No Hope! (1x1)

Godina 75-a od Dana Kapije, razdoblje Novog Početka po oficijalnom računanju vremena, ili razdoblje Zatvora, kako su ga skeptici nazivali. Mjesec jun, vrućine još nisu počele, što je bilo neobično za primorski grad. U malom gradu bez aerodroma kao što je Ridsport, turizam u ljetnjem periodu je činio glavnu atrakciju. Tada bi dolazili trgovački brodovi puni robe iz raznih egzotičnih predjela svijeta, velike putničke barke sa uobraženim bogatašima, ili po koji jedrenjak sa par radoznalih avanturista koji bi da zavire u svaku zabačenu ulicu grada.

Frensis je lagano šetala dokovima, pozdravljajući se tu i tamo sa mornarima ili staricama iza uličnih tezgi. Ali koliko god se zanimala neobaveznim razgovorom o vremenu ili zastajkivala ispred tezgi da pogleda nove uvozne tkanine, djevojku je i dalje pratio osjećaj klaustrofobije. Jer taj prokleti zid je uvijek okružavao sa tri strane, i toliko je pritiskao da joj se činilo da se sa vremenom te tri strane primiču jedna drugoj i da će se eventualno dotaći i smrviti sve stanovnike male luke. Sjećala se priča svog pokojnog djeda o danu kada je zid sagrađen, i njegovog ponosnog lica kad bi joj pripovijedao o vrijednim zidarima i gradonačelniku koji je ceremonijalno zatvorio kapiju. Ali opet, uvijek bi primijetila i tračak razočaranja, možda i čežnje za prošlim danima, za slobodom i svijetom u kojem je čovjek bio na vrhu lanca ishrane. Čovjek, a ne životinja.

Jer šta su Stranci bili drugo do životinje. Pojavili si su neočekivano, ako je vjerovati spisima u biblioteci, izašli su iz samog grotla vulkana, iz središta svijeta gdje ne postoji ništa drugo osim lave i otrovnih isparenja. Tamo su se množili dugi niz godina i odjednom su riješili da preuzmu ovaj svijet za sebe, jer zašto bi se gušili u dubini, ako su mogli imati prostranstva na površini. Mračno Doba ili Doba Apokalipse, trajalo je nepun vijek, a za to vrijeme čovječanstvo je pružalo otpor, ali nedovoljan. Možda smo mi imali tehnologiju, ali su oni imali brojeve. Ubrzo su ljudi vidjeli da im spasa nema, predali su se, napustili bojna polja, spašavajući ono što je ostalo. Gradili su zidove oko zabačenih gradova do kojih se Stranci još nisu proširili, dok ih je ostatak vojske zadržavao.

Smiješna priča, gluposti kojima pune glave djeci. Bajkovita, fabrikovana laž. Zavaravanje je bilo toliko očigledno, ali izgleda da je narod ovu teoriju prihvatio, skoro jednoglasno. Naravno, skeptika je uvijek bilo. Frensis se nikad nije pomirila sa činjenicom da mora ostati u gradu u kojem se rodila. Nije joj bilo zanimljivo ni kupiti kartu za putnički brod i otići do drugih gradova slične sudbine. I to su isti zatvori, zar je važno na kojoj se geografskoj širini i dužini nalaze.

Skrećući lijevo od dokova, kaldrmisanom ulicom, pa onda desno preko asfaltiranog bulevara, jedno osjećanje je izjedalo Frensis. Hitnost. Nije mogla odlagati svoj put izvan zida više. To se moralo desiti, i to uskoro. A znala je tačno koja će osoba biti na njenoj strani, uz određenu dozu nagovaranja.

Zgrada gradske vojske je bila ispred nje, tik uz Zapadni zid.

"Prokleta muzika, zašto vise ne prestane?" razmišljao je Malik,
posmatrajući sa visine kolonu koja je paradirala ulicom. Obeležavajući praznik kog se
nije ni sećao. Obično je voleo veselje, ali sada ga je ometalo u važnom razmišljanju.
Izašao je na terasu zajedničke prostorije, kako bi osetio sunce na koži, svež vazduh
i blagu tišinu, narušenu samo uobićajenom vrevom na ulici ispred. Kako bi razbistrio
um i odagnao bolno pulsiranje u glavi, uzrok umora i noćne smene na Zidinama.
A imao je o čemu da razmišlja i lomi glavu, o Karteru i njegovim propalicama...


Još od pristupanja u službu Odbranioca imao je problema sa Karterom. A to je bilo
pre nepune tri godine. Tokom svog tog vremena, službe, rada, obaveza i pokušaja
da napreduje, imao je problema sa njim. Karter, gromada od čoveka, pokvarenjak i
grubijan. Preke naravi i pokvarenih misli. Uvek spremam da maltretira novajlije i pravi
probleme. Ranije je nosio čin Narednika, a onda je zabrljao, pa je spusten na početni
čin, običnog Odbranioca. Od tog trenutka počinje da mrzi sve novajlije, prosto ih
prezire, neke čak i zlostavlja, u njima trazeći krivca za svoje greške. Da stvar bude
grđa, nekolicina njegovih bivsih podređenih, mu je i dalje podređena, propalice,
kojima je bilo lepo dok im je bio narednik, i dalje ga prate.

"Ahhh, dođavola!" poluglasno prošišta Malik.
Oslonivši se leđima na ogradu terase i usmerivši pogled dalje od kolone, ponovo se
vratio razmišljanju. "Kako sada da se izvučem iz ovoga?" Da se zali nadređenima?
To mu ne bi pomoglo, znali su oni za Kartera, znali i ništa nisu činili. Da potraži pomoć
od ostalih Odbranioca nije mogao, niko nije želeo probleme, a ni sam nije bio rad da
uvlači prijatelje u nevolju. A obračun sa Karterom nije dolazio u obzir, nije je on neki
ubica, niti bi mogao da sredi Kartera, a on je uvek okružen grupom svojih propalica.

"Zašto je to moralo da se desi?" pomisli opet, dok mu je u glavi bila slika događaja od
pre tri noći. Dok je bio na noćnoj straži, patrolirajući zidinama, zapazio je Kartera sa
jos jednim od svojih dripaca kako nasruću na devojku, novajliju u vojsci. Devojku par
godina mlađu od njega. Logicno, krenuo je da joj pomogne, što se naravno Karteru nije
svidelo. Još se sećao udarca koji mu je zamutio vid zaslepljujućim bolom i koji ga je
bacio na zemlju. Kao i prazne flase koju je dograbio i pridigavši se njome odalamio
Kartera po licu, time mu nanevši ozbiljnu posekotinu, preko cele desne strane, umalo
mu ne iskopavši oko. Nije ni primetio da je flasa bila razbijena, nije ni slutio da će mu
unakaziti lice. Međutim nije bilo povlačenja, dohvatio je svoju pušku i prisilio Kartera i
njegovog dripca da odstupe. Odstupili su, ali je video taj pogled koji mu je Karter uputio
kroz krvavu šaku koju je prislonio na lice. Znao je, znao je da ce doći po njega. Iako je
imao gomilu povremenih čarki sa Karterom, ko uostalom nije, ovo je bilo ozbiljno,
ali duboko u sebi Malik nije žalio jer je pomogao devojci.

Već dva dana nije normalno spavao, a po celu noć na straži držao je otvorene oči,
prateći svaki šum, čekajući, ali ništa se nije dešavalo. Glava mu je bolno pulsirala, a
svaki dan je podnosio sve teže. Nije video izlaz, osim da... Napusti službu.
"Axxxx..." uzdahnuo je duboko. "Budimo realni" pomisli, "Već tri godine sam ovde i
nisam napredovao ni pedalj, samo sam uzoran vojnik i ništa više. A otkako me je Lea
napustila, sve je krenulo nizbrdo". Nije mogao da oprosti sebi gubitak Lee. Jedine stvari
koja mu je olakšavala službu u poslednje vreme. Posle devet meseci veze, jednostavno je
rekla da ne može više, da nije kao pre. Zatražila je od nadređenih da je smeste u drugi
odred i tu je bio kraj, sve se završilo.

Želeći trenutno da pobegne od problema, vratio je pogled na ulicu, kroz koju je već prošla
kolona. Ugledao je veoma poznato lice. "Ah ta dosada!" oraspoloženo uzviknu.

"Hej, čula sam to!" Frensis zaprijeti u pravcu prilike na terasi. Mada nije bila sigurna da li je njen uzvik stigao do njega, trube u pozadini su bile zaglušujuće. Povorka se udaljavala, ali se činilo da muzika ostaje iza njih, bestjelesno lebdi u vazduhu i odbija da ode. Pa, iako se mogao vidjeti poneki mrzovoljni starac kako nezadovoljno odmahuje glavom sa prozora zgrade, vjerovatno probuđen iz svog popodnevnog drijemanja, narod je generalno bio veseo. Skoro svi su voljeli parade, naročito klinci. Iza povorke na asfaltu bulevara je ostalo cvijeće, trake i razne druge sitnice koje je narod bacao, tapšući u znak odobravanja.

"Sađi dolje! Imam nešto da ti pokažem!" Frensisin uzvik je bio praćen gesturama, u slučaju da mladi vojnik i dalje ne može da je čuje. Nije htjela da prilazi dvijema naoružanim prilikama koje su stajale ispred ulaza u zgradu. Vojnici generalno nisu bili prijateljski raspoloženi tipovi, a oni na Zidu još manje.

Sjećajući se svog poslednjeg pokušaja ulaska u vojnu zgradu, Frensis se odsutno namršti. Ali, to nije bilo bitno. Najvažnija stvar u tom trenutku za djevojku je bila pokazati svom prijatelju novi objekat u njenom vlasništvu. Prvi komad oružja. AK-102 assault rifle. Polovna, naravno, i veoma skupa. Skoro čitavu ušteđevinu je dala za ovaj komad metala i smrti. Ali, nije žalila ni sekunde. Ipak će joj uskoro trebati.

Pokušavala je da mu dovikne nešto, nije je čuo, ali ju je razumeo. Mada ga to nije
sprečilo da se malo pravi lud, stojeći na terasi i smejući se njenom pokušaju da mu
rukama pokaže da siđe. "Pa, evo osobe koja može da mi uveseli dan" pomisli dok
joj je davao glavom znak da dolazi i da sačeka.

Polako se zaputivši kroz zajedničku prostoriju, ipak je odlučio da ubrza korak, ipak
mu nije trebao da jos jednom nenajavljena proba da se uvuče u zgradu Odbranioca.
Pomalo gorko se prisećao prošlog puta, a znajući Frensis, olako bi mogla da proba
da se uvuče u zgradu noseći i bombu, pod izgovorom da joj je to 'Alat za rad' .
Odgurnuvši vrata ulaza, izašao je u zaslepljujuće svetlo dana i doviknuo preko
ulice "Hej ti mala dosado!"

"Pa da li je to pravi način da se obraćaš najdražoj osobi u životu?" Frensis je nabacila uvrijeđen izraz lica. Ali je njega uskoro zamijenio široki osmijeh čim je prišla svom starom poznaniku. "Nego, nebitno." Odmahnula je rukom i uhvatila ga za nadlakticu, odvlačeći da u obližnju slijepu ulicu.

Ipak nije baš bezbjedno pokazivati oružje na sred bulevara. Jeste da je zakon o posjedovanju vatrenog oružja bio nešto blaži, ono se moglo kupiti od trgovaca na dokovima bez ikakvih papira, ali gradska vojska koja je izvršavala sve dužnosti policije nije blagonaklono gledala na njihove vlasnike. Naročito kada su bili u blizini vojne zgrade, ne treba joj još jedan incident sa stražarima.

"Pogledaj." Razmotala je zavežljaj koji je pažljivo nosila u rukama. "Sada napokon mogu da izađem tamo, napolje." Poslednju riječ je izgovorila sa uzbuđenjem i čežnjom koja joj se nazirala u očima.

"Šta?!" začuđeno uzviknu Malik, dok mu je grč mrštenja prelazio licem. "Ti mala ne
biraš vreme, mesto, a ni način da upadneš u nevolju?" upita poluljutito. "Daj mi da
vidim to" reče i uze joj oružje, koje je sa ushićenjem pružila da mu pokaže.

"Pa ovo uopšte nije loš komad" mislio je. Okrenuo ga je jednom, dva puta.
Proverio cev, okidač. "Polovno, ali i dalje u dobrom stanju". Podigao je oružje,
zatvorio jedno oko i nanišanio. "Nišan je dobar" izgovori procenjivački. Spustio je
oružje i 'clang', izvukao šaržer. Iznenadio se mada nije trebao, šaržer je bio pun.
Brzo je proverio cev i uvideo da metak nije bio u njoj, nije bila repertirana. Blago je
odahnuo. A zatim se ustremio na Frensis.

"Odakle ti ovo!? Ne čekaj, ne želim ni da znam. Samo me zanima da li si svesna da
si mogla da napraviš sebi problem?" Naravno da je bila svesna, ali Malik je sumnjao,
da li ju je bilo briga? Ne dozvoljavajući joj da da odgovor nastavio je:
"Da šetas sa ovim" rece pokazavši pogledom na oružje koje je jos uvek držao.
"I to ovde ispred vojne zgrade?" nastavljao je, "Punog šaržera?". "Axx.. Uvek brige
s tobom mala". Gledao ju je trenutak, dva trenutka, a onda se osmehnuo. Znao je
da će ga Frensis oraspoložiti, iako ovo nije smatrao šalom. "Pa to je Frensis kakvu
poznajem", pomisli dok joj je vraćao oružje, ali je ipak razmišljao o tome da zadrži
šaržer ili bar municiju. "A i šta će ti ovo uopšte?" A onda se setio njenih poslednjih
reči, koje nije razumom ni ispratio videvši oružje. Sa zebnjom je pogledao levo, pa
desno, sve je bilo mirno u polumračnoj uličici. Uhvativši Fernsis za ruku privukao ju
je sebi, blizu, veoma blizu. "Šta si to rekla?" upita ozbiljnim šapatom, tiho, sasvim tiho.

Frensis nije ništa odgovorila, samo se pomalo tužno nasmiješila. Da, bijeg iz tog zatvora je bio njen najveći san još od malena. Njen djed je većinom podsticao njenu djetinjastu maštu pripovijedajući joj o dijelu otvorenog prostranstva kojeg se on sjećao. I od tada je spoljašnjost za Frensis bila pojam, nešto sveto i uzvišeno, nešto čega se morala dočepati.

Ipak, izlaženje van granica je značilo pregaziti preko svega što je majka učila. Njena majka, stroga žena, uvijek je pratila pravila, povinovala se zakonima i slijepo vjerovala svim saopštenjima vlasti. To je jedna osobina koju nikako nije mogla prenijeti na svoju ćerku, zbog čega su u Vos domaćinstvu često izbijale sitne svađe.

Frensis nije saopštila svoju zvaničnu odluku još nikom. To jeste, Malik je bio prva osoba koja je to čula. Mada je djevojka čitav svoj život provela maštajajući o spoljašnjosti i zaklinjući se da će jednog dana proći kroz veliku metalnu kapiju, niko to njeno blebetanje nije uzimao za ozbiljno. njena konstantna priča je više svima dosadila i nikog nije iznenađivala. Ali, Frensis nikad nije odustala. A sada su preduzeti prvi koraci da svoju zamisao i ostvari.

Lagan potres je drmnuo iz razmišljanja. Zemlja je podrhtavala, jedva primjetno. Njene zelene oči su zabrinuto pogledale put svog prijatelja, i odjednom joj bi drago što je drži za ruku, osjećala se stabilnije. Posredi je bio samo uobičajen zemljotres, ali Frensis je osjetila kako joj se koža na vratu najžila, a jeza joj silazila duž kičme. To je bio loš znak. Nije ni stigla da izgovori svoje sumnje kad još jači potres zadrma ulicu. Prozorska stakla u zgradi pored koje su bili zadrhtaše, a onda se oglasi sirena za uzbunu. Sirena koju Frensis nije čula čitavog svog kratkog života.

"Šta se dešava?" Ona zapita polušapatom. Grlo joj se steglo, od straha ili nečeg drugog, nije mogla zaključiti. Samo je zbunjeno gledala u mladog vojnika ispred nje.

"Kako?" bila je prva pomisao Malika dok je zbunjeno osluškivao sirene. Trebalo mu
je par trenutaka da se skoncentriše i shvati, da je alarm označavao uzbunu,
maksimalnu uzbunu. "Uzbuna, ali kako?" progovori dok je još uvek zbunjeno zverao
oko sebe. "Ovo je nemoguće! Mora da je neka greška, mora da je potres pokrenuo
alarm" želeo je da veruje da je to istina, morao je da veruje. Pogledom obuhvativši
Frensis, shvatio je da je zbunjena, naizgled nije izgledala uplašeno.
Tek onda mu je sinulo "Ona ne zna".

Nije znao šta da radi, a nije želeo ni da plaši Frensis. Polako joj pustivši ruku,
usmerio je paznju na oružje. Do malo pre ga nije odobravao, ali sada, nije želo da
misli da će mu biti potrebno. Dvoumeći se, stavio je šaržer u pušku, a zatim je
repertirao. Vratio je pogled na Frensis, sada odlučan pogled. Video je da je
zbunjena, ali nije bilo vremena da joj objašnjava. "Moramo do zgrade Odbranioca"
reče glasom koji nije davao mesta dvoumljenju i čvrsto je uhvativši za ruku potrčao.

Izletevši iz ulice, sa Frensis za sobom, pogledom je obuhvatio sve oko sebe. Panika
je bila prisutna. Neki ljudi su stajali u čudu, drugi trčali na sve strane, naizgled ne
znajući ni sami gde idu, neki su bili povređeni. Nije imao vremena da se osvrće
previše, nastavio je odlučno ka zgradi Odbranioca. Verovao je da će ga neko
zaustaviti kada ga budu videli sa oružjem kako uleće, ali se prevario. Dvojica grmalja
koji su čuvali ulaz, sada su ležali na zemlji. Jedan, naizgled, u nesvesti. A drugi
pokušavajući da se pridigne i dođe k sebi. Ogromni znak Odbranioca, ruka čvrsto
stisnuta u pesnicu, koji je stajao iznad ulaza, se obrušio, pravo na vojnike ispod.
Izgledali su ugruvano i lakše povređeni, možda im je trebala pomoć? "Ne mogu sada
da im pomognem" pomisli Malik dok je u trku preskočio deo obrušenog znaka i
odgurnuvši ramenom vrata uleteo u zgradu. "Moram da stignem do komande i
obaveštajne službe!".

"Zemljotres?" Frensis je odsutno upitala nikog specifično, dok je trčala kroz gužvu. Napolju je nastal pometnja koja je se brzo proširila. Djevojka i dalje nije bila svjesna šta se dešava, kao ni većina naroda oko nje. Samo je osjećala stisak ruke svog prijatelja, odlučivši da se za sad na to fokusira.

U roku od nekoliko minuta na bulevaru je nastao haos. Potresi nisu prestajali, samo su bivali sve jači dok na kraju prozorska stakla nisu počela da se lome, a crijep sa krovova da pada na ulicu. Preplašeni stanari su istrčali na bulevar, čitave porodice vukući za sobom uplakanu djecu. Na svakom licu se očitavalo isto pitanje: Šta se dešava?

U momentu kada je duo projurio pored oborenih čuvara, iza njih se začuo glas neke starije osobe, glas koji nije slutio ni na šta dobro. "Oni dolaze!" Frensis se zaledila krv u žilama, ali je uspijevala da ostane pribrana, nije mogla dopustiti sebi kukavičluk u tom trenutku, pa pripremala se da izađe napolje, zaboga.

"Gdje idemo?" Zapitala je prijatelja kada su se našli u unutrašnjosti zgrade. Onda je udahnula duboko i pribrala se. Par sekundi je osluškivala vapaje i uzvike opšte pometnje koji su dolazili s polja, i konstantan zvuk sirene za uzbunu. "Malik, treba da pripremim oružje, zar ne?"

"Da vidimo šta se dešava?" odgovori Malik svojoj prijateljici. Zastao je par trenutaka
u mračnom hodniku zgrade, kako bi došli do daha. "A što se tiče oružja" reče polako
podigavši desnu ruku i oružjem dodirnuvši čelo "Ono je već pripremljeno, ali će ostati
kod mene, bar za sad." Nedopustivo je bilo dozvoliti civilu da ide naoružan kroz
zgradu vojske. I to jos civilu koji nije imao dopuštenje da uđe. "Idemo!" krenu i opet
povuče Frensis za sobom.

Trčali su kroz hodnike i prostorije, kretali se ka višim nivoima zgrade. Na sve strane
su bili pometeni vojnici. Neki se naoružavajući i spremajući, neki zbunjeno pitajući šta
se dešava. Ali poziv na odbranu jasno se čuo. Zgrada iznutra nije pretrpela neko
ozbiljno oštećenje usred zemljotresa, ipak je to bila zgrada vojske, čvrsta građevina
koja bi u neki davnim ratnim vremenima mogla da odoli napadu, samo napadu koga...

Izletevši iz hodnika, našli su se pred sobom sa ormarićima i opremom.Veliki broj vojnika
se našao tu takođe. Spremali su se, naoružavali. "Malik! Malik!" začuo se povik sa
druge strane sobe. "Hej!" uzviknu Malik pokušavajući da dokuči ko ga zove, bila je
poprilična gužva u prostoriji. Pogledom je preleteo preko nekoliko vojnika, dok ga nije
zaustavio na visokom crnokosom mladiću, koji je nameštajući grudni oklop isao ka
njemu. "Bene! Šta se dešava?". "Napad" odgovori Ben, dok mu je pogled preleteo
preko Frensis. "Kapija je probijena." Krenuo je da upita "Ko napada?", ali onda je
uvideo koja bi glupost bila postaviti to pitanje. "Pa od koga branim zidine prethodne
tri godine? Zbog koga su uopšte podignute". "Haah" osmehnuo se, dok mu je pogled
odavao užas.

Za sve ove tri godine nije imao prilike da vidi NJIH izbliza. Duple visoke zidine, kilometar
minskog polja,žica i rovova ih je držao podalje. Svakako, imao je prilike da zapuca na
njih preko polja. Mozda je i ubio dvoje, troje, uglavnom ih je ranjavao. Retko ko od njih
je prilazio gradu. Poneki zalutali ili u pokušaju da se probije. Mine i zica su uglavnom
radili svoje. Ali sve to dok je bilo kilometar razdaljine, visoke zidine i staklo snajperske
puške između njih. Pa on nije znao kako oni tačno izgledaju, gledao je spise, slike i
crteže, posmatrao ih kroz okular, ali... "Ako su upali u grad to će biti pokolj. Da li će ih
vojska zadržati i odbiti?"

"Kako? Kako su se probili? Šta kaže komanda?" upita Bena dok mu je jeza i dalje bila u
pogledu. "Ne znam kako, ali su tu. Komanda je dala uzbunu prvog stepena, svi vojnici
se spremaju da krenu ka glavnoj spoljašnjoj kapiji. Moram da krenem, mi iz prve mobilne
čete polazimo. Srećno Malik.U ovom ili drugom životu, zar ne?" i bez reči više Ben stavi
šlem, podiže oružje i izgubi se u masi koja je napusštala prostoriju. "U ovom ili drugom
životu" je uobičajeni pozdrav među vojnicima grada. Dok je Ben bio među mobilnim
Borcima, Malik je bio u Odbraniocima. On je čuvao zidine, dok su Borci odgovarali na
napade unutar zidina. Tako da je Malik bio pošteđen mobilizacije ka kapiji, za sada.
Usred renoviranja zgrade Boraca, jedna od njihovih četa je prebačena u zgradu
Odbranioca. A ostale prebačene dalje po gradu. Biće šteta ako Ben strada, Maliku se
dopao mladi Borac, sprijateljio se s njim, bili su gotovo istih godina. Usmerivši svoju
pažnju nazad ka Frensis, izbegao je da je pogleda u oči, više zbog onoga sto bi ona
mogla da vidi u njegovim, nego on u njenim.
"Idemo, moram do svoje sobe da pokupim stvari".

"Eh, nije fer!" Frensis se pobunila. "To je moja puška. Znam da je koristim. Vježbala sam!" Prekrstila je ruke na grudima i odlučno ostala da stoji u prostoriji, posmatrajući razmjenu između Malika i drugog vojnika. Njoj su svi vojnici izgledali isto i mada je primijetila da oni koji izlaze imaju uniforme druge boje nije pretjerano obraćala pažnju.

Međutim riječi "Kapija je probijena." joj zazvoniše u ušima i njihov eho se dugo tu zadrža. Frensis se nikad nije zavaravala time da spoljašnji svijet nije prepun opasnosti, ali je ipak mislila da vlasti previše drame svojim propagandama i zakonima koji su branili izlazak van zidina. Ona lično nikad nije vidjela ta navodna stvorenja napolju. Stranci su za nju bili samo žvrljotine na papiru koje je dobila od svog dede tokom jednog od njegovih dugih predavanja. "Čuvaj se spoljašnjosti, Fren." Deda joj je govorio. "Tamo ne vladaju ljudski zakoni." Ali, to su riječi koje su trenutno prostrujale kroz um djeteta i isto tako brzo se izgubile. Tek sada je mogla naslutiti njihovo pravo značenje. Da li je ona i dalje bila glupo, naivno dijete? Pa šta je očekivala da nađe napolju? Namrštila se sama sebi.

Iako je poslušno krenula za Malikom, zaboravljajući svoj prethodni protest, sada je nova misao zaokupila njenu pažnju. Jedini preostali član njene porodice, njena mama Filis, je bila u gradu. Šta joj se desilo? Da li je i ona zahvaćena ovim haosom? Da li je dobro? Frensis povuče prijatelja za rukav. "Moram da se vratim kući, Malik. Glavna kapija je na sjevernom Zidu, zar ne? Znaš da je moja kuća samo par blokova dalje odatle. Filis je tamo."

"Ahhh Frensis, pa naravno da to znam!" Zar je mislila da mu to nije palo na pamet.
Nije zaboravio na njenu mamu Filis, a svakako nije zaboravio na svoju porodicu. Otac,
majka i mlađi brat od strica, kog su njegovi roditelji usvojili pre 7 godina, kada je
stric sa suprugom stradao u užasnoj nesreći. Imao je 14 godina i bio je pametan
dečak. Malik je obožavao da se zeza sa njim kada dođe kuci. Za razliku od Frensis,
Malikova kuća se nalazila blizu luke u predgrađu, skroz na drugom kraju grada, skoro
pa najudaljenijem od glavne kapije. Nije morao previše da brine, ako se nešto i desi,
oni su na bezbednoj udaljenosti, tako da je pomalo sebično bio zahvalan na tome. Ali
tu je bio problem sa Filis. "Otićićemo po tvoju majku, ali ne možemo tek tako sunuti
napolje i trčati". Zapravo kada bolje razmisli to mu i jeste bio plan, ne baš u tom
smislu, ali svakako će požuriti da što pre stignu do tog dela grada, peške ili nekim
prevozom. "Nemoj tako da me gledaš, moramo prvo do moje sobe da uzmem stvari i
oružje. Pa onda možemo dalje. Želiš da ti vratim pušku. zar ne? E pa onda prvo
moram da uzmem svoje oružje". Nastavio je užurbano da korača ka svojoj sobi
"Uostalom, znaš i sama da ovde ne smeš biti naoružana, pa ti si civil pobogu!"

Malikova soba je bila prostrana. Nije bila od onih malih i skučenih, ali nije bila ni samo
njegova. Delio ju je sa jos jednim Odbraniocom, već godinu dana, sa Elrikom. Par
ormara, veliki prozor i vrata koja izlaze na terasicu. Sto, kreveti i par stolica.
Jednostavno i uredno. "Sačekaj ovde, brzo ću" reče i već vojničkom uvežbanošću
poče da se sprema. Zgrabio je torbu, ubacio u nju par stvari, čuturu sa vodom, sibice,
lampu, kompas, nožic, par beležnica i penkala između ostalog. Kutiju sa 2o metkova
za svoju snajpersku pušku i staru bronzanu figuricu fino izvajanog srednjovekovnog
ratnika sa štitom i buzdovanom, njegovu amajliju. Otvorio je orman i uzeo svoj snajper.
Prebacio ga preko ramena, stavio kačket i dodatni šaržer ubacio u prsluk. "Idemo li?"
upita zaputivši se ka vratima, a onda se setio. Elrikov motor. Njegov cimer je na
odsustvu od mesec dana, a ostavio je svoj motor u garaži Odbranioca. "Hmm, sumnjam
da će mu smetati ako se posluzim". Otvorio je Elrikov orman, uzeo ključeve i bez reči
se zaputio ka prizemlju.

"Jesi li se smestila lepo mala?" upita osmehnuto dok je sedeo na Elrikovom harliju, sa
Frensis iza sebe. "Čvrsto drži oružje i pazi da ne spadneš". Hharrlll, zapredeo je motor,
"Krećemo!".

Prebacivši pušku preko ramena i provjerivši da je kaiš dobro učvršćen, Frensis se čvrsto uhvatila za vojnika. Na njegovo pitanje samo je klimnula a onda je motor krenuo. Iako nije išao pretjerano brzo, nalet vazduha joj je ometao normalno disanje pa je sakrila lice iza Malikovih leđa, jače ga stežući oko struka svaki put kad bi uhvatili krivinu.

Malo je reći da je u gradu vladao haos. Ljudi su bježali, noseći zavežljaje i kofere, neki sa puškama, a neki su iza sebe vukli uplakane klince. Svuda su se čuli preplašeni krici, pozivi u pomoć, a što je najgore od svega i samrtni ropci. Zajedno sa glasovima ljudi i zvukom sirene miješalo se i nešto novo što Frensis prije nije čula. Nešto što joj je unosilo strah u kosti.

Hiljadu mogućih situacija joj se vrtjelo u glavi. U jednoj je dolazila u njihov stan i nalazila Filis na podu u lokvi sopstvene krvi. U drugoj je zaticala sa puškom o ramenu i odlučnim izrazom lica, dok bi u trećoj plakala i tražila pomoć, a u četvrtoj bi pak stan bio potpuno prazan.

Ne sjeća se trenutka u kojem je pala s motora. Samo zna da se u roku od nekoliko sekundi našla na kaldrmisanom putu uske ulice, uz tupo pulsiranje u sljepoočnici. Nerazgovetno je promrmljala, a onda se zakašljala. U ušima joj je zvonilo. Jedva je našla snage u rukama da se odgurne od kaldrme i nađe se u sjedećem položaju. Trepnula je par puta dok je svijet oko nje prestao da igra, i primijetila njhovo prevozno sredstvo čiji se motor sada dimio. A onda joj je u vidno polje upala neka druga prilika. Visoka, mršava, sa neobično dugim udovima i oštrim kandžama. Kao da je imala nešto ljudskog u sebi, a opet i nije.

Tek što je zovnula "Malik?" i zbunjeno se osvrnula oko sebe, stvorenje ispusti glasan, ljutit krik, i protivno svojoj konstrukciji, veoma brzo potrča u pravcu djevojke.

Voleo je njen miris, njenu kosu, njen dug, nežni vrat. Voleo je njene pune grudi,
vitak struk. Voleo je kada mu legne na grudi i pogleda ga tim strastvenim zelenim
očima. Onda je znao da je i on voljen. A najviše je voleo njene pune, crvene usne.
Oh kako ga je samo ljubila njima, šta drugo čovek može poželeti osim tog osećaja,
osećaja strasti dok se ljubi, osećaja krvi, krvi, krvi...

Nije video ništa, ali je zato osećao pakleno pulsiranje u glavi, bakarni ukus krvi
i kako mu krv kaplje sa bolnih usana. Pokušao je da se pomeri, sve ga je bolelo,
a desna ruka je bila pogotovo bolna, kao da je neko zaustavio krvotok ili je okovao
ledom. Svet oko njega je bila zaglušujuća buka, pojačana bolnom tutnjavom u glavi
koja je odbijala da prestane. Nije znao šta se dešava, bol ga je obuzeo.
A onda je otvorio oči.

Svetlost dana pogodila je Malika poput munje, dok je ležao presavijen na zemlji
('ladnom betonu). Isprva je video samo odsjaje dana, ali je ubrzo izoštrio vid i pogled
mu je pao na motor koji se dimio, samo par metara od njega. A onda se setio,
jurnjave kroz grad, panike na ulicama i pada sa motora. Ni sam ne znajući kako. "Ahh,
prokletstvo, Elrik će me ubiti". "Malik?" začuo se povik. A onda mu je sinulo "Frensis!"
Smogao je snage da se pridigne u sedeći položaj, bolnim pogledom preleteo je oko
sebe, zapazio je svoj snajper u blizini, nesto crno i da, Frensis. Sedela je na zemlji,
ugruvana, ali je izgledala dobro. "Ah, hvala nebesima, ne znam šta bih radio da je..."
Zamukao je, primetio je da mu Frensis ne uzvraća pogled, gledala je u nesto drugo,
očima punim straha. Polako je okrenuo glavu, vreme kao da je stalo, pogledao je,
crnu priliku od malopre, video je NJEGA! Strah ga je obuzeo, panika se spremala da
uleti. Sedeo je i gledao u crno stvorenje, njegove dugačke ruke, koje su se
završavale kandžama, dovoljno velikim da raspore čoveka iz udarca,  sivu dugu kosu,
koja je padala niz mišićava i unakažena leđa i na crnu dubinu koja se nalazila
umesto očiju.

Krik stvorenja ga osvesti, zver se upavo zalećala ka Frensis. Nije mogao da dopusti
da panika zauzme mesto, pa ipak je on Odbranioc! Sa stvorenja pogled mu polete ka
mestu gde se nalazio snajper, video ga je i jedva se bacivši, uspeo da ga uhvati,
nacilja i "Bože molim te neka ne bude oštećen ili zakočen" i povuče okidač.
Dauumm! Dauumm! zapara vazduh.

Stvorenje je ispustilo još jedan neljudski krik. Oba metka su pogodila, i ono se zaustavilo na pola puta između ugla zgrade i Frensis koja je i dalje sjedjela na kaldrmi. Crvena krv se slivala niz jednu dugačku ruku i bok. Frensis je osjećala naobjašnjivo ogorčenje. Zašto je stvorenje imalo krv iste boje kao i ljudi? Ono je bilo nešto neljudsko, nešto neprirodno, nije se poklapalo. Kada se stropoštalo na pod i dalje ispuštajući razljućene zvuke, koji su ličali na režanje kakvog velikog psa, Frensis je skočila na noge.

"Bjež'mo!" Osjetila je da joj se snaga povratila, iako joj je vid i dalje bio zamućen. Adrenalin i strah su joj se miješali u tijelu i sada je samo htjela da što prije dođe kući. Nije se okrenula da pogleda u kakvom je stanju Stranac. Provjerivši da joj je oružje i dalje na leđima, odvezala je kaiš i uzela pušku neiskusno u desnu ruku. Lijevu je pružila Maliku. "Hajde! Ne želim da čekam da se idući pojavi. Blizu smo."

Bio je tako umoran i bolan, sve što je želeo je da se opusti i prepusti snu. Nije
želeo da ustane i pokrene se (nije želeo da napise ovaj post). Bilo je tako lako
prepustiti se, ali razum je odbijao da posluša telo. Nagnao je sebe da podigne
pogled, a zatim i da prihvati prijateljičinu ruku. Povukla ga je na noge, jedva, ali
ipak je ustao. Mada bolno.Pad sa motora ga je bas sredio. Bol u glavi se smirio,
ali su zato noge odbijale da ga drže čvrsto na zemlji, morao je za sada da se
oslanja na Frensis. Ispljunuo je krv, obrisao nadlanicom usta i čvrsto stegao
Frensis desnom povređenom rukom.

"Hajde mala idemo odavde" prozbori dok je pogledom po poslednji put prelazio
preko stranca, koji je polako, ali sigurno umirao. "Hah, imali smo sreće ovaj put".
Nije želeo da razmišlja šta bi se desilo da nije uspeo da zapuca ili da je promašio.
A nije želeo ni da zagleda stranca, nekako je verovao da će tek imati prilike da
ih zapazi izbliza.

Pomažuči jedno drugom, dvoje prijatelja se zaputilo ka susednoj ulici, Malik se
nadao, nadao da će stići na vreme.

Desetak minuta kasnije našli su se ispred kuće u kojoj je Frensis živjela. To je bila kuća na sprat, podijeljena na dva stana, koju su dijelile dvije porodice. Filis je trebala biti na spratu.

Pošto su joj ruke bile zauzete, Frensis nogom odgurnu metalnu kapiju, i onda uznemireno primijeti znakove ulaska. Metalne šipke su bile izvijene a reza slomljena. Neko je prošao tuda prije njih. Frensis udahnu duboko i požuri preko dvorišta, prema stepenicama sa strane kuće, koje su vodile na sprat. Iz komšijskog stana se ništa nije čulo, ali je djevojka napisala mentalni podsjetnik da provjeri stanje kod njih kada se uvjeri da je Filis bezbjedna.

Malika je ostavila u podnožju stepenica i potrčala gore. Računala je na vojnika da joj čuva odstupnicu u slučaju da nešto ne pođe po planu. Onda je pripremila pušku, sada je uzimajući sigurnije, i jednom rukom povukla kvaku nadolje i gurnula vrata. Pretsoblje je bilo prazno. Frensis je oslušnula, i kad nije čula nikakav uznemiravajuć zvuk, ušla je u dnevnu sobu. Odjeća i knjige su ležale razbacane, kao da je neko žurno preturao tuda u potrazi za nečim.

"Filis?" Frensis zovnu polušapatom. Niko se nije odazivao. "Mama?" Očima je pretražila dnevnu sobu kad joj je pogled pao na televizorski ekran. Na njemu je stajalo zalijepljen list papira sa krupnim slovima. Prišla je televizoru i strgnula papir.

"Dušo, prvom prilikom izađi iz grada. Nije bezbjedno više. Ja sam dobro. Krenula sam sa grupom komšija prema luci odakle će nas brod odvesti u Lorfort preko mora. Vidimo se tamo. Čuvaj se."

Frensis je odmahnula glavom. Hladan ton poruke je vratio u stvarnost. Naravno da se nije morala plašiti za Filis, njena mama je bilo znatno sposobnije od nje, uvijek smirena i sposobna da reaguje u napetim situacijama. Ne bi je čudilo da je ona predvodnik grupe koje je krenula prema luci. Bacivši papir na pod, Frensis je utrčala u sobu i uzela ruksak. Onda je otišla do kuhinje i napunila ga hranom, dodavši i dvije flašice vode na kraju. Zadnje što je uzela prije izlaska napolje bio je portabl radio iz dnevne sobe. A onda je istrčala nazad stepenicama.

Nije želeo da pusti Frensis samu da ode u stan, ali ipak mu je trebao mali predah.
Tek je počeo da se povraća od pada, snaga mu se vraćala u telo, ali je sa sobom
donela i bolove. Pokusao je da stegne pesnicu desnom rukom, prsti su ga slušali,
ali je bol bio prisutan i dalje, a ruka pod pritiskom. Tupo je bolela i tesko su se
prsti savijali. "Prokletstvo" pomisli Malik "Povređena ruka, samo mi je to trebalo".
Vec je video oteklinu od udarca, do ujutru će na tom mestu biti velika modrica.

Vrativši pogled na dvoriste, jače je stegao pušku. Nije želeo još jedno iznenađenje
kao prošli put. Tek tada je bolje zapazio kapiju, kako se klatila izubijana. Mahnito je
pogledao ka stepenicama, a misli su mu otisle ka Frensis. Nadao se da je dobro, da
je njena mama dobro. A povrh svega se nadao da je njegova porodica nasla utociste.
Da se sklonila i da su svi nepovređeni. Znao je da će se uputiti ka brodovima, kao i
većina ljudi uostalom. Samo se nadao da neće biti problema kada stignu do njih.
Što od strane Stranaca, što od strane ljudi. Umeju ljudi da postanu opasni i za sebe
i za druge kada su uplašeni i to je odlicno znao.

"Gde si malena!" dosta je čekao, ustavši zaputio uz stepenice, ka Frensisinom domu.
Oprezno, držao je pusku spremnu, ali se opet iznenadio kada je Frensis, žureći,
naletela na njega.

Zamalo udarivši u vojnika, Frensis je izgubila balans i bila primorana da se slobodnom rukom osloni o zid kuće. "Prepao si me!" Rekla je, mršteći se, a onda odmahnula glavom. "Filis je otišla prema luci. Izgleda da se tamo skuplja narod." Provukla se uskim stepenicama pored Malika i zavirila kroz staklo na ulaznim vratima komšijskog stana. Sunčeva svjetlost je prodirala kroz poluotvorene prozore na suprotnom zidu. Pretsoblje je bilo u redu, ali su vrata prema dnevnoj sobi stajala otvorena, i u jednom trenutnutku Frensis se učinilo da je vidjela sjenku kako promiče tuda.

"Um, ne ulazi mi se ovamo." Ustuknula je i zakoračila unatrag. Onda se okrenula put Malika i dobro ga pogledala. Pogled joj je pao na njegovu otečenu desnu šaku. I Frensis je imala manje posjekotine i modrice. Pošto im se ovaj put pokazao duži nego što su mislili, nisu mogli ostati u takvom stanju. Frensis je znala malo prve pomoći, ali u svom stanu nije našla zavoje i ostali pribor. Veoma je moguće da nešto takvo ima kod komšija, žena iz tog stana je bila pravi hipohondar i paničar, morala je imati pribor za prvu pomoć pripravan. Ako ga nije ponijela sa sobom kad je komšiluk krenuo prema luci.

"Trebaju nam flasteri, gaza i antibiotici prije nego bilo šta preduzmemo." Opet je sumnjivo pogledala prema ulaznim vratima. "Imam loš osjećaj u vezi ovoga."

"Hej! Gde ćes?". "Ma šta je ta mala mislila, da ću je pustiti da tek tako upadne".
Spustivši se niz stepenike, Malik odvuče Frensis od ulaznih vrata. Pogledao ju je
prekorno, nije bio prvi put da je Malik tako gleda. Često je imao priliku da joj
prekori nesto tokom njihovog poznanstva. Smatrao ju je jednim delom ishitrenom
i prilično naglom devojkom, od one vrste koja pošteno ume da zapadne u neku
nevolju.

"Ja idem prvi, me zaboravi ko je ovde iskusni vojnik i ne! Nemoj da me gledas tako".
Primetio je taj ljutiti pogled, ali nije nameravao da popusti. "Ahh, s tobom uvek isto.
U redu, ideš sa mnom, tačnije na pristojnom rastojanju iza mene." Bacio je pogled
na pušku koju je držala u rukama, a zatim sumnjičavo nastavio "Drži pušku uz sebe
pazi da ne upucaš nekoga i.. Ne mogu da verujem da ću ovo reći .. i pokrivaj me".

Pogledao ju je još jednom, bacio pogled ka njenom oružju da vidi da li je zakočeno,
a zatim podigao svoju snajpersku pušku i zaputio se ka unutra. Polako je rukom
odgurnuo vrata i načinio par pažljivih koraka, sve vreme nišaneći ispred sebe i
zagledajući uglove. Nije morao da se osvrne iza sebe kako bi proverio da li ga Frensis
prati, osećao je njeno vrelo dahtanje na svom vratu, "Toliko o pristojnom rastojanju".
Nekoliko koraka dalje naleteli su na kuhinju, nije bilo nikoga, ali se zagoreli ručak
osećao u vazduhu. "Loš znak" pomisli Malik, dok su mu misli na tren išle ka hrani i ručku.
Sreća pa je imao kasni doručak u menzi, pa neće morati da misli o hrani još neko vreme.
"Hah, pa ko još misli o hrani sada?" osmehnu se u sebi, a onda mu banalno pitanje pade
na pamet.

"Hej Frensis" upita tiho "Šta mi uopšte radimo ovde?" .
Klang začu se, kao odgovor, u drugim vratima kuhinje, koja su vodila u trpezu i dnevni
boravak. A dve puške se podigoše kao jedna u pravcu nadolazeće buke.

"Tražimo paket prve pomoći, naravno." Frensis je rekla kao da je to najočiglednija stvar na svijetu. Pušku je držala čvrsto ispred sebe, nišan uperen preko Malikovog ramena. To jeste, tako je trebalo biti, ali pošto je bila nešto niža od njega, nišan mu je dopirao do lopatica. Mogla se zakleti da ga je par puta i bocnula oružjem dok su prolazili kroz prostorije stana.

Htjela je da još nešto prokomentariše, ali je tresak prekinuo. Trgnula se i uperila oružje u pravcu iz kog je zvuk došao. Frensis nesigurnim glasom pozva, "Gospođo Moris?" Ali čim je to izgovorila znala je da joj se komšinica neće odazvati. Umjesto odgovora, vrata su se odškrinula.

Zvijerka nalik psu je promolila svoju dugačku njušku kroz vrata. Režala je prigušeno i podmuklo, a sa oštrih zuba joj je kapala krv. Izgledala je kao mutirani pas, mnogo veća, kratke dlake i izvijenih leđa, podignutih kratkih ušiju. Kroz, sada već skroz otvorena vrata, moglo se vidjeti ljudsko tijelo... ili ono što je od istog ostalo.

"Mrzim pse." Frensis prošapta, a onda pritisnu obarač oružja. Klik. Puška joj je i dalje bila zakočena. Klik klik. Pokušala je još jednom, kao da će je to otkočiti. A onda se mutirani pas zaletio put dva prijatelja. Frensis je uradila prvo što joj je palo na pamet u naletu panike. Gađala je stvorenje puškom. Na sopstveno iznenađenje, puška ga je udarila po prednjim nogama i saplela ga. Pas je izgubio balans, skrenuo sa puta, ali je dalje trčao. "Tvoj je!" Frensis pogura Malika naprijed, sakrivši se iza njegovih leđa.

Prvo iznenađenje je nastupilo kada je izletela neka vrsta mutiranog psa. Svakako da
je Malik očekivao da nešto izleti, ali nije očekivao ovo. U glavi mu je bila slika Stranca
kog je ustrelio ranije i bio je uveren da ako nešto izleti to će biti on. Sledeće iznenađenje
je ustupilo kada je Frensis probala da zapuca, bezuspešno "Ali kako?" zapara mu misli, a
onda isprati Frensisin pokret i pušku koja leti ka psu. Uz okret sreće puška potkači zver
u trku i malo je uspori, dovoljno da Malik nacilja glavu. A onda je poslednje iznenađenje
ustupilo, Frensis ga gurnu u trenutku kada je povlačio okidač i umesto preciznog hica u
glavu kratki rafal pogodi zver u prednju levu nogu i trbuh. "Hej!" izlete Maliku dok se zver
padajući , u naletu sile, strmoglavila ka njima. Brzo reagujući vojnik povuče Frensis u stranu,
a zatim jako šutnu zver u glavu time jos promenivsi pravac naleta, te se ona otkotrlja u
stranu i pruži po podu, dok je za njom ostao krvavi trag. Trzaj, dva i zver se smiri.

I dalje motreći na zver, Malik skrenu pogled ka vratima, kako bi se uverio da još nešto ne
dolazi odatle, a zatim se ustremi na Frensis. "Šta to radiš! Da tek tako baciš oružje, a zatim
da me gurneš! Mogli smo da stradamo. Pa dobro, možda bi samo bili povređeni, ali opet."
"Hmm!" ljutito huknuvši Malik podiže Frensisinu pušku sa poda. "Hah, ne znam šta se desilo,
proverio sam je, evo otkočena je" povukao je osigurač na ‚‚ZAKOČENO‚‚ i nazad
na‚‚OTKOČENO‚‚ "Vidiš". Zatim je u nekoliko poteza rasklopio prednji deo puške. Znao je da
ovo nije ni vreme ni mesto, ko zna šta se još mota po stanu osim njih, ali živo ga je
zanimalo. "A uostalom ako ima nečega u stanu onda bolje da ima ispravno oružje uz sebe,
zar ne?" Podižući jedan maleni deo, trijumfalno se osmehnuo. "Vidiš ovo?" reče pokazujući
Frensis jedan maleni deo "To je udarna igla, ispala je iz ležišta, mora da se to desilo prilikom
pada sa motora. Ove puške su inače veoma izdržljive i to se retko dešava". Vratio je iglu na
mesto, a zatim sklopio i celu pušku. Proverio još jednom i vratio je Frensis.

Dodirnuo je nogom mrtvu zver, kako bi bio siguran, a zatim polako sa punom pažnjom
zakoračio kroz vrata, imao je šta da vidi. Krvavu priliku na podu. Sve što se iz ostataka
moglo prepoznati je da je to bila žena. Nije želeo da Frensis to vidi, zato je vrativši se
nazad, samo odmahnuo glavom na njen pogled i zagrlivši je jednom rukom poveo dalje
odatle.

"Pa pomogla sam ti." Frensis prekrsti ruke i namršti se. Nije postupila najpametnije, ali se barem nije smrznula i prepustila sve sudbini.

Uzela je oružje natrag, klimajući glavom u znak zahvalnosti. Kada je Malik produžio kroz vrata put leša, Frensis je virila preko njegovog ramena. Na sopstveno čudo, osjećala se potpuno mirno. Uvijek je mislila da će se šokirati i ispovraćati ako se ikad zatekne u blizini ljudskog leša. Malik je jeste zaštitio od pogleda, i ona je mirno pošla, i dalje nepromijenjenog izraza lica. Možda joj se i dalje sve nije smirilo. Možda će emotivna reakcija doći kasnije, pa nema ni dva sata od kad je čitava ova zbrka počela.

Ometena napadom životinje, Frensis je umalo zaboravila zašto su ušli u stan. "Čekaj." Rekla je, oslobađajući se zagrljaja. A onda je otrčala u kupatilo, brzo ga pronalazeći jer je raspored prostorija bio isti kao u njenom stanu. Bilo je prazno. Otvorila je staklena vrata na polici iznad lavaboa. "Znala sam." Rekla je sama za sebe i izvukla bijelu kutijicu sa crvenim krstom, a onda i bočicu aspirina.

Otrčavši nazad u sobu u kojoj je Malik sada stajao, trijumfalno se nasmiješila i pokazala bradom u pravcu njegove ruke. "Bolje da ti je zavijem sad. Evo i aspirin, u nedostatku boljih tableta protiv bolova." Pružila mu je bočicu a onda stavila pušku na stočić, a pored nje kutiju koju je zatim otvorila. Napolju su se čuli krici i neartikulisano dozivanje, praćeni lomom i ispaljenim hicima. Sve im je nagovještavalo da treba što prije da se izgube odatle.