Словенска митологија (слике)

БОГОВИ

ПЕРУН
Перун, познат свим Словенима као бог грома и олујног неба, Перун је оставио бројне трагове у именима људи, места, планина, па чак и биљака, нпр. перуника, која се назива и богиша, дакле божја биљка. Ово је бог који удара и крши, који кажњава неправду. Замишљан је као зрео човек дуге браде, са огњеним каменом, стрелама или муњом у рукама, понекад прекривен и „капом невремена“. Алтернативна имена: Пров, Паром, Поренуције и Белобог.

СВАРОГ
Сварог је врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и стваралац комплетне васељене. Овог бога су сви Словени сматрали „препуним славе и божанства“ јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не може непосредно деловати на физичко, материјално окружење које сања, али зато може да утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света. Алтернативна имена: Род и Усуд.

СВЕТОВИД
Световид је бог са четири главе, којима може да истовремено гледа на све четири стране света. Он је „онај који види свет“, дакле бог који зна све. Верује се да његов ум надмашује време и да су му познати и прошлост, и садашњост, и будућност. Записано је веровање да се „на Видов дан износи све рухо на поље, да се види на ветру, и свако семе, које је остало непосејано на сунце, да огреје у тај дан сунце, те да никне до нове године“. По називу бога у наведеном одломку види се и каснији преображај Световида у хришћанског светог Вида, који је преузео његове функције.

ЈАРОВИД
Јаровид је бог срџбе, јарости и рата. Познат је и као Јаревид или Јаровит. У основи самог његовог имена је реч јар, која означава ватру, жестину и гнев. Иако су скоро сви словенски богови истовремено и ратници, само је Јаровид заправо бог рата, онај који управља његовим током. Познат је и под именима Жеровид (Геровит), Руђевид (Рујевит), затим Поревид и Јарило. Према легенди, Јаровид долази у пратњи врана па можда отуд веома чест мотив у српским епским песмама да ратне вести доносе црне птице које говоре: „Долећеше два врана гаврана“. Опасан је са седам мачева, док је осми мач, који држи у руци, непобедиви мач Јарост (гнев), а око чела му је свезана трака смрти.
 

ДАЈБОГ
У словенској митологији Дајбог је бог Сунца и ватре, и вероватно први од богова које је Сварог створио, дакле његов „најстарији син“, па се зато често назива и Сварожић. Алтернативна имена: Дажбог, Припегало, Радгост, Хорз, Коледо. Код Срба су, нарочито у народној књижевности, очувани многи трагови о овом богу који је Сунце и ватра, „цар на земљи“, бог злата, сребра и рудника уопште, заштитник ковачке вештине и домаћег огњишта и бог који дарује благостање и срећу, о чему сведочи и честа изрека „да бог да“.

ТРИГЛАВ
Триглав је троглави бог ратник. Словени су га замишљали као бога са три главе и златним повезима преко уста и очију, које носи јер његове очи имају застрашујућу моћ или, како тврде свештеници идола Триглава, зато да не види грехе људи, којима је изузетно наклоњен. Како год било, на његовим киповима увек су, на све три главе, покривене очи. Главе Триглава вероватно представљају небо, земљу и подземни свет. 

ЦРНОБОГ
Црни бог или Црнобог јесте бог таме и владар света умрлих. Његово подземно царство је црно и мрачно, па је и он сам црне спољашњости. Он једини стоји у потпуности насупрот моћних богова склоних људима, једини он човечанству отворено чини зло, познат и као Црноглав. Претпоставља се да насупрот Црнобогу стоји Белобог о коме се, нажалост, осим имена, ништа не зна поуздано. Понегде се у усменом предању помиње и као Бјелун. Можда се иза овог имена крије Перун.

ВЕЛЕС
Велес је бог животиња, поља и шума, односно бог плодности, вегетације и живота у најширем смислу. Источни Словени називају га Волос. Алтернативно име: Господар шуме. Словени су веровали да се овај бог најчешће појављује у виду медведа, иако је способан да се претвара и у разне друге животиње чији је заштитник. У каснијим текстовима је, попут осталих важних богова, означен као демон: изгубио је своје првобитне функције и повезиван је са ђаволом и подземним светом.

СТРИБОГ
Стрибог је у словенској митологији бог речних токова и потока набујалих од кише, бог свих водених и ваздушних струјања. Сви ветрови сматрају се Стрибоговим унуцима. Најчешће спомињан код Источних Словена, он је и бог зиме, леда и мраза који доноси хладне ветрове, буре и невреме. Алтернативна имена: Подага, Погода, Подзвижд.

ВЕСНА
Весна је у старој словенској митологији била богиња пролећа и плодности, задужена за пролеће, јутро и рађање живота. Позната је још и по именима Жива, Дива и Девана. Весна се приказује као прелепа, увек насмејана, нага и боса жена, донекле прекривена рухом од папрати, траве и цвећа, косе која је понекад такође сва од цвећа, спуштене до испод колена. Бујних је груди, како и доликује богињи која означава плодност, а понекад у десној руци држи јабуку, а у левој грозд, или јој је на кажипрсту десне руке ластавица, симбол пролећа, а у левој кита цвећа, која симболизује и брак.

МОРАНА
Антипод Весни, Морана је богиња ноћи, зиме и смрти и најчешће се појављује у лику лепе девојке дуге црне косе, бледог лица, са вучјим очњацима и канџама, одликама које нагрђују њену божанску лепоту и наглашавају њену, у људским очима, злу природу. Позната је свим Словенима, и јавља се под именима Морена, Марена, Марана, Маржана, Маржена. Све зимске непогоде, снег и смрт долазе од богиње Моране, коју су прозвали богињом смрти људског, животињског и биљног света. Њена три главна атрибута су зима, смрт и мрак, а у блиској вези и са њом и са Весном је Стрибог, бог који „односи једну да би донео другу“.

+ за тему Окире
Нашла сам Девану!
Уф колики линк
http://s3.amazonaws.com/files.posterous.com/temp-2011-05-14/iqrhEfynDguqkcJhxtyuBnnIeqxrwcrodycnbpotllerrgeoGhmHhcsrGwoo/DEVANA.JPG.scaled1000.jpg?AWSAccessKeyId=AKIAJFZAE65UYRT34AOQ&Expires=1372945910&Signature=etaC3P2AyWw7AyY0C3n1MX4st0I%3D

МОКОША
Мокоша слови као заштитница жена и женских послова, посебно предења, и као управитељица девојачких судбина и богиња плодности. Замишљали су је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље, награђујући оне које су вредне и кажњавајући оне које нису. С друге стране, распрострањено је и веровање да је посреди зло божанство и да њен кип изгледа као страшна наказа састављена од различитих животиња. Она, према овом тумачењу, означава муке и невоље, ружна је и гадна и симболизује све људске страсти. Понегде је зову Мокош, Мокуша или Мокша.

КОЊИ БОГОВА
Сви словенски богови су по правилу и ратници, па као такви неки од њих имају коње којима се неретко приписују нека необична својства. Ови митски коњи снажно су повезани са Месецом, односно лунарним култом, и често имају два сасвим супротна лица: једно „световно“, обично, и друго „божанско“, моћно и чудесно, које показују углавном ноћу.

ИДОЛИ БОГОВА
„Идоле словенских богова налазимо споменуте код скоро свих старих хроничара; негде су они врло грубо израђени, а негде, опет, као и храмови, уметнички израђени. Идоли су каткад велики као дивови, и толики да су их једва четири вола могла с места помаћи – као Световидов, а негде су врло малени – као онај драгоцени идол Триглавов, кога су жреци скрили испред грамзивих руку хришћанских проповедника. Идоли су редовно били украшени златом и сребром, које су у бојевима као плен задобили; каткада су сасвим посребрени и позлаћени, као скривени идол Триглавов; каткад је међутим, само глава сребрна, а брада златна, као код Перуна.“ (Спасоје Васиљев)

ХРАМОВИ И СВЕТИЛИШТА
Од свих словенских храмова, најбоље су у историјским изворима описани храмови Балтичких Словена, чије је постојање документовано и археолошким ископавањима, а од којих је најпознатији велелепни Световидов храм у Аркони на острву Рујан, разрушен 1168. године. Словенски храмови су често биле велелепне грађевине и због тога на гласу; чак их и арапски географ Масуди у X веку помиње „по чувењу“, јер их сам није видео, али његови описи изгледају претерани и граниче се са фантастиком.

+ za temu Okire. I ne zaboravi da napomeneš da su svim hrišćanskim svecima date osobine slovenskih bogova. Veles je Sveti Vasilije, Mokoška je Sveta Petka, Perun je Sveti Ilija...

МИТСКА МЕСТА

ГРАДИЛИШТА И БАВАНИ
Градиште је култно место на неком узвишењу, или шумски пропланак, где се народ окупља да принесе жртве боговима. Најчешће су се приносиле жртве у воловима или овновима. Хелмолд каже да, након приношења жртве, којем присуствују и жене и деца, „сав народ поседа за богате столове, једе, пије, па се затим весели и игра“.

ГРОБЉА
Прва гробља настала су сахрањивањем мртвих у оближњим пољима и шумама, покрај насеобина, а гробови су означавани најчешће каменим споменицима, али и дрвеним штаповима или високим хумкама земље (могила, или по руском курган, од старе речи за круг). Мртви су понекад спаљивани, а њихов пепео се обично спуштао непосредно у гроб, без урне. У гробовима се често налазило и оружје и друге ствари које су указивале на то да је гроб нови „стан“ за умрлог. Као посмртна жртва, покојника су понекад пратили и његов коњ, пас или соко, а уместо надгробног споменика у земљу је забадано оружје, посебно у случају погинулих у боју.

ВОДЕНИЦЕ
Воденица је за сваког смртника веома корисно, али и опасно место; дању се ту меље жито, али је ноћу треба избегавати по сваку цену. Словени су веровали да је воденицу измислио ђаво, на кога су пренесени атрибути старих словенских богова и који је радо и походи. У њој се скупљају и вампири, вукодлаци, демони, а крај ње дрекавци... У води покрај воденице борави и сам Воданој, водени дух који одатле пролазнике повлачи у воду.

ВИЛИНСКО КОЛО
Вилинско коло, врзино коло и гумно називи су за слична места која поседују нарочиту магичну енергију. То може бити пропланак кружног облика, на коме се трава разликује од околне, по боји или другој врсти биља. То су места на којима се окупљају и играју виле или демони и вештице.

МОСТОВИ И РАСКРШЋА
Словени верују да постоје одређена „нечиста места“ која треба избегавати и на којима се не треба задржавати. Мостови и раскрснице су таква места, јер снажно привлаче нечисте силе, па се тамо, обично ноћу, могу срести многи опасни демони. Провести ноћ на мосту сматра се изузетно храбрим подвигом. То је начин на који младићи понекад доказују девојкама да су стасали у праве јунаке.

ЈАМЕ И ПЕЋИНЕ
Доњи свет је за Словене место на које је могуће стићи чак и за живота, мада нико нема правог разлога за то; ово је место са кога је такође могуће и вратити се, мада јако тешко. Дубоке шумске јаме и пећине представљају најчешће улазе у доњи свет. Обично постоје невидљива или скривена врата која овај улаз држе затвореним, али је могуће сазнати тајну њиховог отварања, што у словенским бајкама полази за руком само најбољим јунацима. 

РАЈ И НАВ
Словени су веровали да душа покојника након смрти прелази у други живот. Душа одлази или у нав или у рај за које је Луј Леже, на основу постојања обе речи у свим словенским језицима, претпоставио да су два одвојена места, пакао и рај. Спаљивање покојника, жртвовање оружја, коња и паса, стављање хране у гроб покојнику и даће на којима се за мртве месе нарочити колачи доказују да су Словени веровали у загробни живот. У песми Смрт Марка Краљевића, Марко убија свога коња Шарца и ломи сабљу, вероватно зато да би и они пошли са њим на онај свет. Овде је занимљиво поменути да се овај „пренос“ са овога на онај свет не односи само на предмете у власништву, већ и на општи статус који једна особа ужива: веровало се да роб на овоме свету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби као слободни људи него да буду заробљени и постану робови.

МИТСКИ ТОПОНИМИ
У веровањима Словена сачувала су се и одређена митска места која није могуће посетити због тога што нико не зна где се налазе. Међу њима су најпознатија Витор планина, света шума Жутибор и Тројанов град, о којима је предање сачувано мало боље него о другим таквим местима. 
Витор је мистична планина за коју многи знају, али нико не зна где је. Та планина се, кажу, налази у облацима, или је пак вечно њима окружена, и мења своје место исто онако како се мењају ветрови. Жутибор је света шума о којој се не зна ништа осим да је дом мистериозне богиње непознатог имена чија слика је красила заставе њених поданика Љутића. Словени из разних крајева верују да су баш рушевине у њиховој близини заправо остаци легендарног Тројановог града.

МАГИЈА

ЧИЊАРИЦЕ
У животу свих Словена, и пре и после примања хришћанства, магија је имала веома важну улогу. Она се користила најпре за лечење и заштиту, али неретко и за наношење штете непријатељу, освајање љубљене особе, стицање благостања и слично. Словенске девојке и жене биле су на гласу као добре чињарице тј. особе које владају магијом. Својим моћним чинима могле су да заштите све што им је драго, али и да омађијају све што им је на сметњи.

АЛОВИТОСТ
За неке људе се каже да су аловити када њихова душа може да изађе из њих, док им тело спава, и претвори се у алу. По једном веровању, дете рођено у кошуљици постаје аловито, по другом, оно се рађа из односа але и жене. Верује се и да су епилептичари увек аловити. Док је душа аловитог човека претворена у алу, његово тело спава, али све оно што се догоди души, док је изван тела, десиће и самом телу – све ране које душа задобије у борби са змајевима пренеће се и на тело уснулога.

ВИДОВИТОСТ
Поједини људи имају несумњиву способност да „виде“ или осете оно што други људи не могу. Они најчешће „виде“ догађаје који ће тек уследити, а према древном веровању Словена могу и да препознају вештицу, аловитог човека или вампира. Видовити су веома често они људи који се роде у кошуљици или са по шест прстију на рукама и ногама, такозвани шестаци, иако ово није услов.

КАМЕН
Камен је предмет који има посебне моћи јер се верује да између душе и камена постоји уска и нераскидива веза. Камен је жив јер има душу. Душа умрлог задржава се у камену и за такав камен се каже да је сеновит. Отуда, вероватно, потиче обичај да се на гроб поставља надгробни камен или споменик. Његова функција је да прими покојникову душу ако покуша да се врати на овај свет.

ХРАСТ
Многи дрвени идоли израђени су од храстовог дрвета, а и света ватра ложила се храстовим дрветом. Многим Словенима позната је и легенда која каже да је у шупљини дебла старог храста скривено оно што највише желимо. Можда прву записану верзију ове легенде дао је, још у XII веку, калуђер Ебо који наводи да је један златни Триглавов идол, након што је Отон разорио словенске храмове, сакривен у „рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета“, тако да се ова светиња „није могла ни видети ни дотаћи“. Ово веровање је временом прерасло у легенду да се у најстаријим храстовима често крију велика блага.

ВЕНАЦ БИЉА
Венац биља оставља се на неко место како би се оно заштитило од злих утицаја. Познат је обичај да се бацањем венаца цвећа у воду осигурава заштита од дављења. Пред поједине празнике, на капију или врата ставља се венчић пољског цвећа да би се кућа заштитила од урока. За заштиту од вампира и вештица користи се венац белог лука, уз качење глогових трнова на кућна врата. Сви ови венци су кружног облика, што указује на магијску заштитну улогу. 

ЗМАЈЕВА ГЛАВА
Где би се у поље бацила глава убијеног змаја, тај би предео почео да доноси обиље плодова. Ова функција главе змаја у вези је са његовом плодношћу, јер је змај у народним песмама и приповеткама познат као велики љубавник из чијег се односа са женама рађају највећи јунаци. Глава змаја у разним магијским радњама има велику оплодну моћ и извесно је да у себи носи сачувану комплетну његову „омнипотентност“.

КОШУЉА ОД УРОКА
Кошуља од урока је део одеће који треба да заштити онога који је носи. Кошуља има магичну моћ само ако су је изаткале, уочи недеље и у глуво доба ноћи, прајасне жене.

ВОДА
У магијским обредима важну улогу има и лековита вода. То може да буде вода са неког лековитог извора, али и вода над којом је извршен одређени магијски ритуал, рецимо, сливање воде низ моћи или мошти, тј. мртвачке кости, приликом истеривања беса. У оваквој води се обавља ритуално купање или умивање, а понекад се она и пије или користи као састојак у неком комплекснијем магијском рецепту. Вода се такође користи и за предвиђање будућности, у поступку који се назива хидромантија. Изузетно лековитом сматра се неначета вода која постоји у дубинама шумских пећина. Извођењем посебног ритуала, од неначете воде ствара се вода аџијазма која је незаменљиво оружје у борби против вампира. Вода из руке на наковњу je лековита – болесник треба само да подметне врат и буде пошкропљен том водом како би се излечио! Вода заборава је посебна вода која је замрзавањем добила своја мистична својства. Када се попије, на све се заборави.

РАСКОВНИК
Расковник је трава магичне моћи. Њом се може свака брава отворити, сваки оков расковати, свака чин рашчинити. Када се тражи расковник, човек сам себе (понекад неку другу особу или неку животињу) окује у букагије и тако окован тумара ноћу; тамо где се окови сами отворе и спадну, ту мора бити расковник. До митског блага цара Радована може се доћи само помоћу ове траве, а кажу да постоји једна ноћ у години у којој папрати цветају магичним цветом и да је то ноћ у којој је најлакше пронаћи расковник, док неки тврде да је то и једино време када се може пронаћи, а други да је баш тај магични цвет папрати заправо расковник.

ПРОРИЦАЊЕ
Различити магијски обреди имали су различите функције. Понекад да се неко заштити од деловања злих сила, понекад да се особа том деловању изложи, али је најчешћи циљ ипак био да се особи, породици или чак целокупном племену прорекне будућност на основу тумачења „добрих“ или „злих“ знамења. Познавањем будућности она се могла изменити, на пример одустајањем од неког планираног подухвата.

НЕМУШТИ ЈЕЗИК
Међу способностима са којима се човек може родити свакако није немушти језик. Они који ову моћ поседују чувају је као највећу тајну. Човек на неки мистериозан начин добија дар немуштог језика и онда је у стању да разуме говор животиња, па чак и да разговара са њима. Понегде се каже да ономе ко познаје немушти језик „свака травка сама дивани од које је болести љекарија“, дакле и биље му на неки начин саопштава своју лековиту употребу. Најређе се спомиње треће својство, да човек који стекне овај дар од тада зна и све језике света.

ИМЕНА ОД УРОКА
Словени су веровали да се опаке животиње или болести на неки начин „призивају“ изговарањем њихових правих имена, па су та имена била табуисана и, уместо њих, често су коришћена описна имена или имена од милоште. Такође, познавањем правог имена човека или божанства може се стећи одређена моћ над њим, па се и ова имена крију од странаца и непријатеља. Можда је најбољи пример табуисања назив медвед, који је остатак „безопасног“ имена медојед тј. онај који једе мед. Словени, како га не би призвали, не изговараху његово право, страшно име, које је због тога и даље непознато.

Okire, izvinjavam se na spamu, ali svaka ti cast za sve ovo!

LunarFang ::Okire, izvinjavam se na spamu, ali svaka ti cast za sve ovo!

Хвала, хвала!
Иначе, ово су одломци из књиге "Словенска митологија" од Ненада Гајића.

МИТСКА БИЋА

АЖДАЈА
Аждаја је огромно чудовиште накарадног облика, које се још назива и аждаха, аждахака или, погрешно, ала. Има велике чељусти, оштре зубе и дуг, скоро змијски језик, увек има и четири ноге и дугачак реп, а уместо једне има три, пет, па и више глава. Аждаја живи по великим водама где сачекује пролазнике, израња и прождире људе и животиње. Аждаје често живе у дубоким језерима, у близини великих шума, одакле излазе око поноћи, да би се храниле. Осим у језерима, има их и у широким рекама, а неки кажу чак и у мору. У неким крајевима за дугу на небу верује се да је аждаја која пије воду.


АЛА
Змај постаје од четрдесетогодишње, а ала од стогодишње змије; ала онда пушта ноге које је до тада крила. Понегде се назива и алетина, ламија, ламња или шаркањ, а провобитно прасловенско име (иако се понегде наводи да је у питању турцизам) вероватно је било хала, што је реч која истовремено описује и непогоду. За разлику од аждаја, але могу и да лете, мењају облик, па и да се претварају у људе, а уз то су у вечном сукобу са змајевима. 

АНЂЕО
Анђели су сви веома слични, имају крила и увек су изузетно лепи јер њихова физичка лепота оличава њихову душевну чистоту. Често се из истог разлога описују и као бели или блештави. Умилног су гласа, вечно млади и невидљиви обичним људима и грешницима. Има их колико и људи, јер сваки чува „свог“ човека. У руци обично носе мач, иако из предања није јасно да ли га и у које сврхе користе.


БАУК
Верује се да се бауци у потпуној тишини скривају у мраку и да се од њих тада могу видети само очи које светле. Ово су страшила у животињском облику, која се и дању крију по рупама и мрачним местима. Ноћу, из мрака, у потаји вребају жртву да је уграбе, однесу, удаве или прождеру, како већ по којој причи. Изгоне се виком, лупањем и светлошћу, јер су упркос својој грабљивости прилично плашљиви. Бауцима се често плаше немирна деца.

БЕС
Зао дух који се увлачи у човека или животињу и који их нагони да побесне. Бесови, бијесови или бијеси, понегде и јади („какви те јади море?“) некакви су мрачни духови који „кидишу“ на људе; они улазе у тело човека и обузимају га изнутра. Тиме стичу власт над човеком, наводећи га на блуд, лаж, пороке, безумно понашање...

БЕСОМАР
Бесомар је демон грозоте и одвратности, често поистовећиван са вампиром или вукодлаком. Због неких сличних карактеристика, многи истраживачи мита, посебно балканолози, изједначавали су вампира, вукодлака и бесомара, тврдећи да су то само три различита имена за једног истог демона. Ипак, док је између вампира и вукодлака могуће уочити довољан број разлика да се ово мишљење оповргне, и даље није могуће са сигурношћу тврдити да је бесомар у потпуности друкчије митско биће. 

ВАМПИР
Вампир је међу свим народима прихваћено митолошко биће, преузето из словенске митологије. Вампиром се, посебно на Балкану и у Украјини, сматра дух умрлог или леш који је оживео, а оживео га је зао дух или ђаво; то је покојник чија душа не може да оде на онај свет, већ остаје заробљена у умрлом телу. Понегде се назива још и лампир или упир. Реч вампир је пореклом српска, па је преко осталих словенских језика ушла у све језике света. О убијању вампира, али без помињања овог имена, говори се још у „Законику српског цара Душана“, проглашеном 1349. године, у члану 20: „О врачарима, који тела мртвих спаљују“.


ВЕШТИЦА
Вештице су жене које за живота сопственом вољом, „продајом душе ђаволу“, стекну натприродна својства. Понегде се приповеда и да је женско дете рођено у црвеној кошуљици или у последњој Месечевој мени предодређено да након пунолетства постане вештица. Код њих се зло огледа у њиховој ружноћи, старости и неприкривеној окрутности, иако све ово није правило, јер се својим волшебним моћима вештице могу људима приказати и као младе и лепе девојке. Вештац је у словенској митологији мушки пандан вештици, али се сачувало веома мало предања и записа о њима.

ВИЛЕ
Споменици из VI века говоре да су Словени обожавали виле. Оне су нижа митска бића, прелепе, вечно младе жене са дугом косом у којој лежи сва њихова моћ. Живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водарице, бродарице, изворкиње) или у облацима (облакиње) и дивљем биљу (биљарице). По предању, виле се рађају из росе, на неком црвеном цвећу, кад истовремено пада киша и греје сунце, па се на небу појављује дуга.




ВИЛЕЊАЦИ
Вилењаци су, према предању, деца смртних људи и бесмртних вила. Отуда њихова дуговечност, љубав према слободи, дрскост, а понекад и извесна натприродна својства или снага. Оваква деца нису реткост, јер се рађају како из брака виле и човека, тако и из њихове слободне љубави; људски морал, у очима вила, нема никакву вредност, и оне су често спремне да из сопственог хира ступе у краткотрајне и површне односе са људима.

ВОДЕНИ ДУХ
Водени дух је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у кристалном двору у води, чији је господар. Станиште Воденог духа се, према разним причама, налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке или кћери су русалке, а он сам је предводник легендарне војске од стотину водењака, која с вечери напада оне који се тада нађу поред воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство Воденог духа и као таква забрањена за људе; да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне животињске жртве. Водени дух се понекад описује са упадљиво црвеним очима или са козјим ушима; каткада ритмичним ударцима о стеновито дно наређује напад своје војске који сâм предводи.

ВОДЕЊАЦИ
Водењаци настају од оживелих утопљеника. Допола су људска бића, а од пола рибе; имају рибљи реп који им олакшава пливање. Водењаци живе у води коју никада не напуштају; ово не важи једино за женске водењаке, русалке, које се тако називају једном годишње, када током русалне недеље излазе на овај свет, због чега их понекад мешају са вилама. И водењаци и русалке описују се са распуштеном и дугом косом, често зеленкасте или црвенкасте боје, због растиња којим је прекривена.