Idije.

Mit

Medeja je dar vračanja dobila od boginje Hekate. Boginje Hera i Atina su je izabrale da pomogne njihovom ljubimcu Jasonu koji je sa 50 izabranih junaka zaplovio u Kolhidu po zlatno runo. To runo je pripadalo njenom ocu Ejetu, koji nije želeo da ga se odrekne. Njegov plan je bio da uništi stranca, ali su lukave Hera i Atina zatražile od Afrodite da rasplamsa ljubav u Medejinom srcu prema Jasonu.

Kad je Jason došao u Kolhidu, on se prvo najavio kod kralja Ejeta i zamolio ga je da mu preda zlatno runo. Ejet je obećao da će to da uradi, ali pod uslovom da uzore polja gvozdenim plugom sa Hefestovim ognjenim bikovima i poseje zubima svetog zmaja boga Areja. Jedina osoba koja je mogla da pomogne jasonu da taj zadatak ispuni bila je Medeja.

Uzevši zlatno runo, junaci su se ukrcali na brod i sa sobom poveli i Medeju. Ejet je za njima poslao poteru, ali je tu opet pomogla Medeja ubivši čak i svog polubrata Apsirta. Medeja i Jason su se venčali pre povratka u Jolk, na ostrvu Peuka ili na Kolkiri.

Pri povratku u Jolk Medeja je odlučila da se osveti kralju Peliji, koji je i poslao Jasona u Kolhidu i iskoristivši njegovo odsustvo poubijao celu njegovu porodicu. Njena osveta bila je lukava; pred Pelijinim kćerima je raskomadala jednog ovna, te ga oživela sasvim podmlađenog kao jagnje. Videvši to, a u želji da podmlade svog oca, kćeri su to isto njemu uradile, ali Medeja nije želela da ga oživi. Zbog ovog zločina sin kralja Akast je proterao Medeju i Jasona u Korint.

U Korintu je kralj Kreont Jasonu ponudio ruku svoje kćeri, što je Jason i prihvatio kako bi učvrstio svoj položaj. Ljubomorna i ponižena Medeja je budućoj nevesti poklonila haljinu koja je buknula u plamenu, uništivši i nju i dvorac i njenog oca. Medeja se osvetila i svom mužu Jasonu tako što je ubila sinove koje mu je rodila. Onda je Helijevim kočijama prebegla u Atinu, gde su je srdačno dočekali jer je obećala da će svojim čarolijama omogućiti kralju Egeju da dobije naslednika. Sama mu je rodila sina Meda, ali ju je i Egej proterao kada je pokušala da otruje Tezeja. Sa svojim sinom je otišla u Aziju, ali se kasnije vratila u Kolhidu gde je ubila svog strica Persa koji je bio preoteo vlast Ejetu.

Ilijada

Ilijada je junački epski spev. Pretpostavlja se da je nastao u 8. veku pre nove ere u grčkim kolonijama u Maloj Aziji. Oblik u kome je Ilijada došla do nas dobila je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata (vladao Atinom sa prekidima od 560. pre n.e. do 527. pre n.e.). Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo se pripisivalo Homeru. Međutim, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.

Istorijska pozadina epa

Verovatno je u osnovi ovog epa neki značajan istorijski događaj budući, da u usmenoj tradiciji starih Helena u vezi sa trojanskim ratom postoji veliki broj pesama. U epu je prikazana kritsko-mikenska civilizacija.

Ep Ilijada je dobila naziv po Iliju, što je drugi naziv grada Troje.

Troja ili Ilij je grad iz perioda mikenske kulture u severozapadnoj Maloj Aziji u oblasti koju su Heleni nazivali Troada. Njeni ostaci su pronađeni sedamdesetih godina 19. veka prilikom arheoloških iskopavanja koje je preduzeo Hajnrih Šliman. On je ispod brežuljka Hisarlik pronašao tragove 9 naselja, jedno povrh drugog. Za drugo naselje odozdo smatrao je da je Troja. Šlimanu se priključio i njegov rad nastavio nemački arheolog Derpfeld koji je ustanovio da je Homerova Troja šesto naselje odozdo. To naselje se u svemu poklapalo sa Homerovim opisom Troje. Ostatke tog naselja Derpfeld je uporedio sa Šlimanovim arheološkim nalazima pri iskopavanju Mikene i Tirinta i tom prilikom utvrdio da se oni u potpunosti poklapaju i da je Troja bila grad iz perioda mikenske kulture.

Sadržaj Ilijade je preuzet iz priča o trojanskom ratu. U starini se u istoričnost tog rata nije sumnjalo. Verovatno je bio u pitanju znatan događaj pošto je za nj prionuo veliki broj mitova, posluživši kao građa za veliki broj epova.

Postoji nekoliko prethomerskih cikličkih epopeja sa tematikom iz trojanskog rata – Kiparska pesma, Etiopida, Ilijada mala, Razorenje Troje, Povratak. Ovi ciklički epovi nisu sačuvani. O njihovom sadržaju nalazimo obaveštenja u proznim izvodima Gramatičke hrestomatije nekog Prokla, zatim u tzv. Ilijskim pločama...

Prema tradiciji trojanski rat je trajao deset godina. Pesnik Ilijade prikazuje samo kraći vremenski odsek iz tog rata – događaje iz desete godine rata, koji obuhvataju period od 51 dana.

Osnovni motiv epa je srdžba tesalskog kralja Ahileja, najvećeg grčkog junaka pod Trojom (polubog, majka mu je Tetida, morska boginja, otac smrtnik Pelej). Vrhovni zapovednik Agamemnon oteo mu je lepu robinjicu Briseidu. Rasrđen takvim postupkom, Ahilej se povlači iz boja. Grci dolaze u tešku situaciju, jer ih Trojanci potiskuju i gotovo im osvajaju tabor. Ahilej se vraća u borbu tek pošto je glavni trojanski junak Hektor ubio Patrokla, Ahilejevog najboljeg prijatelja. U dvoboju Ahilej ubija Hektora. Spev se završava njegovim pogrebom.

Taj motiv, zajedno sa motivom Zevsove odluke da Ahejci pretrpe niz poraza i tako osveti povređena Ahileja, (pošto Tetida izmoli Zevsa da osveti njezina sina) daje jedinstvo ovom epu i unutrašnju povezanost radnje. Sadržaj epa se može podeliti na 4 dela. U prvom delu Ahilej se povlači iz borbe posle sukoba sa Agamemnonom koji mu otima robinjicu. Do sukoba je došlo na skupštini koju je Ahilej sazvao jer ahejsku vojsku mori kuga. Razlog tome je Apolonova osveta. Naime, Apolonov sveštenik Hris je grubo odbijen kada je došao da traži svoju ćerku a koja je pripala kao ratni plen Agamemnonu. U drugom delu opisane su 3 borbe između Trojanaca i Ahejaca. Trojanci dolaze do tabora Ahejaca i pale njihove brodove. U dvoboju sa Hektorom gine Patroklo, Ahilejev najbolji prijatelj. Ahilej se vraća u borbu da osveti Patrokla. U trećem delu je prikazana osveta Ahilejeva i pogibija Hektorova. Ahilej skrnavi mrtvo telo trojanskog junaka. U četvrtom delu Ahilej predaje Hektorovo telo njegovom ocu Prijamu.

Pripovedanje počinje in medias res. Pesnik nas odmah uvodi u središte zbivanja obaveštavajući nas o predmetu pevanja. Aristotel takav način ističe kao odličan u svojoj Poetici. Kao ustaljeni deo epa javlja se na početku invokacija, molba upućena boginji pevanja da pomogne pesniku. U ovom slučaju invokacija ima imperativni karakter – srdžbu mi pevaj Ahileja Peleju sina...

Na samom početku je prikazano kako je došlo do sukoba i šta je izazvalo Ahilejevu srdžbu. Dalji razvoj radnje pesnik usporava sredstvima retardacije - digresijama, poređenjima, ponavljanjima.

Odiseja

Odiseja (grč. Oδύσσεια) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku pre n.e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.

Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. pre n.e. do 527. pre n.e.. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama.

Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.

Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka u svoju otadžbinu po završetku rata.

Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.

Homerova Odiseja

Nakon završetka desetogodišnjeg Trojanskog rata, Odisej se vraća kući, svojoj vernoj ženi Penelopi i svome sinu Telemahu.

U epu se opisuje kako su prosci njegove žene Penelope trošili njegov imetak, i kako je Odisej, posle dvadeset godina odsustva od kuće, vrativši se, poubijao prosce.

Radnja „Odiseje” traje 40 dana.




Prvo pevanje
Pesnik na samom uvodi u radnju epa govori kako su bogovi, posle sedam godina, odlučili da je došlo vreme za povratak Odiseja kući, jer je sve te godine on bio zatočenik nimfe Kalipse na ostrvu Ogigija. Boginja Atina se odlučuje da posetiti njegovog sina Telemaha na Itaki.

Drugo pevanje
Atina se, pred Telemahom pojavljuje u liku Mentora i ohrabrujući ga, govori mu da ima predosećaj da će mu se otac uskoro vratiti. Prosci, smatrajući da je Odisej mrtav, i dalje nemilosrdno troše Odisejev imetak i sa velikim nestrpljenjem iščekaju da Penelopa napokon sebi izabere supružnika.

Godinama se Penelopa služila lukavstvom da bi odbila prosce. Govorila je da će se udati kada završi sa tkanjem tkanine za mrtvog Odiseja, ali je ona, svake noći uništavala ono što bi preko dana istkala. Neko od prosaca je video šta Penelopa radi i oni su tražili od nje da se napokon odluči za nekog od njih.

Treće pevanje
Telemah odlazi na otok Pil kod kralja Nestora, koji mu govori o sudbini mnogih velikih i slavnih junaka. Posle toga,Telemah napušta ostrvo Pil i odlazi u Spartu da posetiti kralja Menelaja.

Četvrto pevanje
Telemah od Menelaja saznaje da mu je otac Odisej zarobljen i da se nalazi na otoku Ogigija kod nimfe Kalipse.

Peto pevanje
Hermes, glasnika bogova, po zapovesti Zevsa odlazi na ostrvo Ogigija i nimfi Kalipsi sopštava da su joj bogovi naredili da pusti Odiseja. Kalipso, sa velikim žaljenjem pušta Odiseja i on odlazi brodom sa ostrva. Posle nekog vremena, Posejdon uništava njegov brod, ali Odisej uspeva da preživi.

Šesto pevanje
U blizini feničanske obale, Odiseja je probudio smeh devojaka. Na obali je stajala Nausikaja, kraljeva kćerka sa svojim sluškinjama. One su pokazale put Odiseju do kraljeve palate.

Sedmo pevanje
Odiseja, da ga niko ne bi video i raspitivao se o njemu, Atina, pretvorena u devojčicu, vodi do kraljevske palate.

Osmo pevanje
U Odisejevu čast, kralj Alkinoj priređuje zabavu, na kojoj mladi pevač pripoveda o Trojanskome ratu. U toku pevanja, Odisej se nekoliko puta zaplakao, i to uvek kada je pesma opisivala i junaštva Odiseja. Kralj Alkinoj je, videvši reakciju, pitao Odiseja ko je on i zašto plače.

Deveto pevanje
Odisej otkriva ko je on i priča svoje pustolovine. Govori o Polifemu, kiklopu koji mu je, u pećini pojeo dvoje ljudi, i kako ga je pobedio oslepevši ga.

Deseto pevanje
Nadalje Odisej priča kako mu je bog Eol dao vreću u kojoj su bili vetrovi, a njegovi ljudi, ne znajući šta je u vreći, otvorili su je, pa su ih vetrovi vratili natrag odakle su došli. Tamo, čarobnica Kirka njegove ljude pretvara u svinje, a Odiseju, Hermes daje travu koja sprečava da Kirka i Odiseja pretvori u svinju. Kirka, posle nekog vremena, pušta ih sve da odu, vrativši im ljudski oblik, a Odiseju je dala upustva kako da stigne do Aherona i podzemnog svijeta.

Jedanaesto pevanje
U podzemnom svetu Hada, Odisej razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima - Ahilom, Heraklom i drugima. Tiresij ga savetuje da prinese žrtve bogovima, a naročito bogu Posejdonu, koji je veoma ljut na njega jer mu je Odisej oslepeo sina Polifema.

Dvanaesto pevanje
U ovom pevanju, Odisej pripoveda o tome kako je, začepivši uši posadi broda, a sebe zavezavši za jarbol, da ne bi nasukao brod, uspio izbeći sirene. U nastavku, Odisej govori o Scili i Haribdi - dve nemani koje je uspeo izbegnuti, pa o ostrvu gde njegova posada nije poslušala njegova upozorenja i žrtvovala stoku boga Helija Hiperiona, zbog čega se Zevs žestoko razljutio i munjom uništio Odisejev brod, tako da je samo Odisej preživio.

Trinaesto pevanje
povratak Odiseja na Itaku. Atina mu svojim upustvima pomaže, i on, pretvoren u prosjaka, odlazi do svog vernog svinjara.

Četrnaesto pevanje
Odisej sluša kako svinjar Eumaj priča o svome gospodaru, i shvativši koliko mu je on veran, obećava mu da će se Odisej sigurno vratiti.

Petnaesto pevanje
Dok svinjar Eumaj, Odiseju priča o svojoj prošlosti, Atina upozorava Telemaha da ga prosci žele ubiti, i podućavajući ga kako da stigne, zapoveda mu da se vrati kući.

Šesnaesto pevanje
Po povratku kući, Telemah, zahvaljujući Atininim upustvima, uspeva da izbegne zasedu prosaca i odlazi Eumaju gde mu Odisej otkriva ko je on.

Sedamnaesto pevanje
Odisej, kao prosjak se vraća u dvor i, da bi vidio moralnost prosaca, prosi hranu od njih. Na ulazu u dvor, prepoznavši svog gospodara, Odisejov pas Arga umire od sreće.

Osamnaesto pevanje
Kada se na dvoru pojavio prvi prosac, odmah se posvađao i potukao sa Odisejem. ostali prosci su odobravali svađu i tuču. Na kraju je Odisej pobedio prosca.

Devetnaesto pevanje
Penelopa, koja je sve to posmatrala, upita prosjaka Odiseja zna li bilo šta o njenome mužu Odiseju, a on joj odgovori obećanjem da će se on sigurno vratiti. Tada Penelopa naredi svojim sluškinjama da okupaju prosjaka, i dok su ga one kupale prepoznala je Odisejev ožiljak, ali ništa nije rekla Odiseju.

Dvadeseto pevanje
Atina svojom pričom smiruje Penelopau koja je sanjala veoma ružan san. Sledećeg jutra Odisej od bogova traži neki znak, a tada mu Zevs pošalje munju iz vedra neba.

Dvadesetprvo pevanje
Penelopa, obećava proscima da će se udati za onoga koji na streljačkom takmičenju bude pobednik. Iznosi Odisejev luk, ali niko od prosaca nije uspeo da nategne luk, pa ni slavni Antinoj. I taman kada su se svi prosci dogovarali da se takmičenje odgodi, Odisej, prerušen u prosjaka uzima luk, nateže ga i pogađa strelom kroz sve sekire.

Dvadesetdrugo pevanje
Odisej i Telemah ubijaju sve prosce.

Dvadesettreće pevanje
Odisej tada otkriva Penelopi svoj identitet, a ona, i dalje neverujući da je on Odisej, upita ga za jednu njihovu tajnu. Odisej je znao da je u pitanju njihova bračna postelja od maslinovog drveta, te je otišao i pomerio krevet, koji, zbog težine niko nije sem njega mogao pokrenuti. Tek tada je Penelopa bila sigurna da je on doista Odisej i bacila mu se u naručje.

Dvadesetčetvrto pevanje
Dok duše prosaca silaze u Had, Odisej, ocu Laertu otkriva ko je on . Itačani, zbog toga što je Odisej ubio sve prosce, žele da se osvete Odiseju ali Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun.

Pandora

Pandora, (grč. Πανδώρα), (lat. Pandora) u grčkoj mitologiji je žena titana Epimeteja. Pandora je žena koja je na svet donela zlo i patnju.

Pandorino ime u prevodu sa grčkog znači svime obdarena, jer je to složenica od dve reči - pan = sve i doron = dar.

Mitologija

Stvaranje Pandore

Titan Epimetej je podario životinjama dobre osobine, i kada je na red došao čovek, više nije bilo nijedne osobine. Tada Prometej, koji je osećao da su ljudi mnogo superiorniji od životinja i da zbog toga treba da imaju nešto posebno, nešto što životinje nemaju , odlučio je da to bude vatra. Od Zevsa je ukrao vatru i dao je ljudima.

Zevs je bio veoma besan zbog krađe i odlučio je da kazni Prometeja i njegovu kreaciju - čovečanstvo.

Okovao je Prometeja u neprobojne okove i poslao je orla, a orao je bio Zevsova sveta životinja, da mu svaki dan kljuca jetru. Kako je Prometej bio besmrtan, njegova se jetra svakoga dana iznova obnovljla, ali je on i dalje patio, sve dok ga Heraklo, dok je izvršavao svoje zadatke, nije oslobodio. Prometej je znao, a nije hteo da kaže Zevsu, i koja će Zevsova žena nositi dete koje će ga svrgnuti sa vlasti, kao što je i on svrgnuo svoga oca Krona. Sve to, kao i krađa vatre, je uticala na odluku Zevsa da Prometeja baci u okove.

Da bi kaznio ljude, Zevs je naredio ostalim bogovima da, kao dar ljudima načine ženu, i da joj svaki od bogova podari po neki dar. Pandorino ime u prevodu sa grčkog znači svime obdarena, jer je to složenica od dve reči - pan = sve i doron = dar.
Hefest je načinio ženu od gline i dao joj oblik.
Atina je obukla.
Harite su je okitile ogrlicama koje je načinio Hefest.
Afrodita joj je podarila lepotu.
Apolon muzički talenat i isceliteljske moći.
Demetra je naučila da obrađuje povrće.
Posejdon joj je dao bisernu ogrlicu i mogućnost da se nikad ne utopi.
Hermes joj je podao lukavost, hrabrost i šarm.
Zevs je učinio lenjom, nemirnom i budalastom.
Hera je je učinila znatiželjnom.
Hermes joj je podario najvažniji od svih darova, posudu, ćup - na grčkom pithos.

Pandorina kutija

Prometej je Epimeteju, svome bratu, rekao da ne prima nikakve darove od bogova, ali ga ovaj nije poslušao i, kada su bogovi poslali Pandoru na zemlju, zaljubio se u nju. Hermes mu je rekao i upozorio da je ona dar od Zevsa i da ne dira Pandorinu posudu koja je bila njezin miraz. Sa druge strane, Epimetej je rekao Pandori da ne otvara tu posudu.

Znatiželja Pandorina je bila prevelika i ona joj nije mogla odoleti i otvorila je posudu. U tom trenutku je sve zlo izašlo i, na do tada bezbrižno čovečanstvo, koje je živelo u blagostanju, sručili su se kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prevara...

Pandora je brzo zatvorila kutiju i unutra je ostala samo nada. Pandora je tada uvidela da je svet bez nade turoban i vrlo hladan i opet je otvorila kutiju iz koje je izašla i nada. Tako je čovečanstvo sa svim zlom dobilo i nadu.

Druga verzija mita govori da je nada bila zapravo najgore od svih zala, jer je bila jednaka strašnom predznanju. Pandora je tako, zatvorivši kutiju pre nego što je nada izašla napolje, spasila svet od najgore štete. Naime, sama bi se reč "nada" (grč. Ελπις) bolje mogla prevesti kao "predviđanje nesreće".

Sama sintagma i metafora Pandorina kutija nije dobro prevedena. Naime, reč - πίθος - pithos - znači posudua, ćup, i verovatno je Erazmo Roterdamski u svome prevodu Hesioda zamenio sa reči - pyxis - koja je značila kutiju.

Kastor i Polideuk

Kastor i Polideuk (grč. Κάστωρ i Πολυδεύκης}}) po grčkoj mitologiji, odnosno Kastor i Poluks (lat. Castor и Pollux) po rimskoj mitologiji su blizanci, Ledini sinovi, a Helenina i Klitemnestrina braća.

Grčka mitologija

Kastor, Polideuk i Helena, Minhen, Nemačka
Kastor - (grč. Κάστωρ) na grčkom znači dabar
Polideuk - (grč. Πολυδεύκης) na grčkom znači vrlo drag.

Kastor i Polideuk su poznati i kao Dioskuri - (grč. Διόσκουροι или Dióskouroi). Njihovo zajedničko ime na starogrčkom znači božji sinovi, da bi se time istaklo da su oni božji - Zevsovi sinovi.

Rođenje

Postoji više legendi o poreklu Dioskura. Te legende uključuju i poreklo njihovih sestara.

Jedna od najpoznatijih je ona po kojoj se Zevs, zaljubljen u Ledu, a ne mogavši da je zavede, prerušio u labuda i, kada je ona zaspala obljubio je, a ona je posle snela dva jaja iz kojih su se izlegli njih dvojica.

Kako su oni bili Zevsovi sinovi, bili su besmrtni kao bogovi, mada, Homer u svojoj Ilijadi kaže da se Helena, gledajući sa zidina Troje, pitala zašto ne vidi braću među Ahejcima, a Homer zatim govori da su obojica već mrtvi i sahranjeni u svojoj domovini u Lakedemonu, što navodi na zaključak da su bili smrtni.

Sve legende navode da je Polideuk bio besmrtan.

Život

Kastor i Polideuk su, kada su im Tezej i Pirit oteli sestru Helenu, oslobodili sestru, a za osvetu oteli Tezejevu majku Etru. Pridružili su se Jasonu i argonautima na njihovom putovanju na kojem je Polideuk ubio kralja Amika u dvoboju pesnicama. Prema legendi, Polideuk je bio dobar borac, a Kastor dobar jahač.

Kad je kraljica Astidameja uvredila Peleja, Kastor i Polideuk su mu pomogli da razruši njen grad Iolkos (grč. Ιωλκός) u Tesaliji.

Kastor i Polideuk su oteli kćerke Leukipa, Febu i Hileiru i oženili ih, ali ne dugo zatim, Ida i Linkej, nećaci Leukipa, su ubili Kastora. Polideuk, koji je od Zevsa dobio besmrtnost, molio je da i njegov brat, Kastor, dobije besmrtnost, ali Zevs mu nije uslišio molbeu.

Ova priča ide u prilog tvrdnje da je Polideuk bio Zevsov sin, a da je Kastor bio Tindarejev sin.

Rimska mitologija

Latinska imena dioskura su Kastor - (lat. Castor) i Poluks - (lat. Pollux)

Rimska mitologija izdvaja Kastora, i odaje mu mnogo veće poštovanje nego li Polideuku (kod rimljana Polpuks)

Dan Kastora i Poluksa se slavio 15. jula, a hram posvećen njima nalazio se na rimskom forumu.

Sazvežđe

Sazvežđe Blizanaca (Gemini) predstavlja Kastor i Poluksa, a njihove najsvetlije zvezde se zovu Kastor i Poluks - (α; i β - Geminorum).

Drevni astrološki izvori Kastora i Poluksa označavaju kao jutarnju i večernju zvezdu

Argonauti

U grčkoj mitologiji, Argonauti su grupa heroja koja je, u godinama pre Trojanskog rata, pratila Jasona u Kolhidu u potragu za zlatnim runom. Putovali su brodom Argo, pa njihovo ime zapravo znači "mornari sa Arga". Ponekad ih zovu i Minijci, po preistorijskom plemenu iz koga je poticala većina Argonauta.

Brod je nazvan po svom graditelju, Argu, sinu Friksovom.

Priča

Posle smrti kralja Kreteja, Eoljanin Pelija je preoteo tron svom polubratu Esonu i postao kralj Jolka u Tesaliji (u blizini današnjeg grada Volosa). Zbog ovog nezakonitog akta, proročište ga je upozorilo da će potomak Eolov tražiti osvetu. Pelija je pobio sve poznate Eolove potomke koje je mogao naći, ali je sačuvao život Esonu posle velike molbe svoje majke Tire. Pelija ga je držao u zatvoru i prisiljavao da se odrekne svog nesleđa. Kasnije je Eson oženio Polimelom, koja mu je rodila sina Diomeda. Pelija je odmah želeo da ubije dete, ali je Polimela nagovorila svoje rođake da kukaju nad njim, kao da je umro na rođenju. Organizovala je lažnu sahranu a dete prokrijumčarila na planinu Pelion, gde ga je ogajao kentaur Hiron, koji je dečaku dao ime Jason. Kada je Jason napunio 20 godina, otišao je da se posavetuje s proročištem koje mu je naredilo da se obuče kao Magnezijac, da se ogrne leopardovom kožom i da nosi dva koplja. Zatim treba da ode na jolški dvor. Jason je uradio kako mu je rečeno. Nova proročica je upozorila Peliju da se čuva čoveka s jednom sandalom. Jednog dana Pelija je podnosio svečanu žrtvu Posejdonu, kojoj su prisustvovali neki okolni kraljevi. U gomili naroda stajao je visoki mladić u leopardovoj koži sa samo jednom sandalom. Pelija je u njemu prepoznao svog bratanca. Jason je izgubio jednu sandalu dok je prelazio blatnjavu vodu reke Anavros. Pomogao je jednoj starici koju je preneo preko reke. Ova žena je u stvari bila prerušena Hera, koja je želela da kazni jer joj nije prilagao propisane žrtve. Kada je Pelija sreo Jasona, nije ga mogao ubiti na javnom mestu, jer su bili prisutni mnogi istaknuti kraljevi iz eolovske porodice. Umesto toga, prišao je mladiću i upitao ga: „Šta bi uradio kada bi proročište objavilo da jedan od tvojih građana želi da te ubije?“. Jason je odgovorio da bi ga poslao da donese zlatno runo, ne znajući da mu je Hera stavila ove reči u usta. Jason je kasnije saznao da je Peliju progonio Priksov duh, koji je pobegao iz Orhomena jašući na svetom ovnu da bi izbegao žrtvovanje, i došao na Kolhidu gde mu je, posle smrti, zabranjena propisna sahrana. Prema proročištu, Jolk neće napredovati dok se Priksov duh ne vrati nazad na brodu zajedno s zlatnim runom. Runo je sada bilo obešeno o drvo u gaju kolhidskog Aresa, a danju i noću ga je čuvao zmaj koji nikada nije spavao. Pelija se zakleo Zevsom da će se odreći prestola po Jasonovom povratku, jer je očekivao da će se Jasonov pokušaj krađe zlatnog runa završiti njegovom smrću. Hera je međutim pomagala Jasonu za vreme ovog opasnog putovanja.

Jasonu su se pridružili neki od najvećih heroja antičke Grčke. Broj Argonauta se menjao, ali je bio između 40 i 55; tradicionalne verzije priče govore o 50 Argonauta.

Neki smatraju da je legenda o zlatnom runu zasnovana na običaju plemena sa Crnog mora da postave jagnjeće runo na dno potoka da bi se u njega hvatali grumenčići zlata koji su se spirali u potoku. Ovaj običaj je još postojao u drevnim vremenima u području Svaneti u Gruziji.

Argonauti (Jason i Medeja se nekad ne računaju) su bili:
Akast
Etalid
Amfion
Askalaf
Atalanta
Autolik
But
Kajajs
Kant
Kastor
Ehion
Eufem
Eurjal
Herakle
Hila
Ida
Idmon
Jolaj
Jason
Laert
Linkej
Meleagar
Ojlej
Orfej
Pelej
Fioloktet
Peja
Polideuk
Polifem
Poriklimen
Telamon
Tezej (mada neki tvrde da je on u to vreme još bio u Podzemnom svetu)
Tifis
Zet

Persefona

Persefona (grč. Περσεφόνηgrč) (lat. Proserpina) je kći najvišeg boga Zevsa i boginje Demetre, žena boga podzemnog svijeta Hada. U tom carstvu podzemnog svijeta imala je isti položaj kao Hera na Olimpu. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog svijeta. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije voljela ni bogove ni ljude, za i obratno. Pandam Persefonin u rimskoj mitologiji je Prozerpina.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Živjela je u društvu nimfi na nisajskim livadama, provodila vrijeme u plesu i pjevanju, brala cvijeće i zabavljala se sličnim djevojačkim zabavama. Kad je jednom u šetnji ubrala narcis, cvijet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Za čas ju je savladao i doslovno je s njom proprao u zemlju.

Persefona je uspjela da krikne, ali majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije našla ni traga od nje. Dugo je tražila svoju kćerku, sve dok joj bog Helij nije ispričao šta se desilo. Onda je Demetra otišla na Olimp i zatražila pomoć od Zevsa. Zevs je poslao glasnika Hermesa u podzemni svijet da vrati kćerku natrag. Ali, bilo je prekasno: Had se u međuvremenu oženio s Persefonom i dao joj je da pojede jezgro nara koji je bio simbol braka (kad bi neko nešto u podzemlju pojeo, nije se više mogao vratiti na gornji svijet).

Nakon dugog pregovaranja Zevs je postigao kompromis: Demetra je pristala da njena kći ostane Hadova žena i da sa njim živi trećinu godine u podzemnom svijetu, a Had se obavezao da će je puštati da dvije trećine godine provede na gornjem svijetu i tamo živi s majkom.

Od tada Persefona dolazi na zemlju u proljeće, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je vijela priroda pozdravila zelenilom i cvijećem. Kad se krajem jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cijela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.

Zevs

ZevsZevs (grč. Ζεύς, lat. Iuppiter) je vrhovni bog iz grčke mitologije, vođa bogova i ljudi, kao i bog neba i groma, koji živi na Olimpu. Sin je titana Krona i njegove žene Reje.

Zevs jeste Dyeus u indo-evropskoj mitologiji (Zevs je „uzet“ iz ove mitologije), Jupiter u rimskoj mitologiji, Tir u nordijskoj mitologiji itd.

Zevs je najmlađi sin Krona i Reje. Pre Zevsa rodili su se:

Demetra
Hera
Hestija
Had
Posejdon
Međutim, kad god bi se Reja porodila Kron bi progutao dete jer se bojao da će ista sudbina zadesiti i njega kao i njegovog oca. Naime, Kron je sa prestola zbacio svog oca Urana. Kada je Zevs trebalo da se rodi, Reja je zatražila pomoć od Urana i Geje, jer nije želela da i on bude progutan. Reja se porodila na Kritu, a Kron dade kamen umotan u odeću koji on proguta. Onda ona Zevsa sakrije na planini Ida. Postoji par verzija o odrastanju Zevsa.

Odgojila ga je Geja
Odgojila ga je Amaltea
Odgojila ga je nimfa Adamantea. Kako je Hronos vladao zemljom, nebesima i morem, ona ga je zavezala tako da je visio sa drveta ne nalazeći se ni na nebu, ni na zemlji ni na moru, već između njih i tako Kron ne uspe da ga vidi.
Odgojila ga je nimfa Kinosura. U znak zahvalnost, Zevs ju je postavio među zvezde nakon njene smrti.
Odgajila ga je Melisa koja ga je hranila kozijem mlekom
Kada je odrastao Zevs je naterao oca da ispljune decu suprotnim redom od onog kojim ih je gutao: prvo kamen, zatim ostale. Jedna verzija je i da je Zevs rasekao Kronov stomak. Nakon što je oslobodio braću i sestre, Zevs je oslobodio kiklope, gigante, storuke divove i braću Kronovu, koji su prvo od ruke Urana zatvoreni u Tartar, a zatim i od Kronove, a ovi mu dadoše munju. Nakon ovoga Zevsova braća i sestra zajedno sa kiklopima i ostalim bićima povedoše rat protiv Krona i ostalih titana. Kada su ih pobedili, Krona i ostale titane baciše u Tartar, najdublje mesto na zemlji. Zevs tamo takođe zatvori kiklope i storuke divove, one koji su mu dali munju i pomagali u ratu.

Nakon pobede nad titanima, Zevs je podelio svet sa njegova dva brata. Hadu je dao podzemni svet, a Posejdonu more.

Zevs je bio brat i muž Here. Osim dece sa njom, Zevs je imao mnogo afera i vanbračne dece. Imao je afere sa boginjama (Demetra, Latona, Maja..), sa smrtnicama (Evropa, Leda..), kao i sa mnogim nimfama. Hera je bila ljubomorna i stalno je proganjala Zevsove ljubavnice i njihovu decu.

Mada je Zevs bio vrhovni i apsolutni vladar, njegova moć i vlast nije bila bezgranična, a time se on razlikovao od bogova drugih religija, u kojima bez vrhovnog boga ništa nije moglo da se desi i njemu ništa ne može da promakne. U grčkoj mitologiji ostali bogovi, a i ljudi su imali svoju volju i slobodu i nad njima, pa i nad samim Zevsom je vladalo nešto nedokučivo i nepromenljivo - Sudbina.

Pričalo se da Zevs vlada i sudbinom, ali to je u prenosnom smislu, jer je on, kao i bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao veze između uzroka i posledica, i delovao u skladu sa tim spoznajama. Protiv sudbine je Zevs bio nemoćan, pa ma šta preduzeo, jer on nije bio vladar sudbine, već samo njen čuvar i izvršilac.


Ruševine Zevsovog hrama u OlimpijiGlavno sedište Zevsa je bio vrh planine Olimp u Tesaliji, vrh koji se gubio među oblacima i dodirivao samo nebo. Na samom vrhu je bila palata boga Zevsa, koju mu je bog Hefest, sagradio od čistog zlata. Zevs je, pored Olimpa, voleo da boravi i na svim drugim mestima, ponajviše na ostrvu Kritu, na Idi i Parnosu na Fokidi, ali je on bio sveprisutan, i nije se moralo dolaziti po njega da mu se traži pomoć, to se moglo učiniti svugde i na svakom mestu. zevs je često silazio i među ljude, a tada bi uzimao drugo obličje, bilo da bi sebe pretvorio u životinju ili u neku prirodnu pojavu ili čoveka.

Hramovi posvećeni bogu Zevsu danas su svi u ruševinama, a među hramovima se izdvajao njegov hram na Olimpiji, sagrađen 460. godine pre nove ere prema planu graditelja Libona iz Elide. U Atini je postojao hram Olimpeion, najveći hram u GrčkaGrčkoj - 108 m. h 41 m, a od njegovih 104 stuba, visoka 17.5 m. sačuvana su 15. Temelje hrama je uradio 515. godine pre nove ere Pizistratidi, a završio ga je 132. godine car Hadrijan. najveći hram bogu Zevsu podignut je na Siciliji u Akragentu - 113 m. h 56 m.

Hera

Hera (Ἥρα), veoma poštovana Zevsova supruga, bila je zaštitnica braka i udatih žena. Svojom vernošću davala je primer i bogovima i ljudima. Hera se pojavljuje u brojnim mitovima, a pored svoje, podiže i mnogo druge dece, kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.

Rođena iz braka Hronosa i Ree živela je, sa braćom i sestrama, u Kronosovoj utrobi (za detalje videti Hronos), sve dok ih nije oslobodio Zevs. Posle pobede nad Hronosom, Zevs uzima Heru za suprugu i ona postaje boginja.

Hera se često prikazuje u svečanim odorama noseći na glavi krunu, odnosno polos (visoka valjkasta kruna koju su nosile najznačajnije boginje). U svojoj ruci ona ponekad nosi nar, simbol zdrave krvi, ali i smrti. Nar je takođe i sastojak opijumskih napitaka koji se prave od maka.

Kao i sve boginje Hera je bila samovoljna i hirovita.
U rimskoj mitologiji Heru možemo da povežemo sa Junonom.

Za razliku od drugih grčkih bogova, kao što su Zevs i Posejdon, Herino ime ne možemo da analiziramo kao grčku ili indo-evropsku reč. Izgleda da Herino ime potiče iz perioda Minojske ili neke druge civilizacije nastale pre grčke civilizacije.

Herin značaj se ogleda u brojnim velikim i raskošnim hramovima koji su joj posvećeni. Centar njenog kulta bio je na Samosu i Argosu, gde su u 8. veku p.n.e. podignuti jedni od prvih grčkih hramova . Postojalo je jedno svetilište koje se nalazilo između bivših Mikenskih gradova-država, Argosa i Mikene. Pored ovih gradova Hera je imala hramove u Tirintu, svetom ostrvu Delos, Korintu, na Olimpu i na mnogim drugim mestima. Na Olimpu Herin kult je bio stariji od Zevsovog. Homer je u Ilijadi prikazao odnos između nje i Zevsa kada mu se ona obratila: „Ja sam Hronosova starija ćerka i ja sam poštovanija od tebe, ali ne samo zbog toga, već i zato što sam tvoja žena, a ti si vrhovni od svih bogova.“ Pri ovom, treba uzeti u obzir činjenicu da Homer nije poštovao Heru jer se, po njemu, ona uglavnom bavila kovanjem zavere da bi se osvetila Zevsovim ljubavnicama.

Grčki oltari su u početku uvek bili pod otvorenim nebom. Moguće je da je Hera bila prva boginja kojoj su izgradili svetilište sa krovom na Samosu 800. godine n.e (ovaj hram je srušen i izgrađen je Heraion, jedan od najvećih grčkih hramova ikada). Pretpostavlja se da je ovakav hram bio izgrađen i iz praktičnih razloga. Zapravo hram je bio mnogo sigurniji i darovi koje je Hera dobijala nisu mogli biti ukradeni. Da Hera nije bila samo lokalno božanstvo svedoče baš ti darovi, a oni su poticali iz Jermenije, Vavilona, Irana, Sirije i Egipta. Ovo nam ukazuje na veliki ugled Herinog svetilišta na Samosu, ali i na seobu naroda.

Na Eubeji, na festivalu posvećenom Dedalu, svakih šest godina održavala se svečanost posvećena Heri.

U slikarstvu Hera je prikazivana na razne načine. Postoji slika koja prikazuje Heru kako se vozi kolima koja vuku paunovi, ptice Grcima poznate tek nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog. Kasnije u renesansnoj ikonografiji motiv pauna objedinjuje Heru i Junonu.
U ranim mitovima svaka boginja je imala „svoju“ pticu, pa tako i Hera. Njen simbol je bio ptica kukavica i ona se spominje u mitovima o Zevsovm udvaranju Heri.
Hera je još povezana i sa stokom, pre svega govedima. Zato ne čudi zašto je bila poštovana u Eubeji koja je bogata stokom.

Hera je boginja braka i prauzor sjedinjavanja u prvoj bračnoj noći, ali ona nije dobra majka. Njena deca sa Zevsom su Ares (bog rata), Heba (boginja mladosti), Erida (boginja nereda, haosa, razdora i sl.) i Elitija (boginja porođaja). Hera je bila ljuta kad se rodila Atina (ćerka Zevsa i Metide), pa je ona rodila Hefesta (po nekim mitovima Hefest je i Zevsov sin). Zevs i/ili Hera su se gadili Hefesta zbog njegove ružnoće, pa su ga bacili sa planine Olimp. Po nekim drugim mitovima nijedno Herino dete nije Zevsovo jer je ona sama zatrudnela tako što je jela salatu i rukom tukla zemlju.

Hefest je želeo da se osveti Heri zato što ga je odbacila, pa joj je napravio magičan tron. Kada je ona sela na tron više nije mogla da ustane. Drugi bogovi su molili Hefesta da se vrati na Olimp i da oslobodi Heru, ali sve je bilo beskorisno. Zato ga je Dionis napio i doneo do Olimpa na leđima magarca. Hefest je oslobodio Heru pošto su mu dali Afroditu za ženu.

Hera je bila neprijatelj Herakla, koji je pored Perseja, Kadmusa i Tezeja bio najveći grčki heroj. Kada je Alkmena, Heraklova majka, ostala trudna Hera je želela da spreči njen porođaj tako što joj je zavezala noge u čvorove. Galantis , Herin sluga, prevario ju je tako što je rekao Heri da se Alkmena već porodila. Hera je Alkmenu pretvorila u lisicu.

Kad je Herakle bio još mali Hera je poslala dve zmije da ga ubiju dok je on ležao na poljskom krevetu. Herakle je udavio obe zmije i njegova dadilja ga je pronašla kako se on igra sa njihovim mrtvim telima kao da su mu igračke.

Za Heraklovo detinjstvo se vezuje i jedna od brojnih anegdota kako je nastao Mlečni put. Kad je Herakle bio mali, njegov otac, Zevs, želeo je da ga čuva, pa se on prerušavao u dadilju. Kada je Hera to saznala ona je dadilju (zapravo Zevsa) povukla za grudi i mlekno je prsnulo i razlilo se po nebu. Mrlja koja je tada nastala predstvlja mlečni put i vidljiva je i dan danas.

Dvanaest zadataka

Hera je naredila Heraklu da služi kralju Mikene Euristeju. Euristej je zadao dvanaest zadataka Herkulu, a Hera se potrudila da mu svaki zadatak oteža.

Kada se Herkul borio sa Hidrom Hera je poslala morskog raka da ga ujede u nadi da će ga omesti i da će ga Hidra ubiti. Kada je išao po Herionove krave Hera je poslala obade da napadnu stoku i razdraže je. Heraklu je bilo veoma teško da ih sakupi. Zatim je poslala poplavu, pa Herakle nikako nije mogao da pređe vodu sa stokom, pa je zato nabacao kamenje u reku. Kad je konačno stigao do obale, stoka je žrtvovana u Herinu čast.
Euristej je takođe želeo da đrtvuje Kritskog bika Heri, ali je Hera to odbila jer se time samo veličala Heraklova snaga i slava. Bik je pušten i lutao je do Maratona.

Nimfa Eho imala je za zadatak da odvuče Herinu pažnju sa Zevsovih afera. Zato joj je ona sugerirala na razne druge stvari i mnogo joj laskala. Kada je Hera saznala za prevaru proklela je Eho da govori samo tuđe reči i to samo onda kada ih izgovore u pećini, šumi...

Kada je Hera saznala da je Leto zatrudnela, a da joj je ljubavnik bio Zevs, ona joj je zabranila da se porodi na bilo kakvom kopnu ili ostrvu. Leto je našla Delos, plutajuće ostvo koje nije bilo ni kopno, ni neko pravo ostrvu i na njemu se porodila. Ostvo je bilo okruženo labudovima. Kao poklon Letu za porođaj, Delos je bilo osigurano sa četiri stuba. Ovo ostrvo je kasnije postalo sveto Apolonovo ostvo. Nemoćna Hera je tada kidnapovala Elitiju, boginju porođaja, da bi sprečila Leto da se porodi. Drugi bogovi su primorali Heru da je pusti. Kako bilo, Artemida je rođena prva i onda je pomogla majci da rodi Apolona. Druga verzija priče kaže da je Artemida rođena jedan dan pre Apolona na ostvu Ortegija. Ona je pomogla majci da pređe preko mora do ostva Delos i da tamo rodi Apolona.

Kalisto je bila Artemidina pratilja i zavetovala se da će ostati devica. Međutim u nju se zaljubi Zevs i da bi je namamio u svoje naručje on se preruši u Apolona. Kalistro tada ostane trudna i rodi Arkasa. Kad je Hera za to saznala obuzeo je silan gnev i ona Kalisto pretvori u medveda. Arkas, kad je porasto, jednom je išao u lov i tada ubio svoju majku, medveda. Videvši sve to, Zevs se sažali i postavi ih na nebo jedno pored drugog i to su Veliki i Mali medved. No, Hera je bila nezadovoljna, pa je pitala Tetiju, svoju dadilju, da joj pomogne. Tetija, boginja mora, proklela je sazvežđe da uvek kruđi na nebu i da se nikad ne spusti ispod horizonta.

Dionis je bio sin Zevsa i mrtve žene. Hera je bila mnogo ljubomorna pa je poslala Titane da pokidaju dete pošto ga namame sa igračkama. Zevs je rasterao Titane svojom munjom, ali tek pošto su pojeli sve osim srca koje je sačuvla Atina ili Demetra ili Rea. Zevs je uzeo Dionisovo srce i zakopao ga na grobu Semele i ponovo je iz tog srca „rođen“ Dionis. Zato se za Dionisa kađe da je „dvaput-rođen“. Dionis je kasnije svoju majku, Semelu, spasao iz podzemlja i ona je otišla da živi na Olimpu.

Hera zamalo da je uhvatila Zevsa sa ljubavnicom Io, ali Zevs je uspeo da je pretvori u prelepu belu junicu pre nego što ju je Hera videla. No, Hera nije bila sasvim prevarena jer je ona tražila od Zevsa da joj da junicu na poklon. Hera je Io stavila pod nadzor Argusa da joj se ne bi približio Zevs. Zato je Zevs naredio Hermesu da ubije Argusa, što je Hermes i učinio tako što je uspavao svako oko (tačnije sto i jedno) Argusa. Dok je Io lutala zemljom Hera je poslala obada da je ubode. Io je na kraju stigla do kraja sveta, u Egipat (kako su Grci verovali), i tamo je prelepa junica obožavana kao božanstvo. Kako je proterana iz Grčke, Hera je dala dozvolu Zevsu da je vrati u ljudski oblik, ali Zevs posle toga više nikada nije mogao da je vidi.

Lamija je bila kraljica Lidije i Zevs ju je voleo. Hera je bila veoma ljubomorna i pretvorila ju je u monstruma. Lamija-monstrum je pojela svoju decu i zbog toga je bila kažnjena tako što nikada nije mogla da zatvori oči da bi uvek mogla da vidi sliku svoje mrtve dece. Zevsu je bilo žao i dao joj je dar da može da izvadi oči da ih odmori, a kad se odmore da ih vrati. Lamija je bila ljubomorna na druge majke, pa je jela njihovu decu.

Belerofont

Belerofont je bio polubog, Zevsov sin. Kako bi skinuo ljagu sa svog imena, morao je da ubije Himeru, cudoviste sa tri glave, koje je svojom sveprozdirucom vatrom unistavalo i ljude i zemlju. Znajuci da se Himeri ne moze prici s kopna, obratio se Ateni za savet, koja mu je, po Zevsovom naredjenju, izasla u susret. Dala mu je zlatne uzde, pomocu kojih je zauzdao Pegaza, krilatog konja, i opskrbljen mocnim oruzjem, krenuo u bitku, iz koje je, posle mnogo muka, izasao kao pobednik, i bio priznat kao heroj i od bogova i od ljudi.
Medjutim, posle silnih podviga i lagodnog zivota, Belerofont se pogordio, i u svojoj gordosti odlucio je da na Pegazu doleti na Olimp. Bas u blizini vrha, Pegaz, pod Zevsovim uticajem, zbacuje Belerofonta s ledja, i on pada na zemlju. Iako je preziveo pad, um mu je bio zauvek ostecen, te je kao ludak putovao svetom, nesvestan sebe i svega oko sebe, sve do svoje smrti...

Prokna I Filomela

Kralj Tebe sa sedam kapija (ili bar misim da je on u pitanju) imao je dve kceri: Proknu i Filomelu, devojke ogromne lepote. Prokna je bila udata za mladog spartanskog princa, kako bi on pomogao tebanskom kralju da odbrani grad od najezde varvara, sto njemu nije tesko palo, znajuci za Prokninu lepotu. Jednog dana, Prokna je zamolila svog muza da joj dovede sestru, jer joj je mnogo nedostajala, sto joj on nije odbio, i pohitao je put Tebe po Filomelu. Medjutim, na pola puta do svog dvorca, princ se strastveno zaljubio u Filomelu, i odluci da je zatoci u planini nadomak grada, a svojoj zeni i tastu je javio da je umrla od neke nepoznate bolesti na putu do dvorca. Filomela je bila zatocena u kolibi slepog pastira, a jezik joj je odsecen, kako nikom ne bi rekla za svoju nevolju.
Prolazili su meseci. Prokna je zalila svoju viljenu sestru, a Filomela je strpljivo vezla poruku u vunenoj tkanini, koju je nekako uspela da posalje sestri, u kojoj joj sve do detalja objasnjava. Prokna uspeva da pronadje sestru, i, luda od besa, zaklinje se na osvetu po svaku cenu. Njih dve odlaze u dvorac, gde Prokna ubija svog sina, koji je mnogo licio na oca, priprema ga kao jelo i sluzi ga svom muzu, koji nista ne shvata. Kad se Filomela pojavila ispred njega, i kad mu je Prokna rekla sta je to jeo sa takvim uzivanjem, princ, poptuno lud od besa i ocajanja, pocinje da ih juri sa zeljom da ih pobije. Tada, bogovi pretvaraju princa u risa, Proknu u lastu a filomeu u slavuja. I danas se na lastinim grudima moze videti crvena mrlja. To je krv nevino stradalog prokninog sina...

Poreklo bogova i nastanak sveta

U pocetku bese vecni, bezgranicni, tamni Haos.On bese izvor zivota.Sve je poniklo iz bezgranicnog Haosa - ceo svet i besmrtni bogovi.Iz Haosa je nastala i boginja Zemlja - Geja.Ona se siroko rasprostrla, mocna, dajuci zivot svemu sto zivi i raste na njoj.Daleko, pak, pod Zemljom, tako daleko kao sto je od nas daleko neobuhvatno Nebo, u neizmernoj dubini- rodio se mracni Tartar, uzasni bezdan, pun vecne tame.Iz Haosa, tog izvora zivota, rodila se mocna sila, ljubav Eros, koja sve ozivljuje.Poce da stvara svet.Bezgranicni Haos stvori vecni mrak - Eraba, i tamnu noc.Njuktu.A od Noci i Mraka potekose vecna svetlost - Etar, i radosno svetli dan - Hemera.Svetlost se razli po svetu i pocese da se smenjuju dan i noc.
Mocna, blagodatna Zemlja rodi plavo Nebo - Uran i tada se rasprostre nebo nad zemljom.Prema Nebu se gordo podigose visoke Planine, koje je rodila Zemlja i siroko se razli More, koje vecno sumi.Majka Zemlja rodi Nebo, Planine i More i oni nemaju oca.
Svetom zavlada Uran - Nebo.On se ozeni blagodetnom Zemljom.Uran i Geja rodise sest sinova i sest kceri - mocne, grozne titane.Nljihov sin, titan Okean, koji tece kao beskrajna rekaoko citave Zemlje, i boginja Tetida donese na svet reke, koje valjaju svoje talase prema moru i morske boginje Okeanide.Titan Hiperion, pak, i Teja rodise decu: Sunce - Heliosa, Mesec - Selenu, i rumenu Zoru, ruzicastoprstu Eos(Aurora).Od Astreja i Eos postadose sve zvezde, koje gore na tamnom nocnom nebu, i svi vetrovi: burni severni vetar Borej, istocni - Eur, vlazni juzni vetar Not i zapadni nezni vetar Zefir, koji nosi oblake bogate kisom.
Pored titana, mocna Zemlja redi tri diva - kiklopa sa jednim okom na celu i tri kao planine ogromna pedesetoglava diva - storuke hekatonhejre.Njihovoj strasnoj snazi niko ne moze da se odupre, a njihova stihija je neogranicena.
Uran omrznu svoju decu - divove, zatvori ih u duboki mrak, u nedra boginje Zemlje i ne dozvoljavavse im da izlaze na svetlost dana.Njihova majka Zemlja patila je zbog toga.Gusilo ju je to strasno breme zatvoreno u njena nedra.Stoga ona pozva svoju decu - titane i poce da ih ubedjujeda treba da treba da ustanu protiv oca Urana.Ali oni ne smedose da dignu ruku na njega.Samo najmladji od njih, Hron (vreme koje sve guta - hronos - vreme) zbaci svojom lukavoscu oca i oduze mu vlast.
Da bi kaznila Hrona, boginja Noc rodi mnostvo uzasnih bica: Tanata-smrt,Eridu-razdor,Apatu-obmanu,Hera-unistenje,Hipnosa-san,Nemezidu-osvetu za prestupe i mnoge druge.Ovi bogovi unesose u svet, kojim je vladao na prestolu svoga oca bog Hron - uzas, razdor, obmanu, borbu i nesrecu.

Дали неко зна за линк одакле се могу скинути ове књиге? Бесплатно!?
Моја девиза је да књига која није бесплатна, није вредна читања?