No Hope! (1x1)

"Čekaj" uzviknula je. Nije stigao ni da pomisli zašto i šta da čeka, a ona se već istrgla
i otrčala u susednu prostoriju. Kada se par trenutaka kasnije pojavila na vratima,
Malik je shvatio o čemu je reč. Frensis je mislila na njega i bilo mu je drago zbog toga.

Progutao je dve pilule, nadajući se da će početi ubrzo da deluju. Nije voleo lekove,
retko ih je pio stoga nije navikao na njih, niti je znao puno o njima. "Pa?Da previjemo
tu ruku?" upita sa osmehom na licu. Pružio je bolnu ruku Frensis da izvidi, doduše i
sam je znao kako da je previje i namesti, to znanje je dolazilo u sklopu vojske, ali
ipak će to brže i lakše ići ako Frensis to uradi.

"Čim završimo sta imamo ovde, moramo da krenemo ka Luci, što pre. Ulice će verovatno
biti zakrčene, čuješ i sama šta se dešava napolju" . Kao odgovor spolja je dolazila buka
nereda i haosa koji se širio. "Ali ipak bi najbolje bilo ako bi smo našli neko vozilo. Ako ne
onda nam prikradanje ka luci ne gine, jer ne možemo putovati previše otvoreno dok, dok
su ta stvorenja napolju. Osim u delovima gde su vojni garnizoni, svakako je vojska
odreagovala na upad" . Zaćutao je na trenutak kako bi odslušnuo šta se dešava napolju.
"Hoće li to previjanje skoro?"

"Evo, evo." Frensis klimnu glavom, izadivši gazu, alkohol i ostali pribor iz kutije. Malik je imao par ograbotina i povrijeđenu ruku, ali to nije bilo ništa previše ozbiljno i brzo se saniralo. "Gotovo." Nasmiješila se, a onda je iskoristila par minuta da očisti svoje ogrebotine i zalijepi flaster gdje je bilo potrebno. Onda je progutala jedan aspirin protiv tupog pulsiranja u slepoočnici.

"Ne vjerujem da ćemo ovdje naći bilo kakvo prevozno sredstvo." Slegla je ramenima, pakujući ostatak medicinskih zaliha u ranac. Automobili i motori su bili rijetkost i mogli su se vidjeti u posjedu jako bogatih ili u drugom slučaju, pripadali su vojsci. Stavljajući ranac na leđa i uzimajući pušku u ruku, Frensis se spremila za polazak.

"Mislim da ćemo morati polako pješke." Krenula je kroz predsoblje prema vratila. A onda se zaustavila i osvrnula. "Znaš, čitav život sam se nadala da su Stranci samo priče kojima su roditelji plašili djecu kako im ne bi na pamet padalo da izađu van zidina. I čitavo djetonjstvo sam planirala kako ću izaći i obići svijet. Sada vidim koliko sam naivna bila." Osjećala se kao da će da zaplače, ali je odmahnula glavom i prisilila osmijeh na lice. Napolju se buka malo stišala. "Hajde da nađemo naše porodice." Otvorila je ulazna vrata.

Izaći i obići svet. Kako je to delovalo, čudno za čuti. "Budi srećna ako sada izađemo
napolje i obiđemo grad" dopre misao do Malika, ali ipak ništa ne reče. Pratio je Frensis
napolje iz stana, a zatim do ulazne kapije. Kako su se priblizavali, povici su postajali
sve jači. "Čuješ šta se napolju dešava! Biće gusto, moramo da se držimo sporednih
ulica, glavne će biti prepune ljudi u bekstvu i vojske. Mada je poželjno naći neki vojni
odred, gužva privlači, njih.."

Gledao je Frensis par trenutaka, a onda odlučio. "Spremi oružje, idemo da pronađemo
nase porodice i spas". Zatim je odškrinuo vrata kapije, pažljivo gledajući na sve strane
i krenuo napolje. U uličici gde je Frensis živela bilo je mirno. Mali deo grada udaljen od
vreve  prometnih ulica. Tako da je video tek po kojeg čoveka, kako trči nekud. Ali je
zato čuo metež i haos koji je vladao nedaleko odatle. Čak je video u daljini na izlazu iz
ulice neke nejasne kretnje i senke. Osetio je dim iz tog pravca, nesto je gorelo, a krici i
zvukovi pucanja jasno su odjekivali vazduhom. "Ovo će ići malo teže nego što sam mislio".
Mapa im nije trebala, grad su suviše dobro poznavali, ali opet, njegove zabačenije kutke
i skrivena mesta, njih dosta teže.

"Hej Frensis?" okrenuvši se pozva je Malik. "Što se tiče sporednih mesta i zabačenih kutaka
kojima moramo da idemo, pa za početak ovo je ipak tvoja ulica. Poznaješ njene tajne daleko
bolje od mene, ti bi za sad trebala da vodiš" završi izgovorivši  poslednju reč sa osmehom.

"I onako mnogo bolje poznajem grad od tebe. Ti samo tracis vrijeme na onoj tvojoj osmatracnici." Frensis dobaci sa podrugljivim osmijehom, a onda pokaza prema cosku kuce preko puta. "Mozemo proci tuda, to je prolaz koji vodi na Crvenu ulicu. Onda idemo Crvenom do centra."

Crvena ulica je bila jedna od uskih, crvenom kaldrmom poplocanih puteva koji su cinili mrezu u gradu. Nije bila prometna, niti je imala tezgi i radnji sa izlazima na nju, tek po koji ulaz manje stambene zgrade. Bila je najbolja opcija za dolazak do centra grada. Odatle bi im trebalo desetak minuta do luke, ako ne nalete na veliki guzvu ili Strance, sto je bilo malo vjerovatno, sudeci po kricima i vrevi koja je dospijevala do njih.

Frensis krenu prva, drzeci pusku spremnu sa obe ruke. Ocekivala je da je prijatelj prati, pa se nije osvrtala za sobom, fokusirajuci se da je nesto ispred ne iznenadi. U blizini odjeknu rafal i djevojka ustuknu, ali se povrati i nastavi dalje. Prosla je kroz prolaz i izasla na Crvenu ulicu, nadajuci se da ce biti napustena.

"Pusta je" . Odluka da krenu Crvenom ulicom je bila dobra, Frensis je ipak bila u pravu,
poznavala je grad bolje od Malika. Dok se on zanimao nekim, po njemu, ozbiljnim stvarima,
uglavnom oko službe, ona je vršljajući po gradu, provodila dana u drustvu današnje
omladine i istraživala grad. "Pravi avanturista, ponekad zaboravim da je ona samo par
godina mlađa od mene".

Nije im trebalo dugo da pretrče Crvenu ulicu, zatim da brzo prelete preko veće ulice koja
se nadovezivala na Glavnu, a onda ulete u drugi deo Crvene koji se posle preseka nastavljao.
Sada Malik preduze vođstvo, pogledom, s kojim je uporedno išao nišan njegove snajperske
puške, razgledao je svaki kutak ulice. Čas levo, čas desno. Delovalo je bezbedno te on
povede nekoliko metara. Zvannk! "Čekaj!" prošaputa užurbano, dok je rukom dao Frensis
znak da stane. "Čujem nesto". U najvećoj tišini i najobičniji zvuk može zvučati opasno i
preteći, pogotovo kada znate od čega može da dopire.

Povukao je Frensis i pomerio se u zaklon ulaznih stepenica jedne omanje zgrade. Klanng
začulo se opet. Pažljivo je pokušao da uoči odakle zvuk dopire, nadao se da je to samo
neka glupa mačka ili nešto beznačajno, ali ništa nije mogao da uoči. Ulica nije bila puno
osvetljena, zgrade su zaklanjale sunce, stvarajuči prijatnu hladovinu i pomrčinu.
Tišina je trajala, a oni su čekali. Taman kada je pomislio da kaže Frensis kako bi trebalo da
nastave, pogled mu je pao na nešto. Nesto što se nalazilo deset, dvanaest metara ispred
njih. Virilo je iz prolaza između dve susedne zgrade. Bila je to ruka, sa fino urađenim noktima,
ženska ruka u lokvi krvi. Ležala je tako i povremeno se beživotno trzala.

Čitav grad je bio jedna velika pozornica za krvavu predstavu nekog poremećenog režisera. Frensis nikad nije zamišljala da će ona sama proživjeti događaje iz horor filmova koje je tako voljela da gleda sa njenom grupom društva. To je podsjetilo, gdje li su svi oni sada... Mogla je samo da se nada da su se spasili, da su već ukrcani na brod i plove prema bezbjednosti luke preko mora. Nije bilo svrhe duže razmišljati o tome dok se i dalje nalazila u epicentru katastrofe.

Grad kao da je namjerno htio podsjetiti na horor klasike. Pusta ulica, otkinuta ruka na sredini. Vjerovatno odgrižena, reklo bi se po tragovima zuba. Pomjerala se, koprcala kao da još nije shvatila da je nasilno odvojena od ostatka tijela. Frensis nije željela da zna kome pripada, niti kakva je sudbina snašla njenog vlasnika. Ali, ima nešto čudno kod ljudskih bića, čim se sustrestnu s nečim nepoznatim i, sudeći po okolnostima, vjerovatno opasnim, oni moraju da se tome primaknu i da ga bolje istraže. Umjesto da se okrenu i bježe na drugu stranu kao razumna bića.

"Zašto se pomjera?" Frensis zapita polušapatom, kao da bi jačim tonom mogla uznemiriti otkinutu ruku. A onda napravi par koraka prema ruci. Trebalo joj nekoliko sekundi da se odluči na sledeći potez, gurnula je nogom, a onda odskočila unazad. Ništa se nije desilo.

To jeste, ništa se sa rukom nije desilo. Djevojka i njen prijatelj su idućeg trenutka upoznali krivca tog zlodjela. Još jedan Stranac, sličan prvom na kojeg su naišli. Visoka, mršava kreatura, dugih ruku i kandži, lagano je ustala sa svog mjesta za hranjenje, iza kontejnera. U jednoj ruci Stranac je držao dugačku oglodanu kost. A onda je ispustio neljudski krik. Očigledno mu se nije svidjelo prekidanje. Frensis je ustuknula i pripremila oružje, ali prije nego je stigla da opali, iza prilike se stvoriše još dvije iste, reagujući na zov prvog Stranca. Šanse im nisu izgledale dobro.

Onda se Frensis sjeti nečega što je primijetila prije čitavog susreta sa bestjelesnom rukom. Špatom se obratila Maliku, držeći pogled i oružje na Strancima. "Preko ulice su požarne merdevine, vidiš li ih?" Taman kad je to izgovorila iza njihovih leđa se začulo zavijanje.