Мervin Pik, Gormengast

Tрилогија о замку Горменгаст, која се састоји од романа "Титус Гроун" (1946), "Горменгаст" (1950) и "Усамљени Титус" (1959).
Први део Титус Гроун насловљен је по наследнику Горменгаста који се рађа на почетку романа, али он није актер радње. То је просто зато што на крају дела има једну годину. Током те године заплет припрема сцену за његову владавину, пошто ће његов отац нестати (заправо сломљен се убити на бизаран начин). Нема говора о некаквом дефинисаном регенству пошто се ритуали одвијају без именоване власти. Ритуали су најбитнији, а Титус је битан као симбол, непрекинути ланац владајуће лозе.
Оно што је занимљиво у првом делу је упадљив изостанак исказивања емоција. Једини љубавни заплет у преко пет стотина страница је троугао повезан са дојиљом Кедом. Она је из насеобина, изван зидина замка, што може доста да нам говори. Нема ни родитељских емоција – грофица Гертруда пошто се породила мирно каже да јој доведу сина када буде имао шест година. Своје мајчинство она ће до краја показивати само повремено. Стирпајк истина шармира уседелице, и то је део његовог успона, али реч је о комплиментима без икакве страсти. Фуксија се тек навикава на свог брата Титуса, она истина има емоције, сасвим типичне за адолесцента. Па ипак, у случају опасности, када су наши јунаци у запаљеној библиотеци, неће бити спорно да се деца спасавају прва, постоје и друге прилике када се испод хладног оклопа нешто може наслутити.

Други део прати Титуса од поласка у школу до ране младости. Овај део се зове Горменгаст, јер ту је сам замак јунак. Емоција овде има више, љубави и мржње. Фуксија се заљубљује у убицу; Титус у Створа, његову посестриму одраслу у шуми (једини лик који је описан фантастични особинама, код других ликова све је у атмосфери коју стварају); докторова сестра ће пронаћи мужа... Лик Барквентина је сликан јарким бојама, као и Стирпајка који ће га заменити на месту чувара традиције.
Овде сазнајемо нешто мало више, али само мало више, о уређењу које постоји у Горменгасту. Упознајемо учитеље, који су по свему судећи нека средња класа. Они живе празним животима без присуства жена (школа у коју Титус иде је за момке, да ли има женских школа не знамо). Помињу се на више места „хијерофанти“ (дефиниција каже – тумачи и учитељи богослужбених обреда), који би били нека врста чиновника. Њихова улога није објашњена. Занимљиво је да се овај израз појављује и у трећем делу у којем је радња смештена у „савременом свету“.
Заплет Горменгаста (целе трилогије, а посебно другог дела) има свој чудни ток. Догађаји се одвијају у низу година, делимично зато што је за Стирпајкову заверу потребно време, делимично зато што другима треба времена да укључе мозгове. У првом делу Флеј и Свелтер буквално схватају да се освета пије хладна. Али кад дође време за обрачун, ствари се одвијају муњевито и аутор их детаљно прати из тренутка у тренутак. Јасно су описане и „мисли“ (зовимо их тако) које нису артикулисане, већ обухватају само део бића – ум ако не и мозак. Психолошки портрети у одсудним тренуцима...
Целим другим делом имамо две побуне. Стирпајк је бунтовник јер жели да по сваку цену напусти додељену му животну улогу. Веза са сестром грофа је нешто што се не може ни замислити. Оно што му је успео, да постане тумач традиције, такође је нечувено (јер он није из „школе хијерофаната“). Осим амбиције код њега немамо много идеја. Зна да помиње друштвену једнакост свих, али не знамо да ли стварно тако мисли или шармира Фуксију. Познавање Закона добро ће му доћи, а по потреби их фалсификује. У очима Титуса он је пре свега службеник, и тако оличава нешто против чега се овај буни.
И Титус жели напуштање своје улоге, коју види као највећи терет. Иако је та улога на самом врху. Својом побуном он ће доћи у колизију са Стирпајковом побуном, из чега ће изаћи као победник и убица. Кроз покушаје бекства он одраста, и на крају одлази јавивши се својој мајци. Она му одговара „Не постоји ништа друго. Вртећеш се у круг, Титусе Гроуне. Не постоји пут, не постоји стаза која те неће довести кући. Јер све води у Горменгаст“. Титус ипак одлази.
У трећем делу Титус доспева у град где га нико не зна, у свет где нико није чуо за Горменгаст. Имајући у виду његову побуну у другом делу читалац би помислио да је Титус задовољан. Није ли то оно што је тражио, барем то да га нико не зна? Ништа није даље од истине! Млади јунак даће све од себе да убеди људе у истинско постојање ритуала и огромног замка.
Но, за таквог Титуса у овом свету нема места. Он ипак одраста. Последично, у овом делу има доста осећања. Тутус ће имати страствену везу са старијом Јуноном, која је на суду преузела одговорност за њега (суђено му је као скитници). Он је напушта јер не може бити миран. Спасава га и Чита, ћерка научника, али према њој ће осећати само пожуду. Али онај ко га спасава од самог почетка до краја је његов груби пријатељ Мазлхеч, који изгледа на свој начин монументално (тако је описана само још Титусова мајка Гетруда).
Трећи део ипак има елемената научне фантастике (из угла тог времена). Помињу се беспилотне летилице и видео надзор. Шта ли би Мервин мислио о данашњем свету где се ова техничка чуда користе за репресију, како то и он помиње!? Злокобна фабрика, која се такође више наслућује него што је описана, настала је у визији аутора пошто је он после рата посетио концентрациони логор – један од кључних симбола ХХ века.
Оно што је гушило Титуса, наизглед бесмислена традиција Замка, овде му веома недостаје. Без Горменгаста се осећа изгубљено. И цео „нови“ свет не делује ништа реалније од замка који је обухватао цео тада познати свет. Титус у својим лутањима наилази на летећу куглу коју разбија каменом из Кремене куле Горменгаста, јединим што је остало да га сећа на дом. Он тада губи и камен, последњи доказ властитог постојања. Али нема времена за жаљење. Јер то је била играчка „бескрајног прогреса“ и научници (тако названи, њихова наука није објашњена) крећу да му се свете. Мазлхеч упућује Титуса на фантазмагорично Подречје, где одлазе избеглице из таквог света. Научници ће се осветити над Мазлхечовим животињама.
Расплет је фантастичан, достојан целог дела. Много тога треба бити освећено. Част девице (научникова ћерка) коју је Титус хтео само из разлога пожуде и Мазлхечове безразложно убијене животиње. Освета над Титусом је спрдња са Горменгастом, представа у којој је његов живот пародиран.
Трећи део је писан доста личније, што је последица ауторове болести и ратног искуства. Требало је идеју Горменгаста ставити у контекст модерног света. Технолошки ниво Горменгаста је прединдустријски, што ће рећи да постоји ватрено оружје, али не постоји струја. И то ватрено оружје актери не користе много у својим сукобима, преферирајући оно „хладно“ – поред ножева и сатара деловаће и ватра, или затварање жртве тамо одакле не може побећи. Тутус нема проблем са технолошком разликом. Не видимо да он има неки проблем да се снађе у свету аутомобила, лифтова и авиона. Али недостатак смисла га сасвим изједа, не да му мира. Смисао за њега је Горменгаст, све оно што је хтео да напусти.
На крају речи његове мајке Гертруде добијају смисао – Горменгаст се носи са собом. То је начин живљења.

Odlično je.

Књига је одлична, мада је због тешких, густихи барокних описа тешка за читање. Али управо ти описи и карактеризација ликова су оно због чега је вреди прочитати. Никад нисам прочитала тако чудну и гротескну дескрипцију као у овој трилогији и тако необично представљање ликова. Надмашио је чак и Џорџа Мартина. Мервин Пик је стварно невероватан и недовољно познат писац.

Za ovo sam se jos vise zainteresovao, moracu da pogledam u biblioteci....

Jedna od najbolje napisanih knjiga koje sam ikad procitala. Covek je umetnik.

Читала си Есме?   Ја отворила давно тему и само нас троје на форуму прочитали  Коначно још једна душа  Који ти је омиљени део од три? Шта ти се највише свиђа у књигама? Радња, описи, ликови?

Ovo me je zainteresovalo. Kakvi su utisci i da li vredi baciti pogled na ovo?

Night Till Dawn  Биће ти тешко да уђеш у причу знаш како су густи описи  Али генијални. Све-ликови, атмосфера... Никад тако нешто ниси прочитао сигурно  Ја бих ти препоручила прву књигу па ако стигнеш до пола и не свиди ти се онда немој даље  Горе имаш сиже у првом посту

Staviću je na spisak za čitanje. A da li se može nabaviti na srpskom?

Може сигурно има у библиотеци! У ПДФ-у нисам могла да ископам

Nestade mi negde poruka...
Elem, tesko je reci sta je najbolje, ali mislim ipak opisi. Stil pisanja je neprevazidjen, nacin na koji od naizgled trivijalne stvari pretvara u nesto prepuno znacenja...Ne znam kako drugacije to da opisem sem kao umetnost, a da ne zadjem u metafiziku
 Doduse, davno sam citala pa se detalja ne secam bas najbolje...eto izgovora da ponovo procitam:)
Koliko znam, prve dve su sigurno prevedene na srpski, i to odlicno, a do sad bi trebalo i da je treca, tako da sigurno ima da se nadje.

Слажем се.  Некако су описи ванвременски, најприближнији барокним али као мешавина барока и авангарде  Како људи иначе описују  Имао је црну косу и топле смеђе очи...  
Код Пика би то било Имао је косу као кобиљи реп и очи као кестење тек извађено из ватре или тако нешто ха ха ха а то је тек физички опис; мајстор је и за психолошку карактеризацију.

Sto je najsmesnije, ja sam za njega saznala preko Praceta, u pitanju je bio opis zamka u Lenkru, cini mi se i islo je otprilike: gradio ga je arhitekta koji je cuo za Gormengast, ali nije imao dovoljno veliki budzet
Da, pa, pisac kao sto je Pik je najbolji primer za to sta je sve moguce uraditi recima...secam se, kada sam citala, imala sam osecaj da svaka recenica toliko docarava ono o cemu govori da to doslovno nastaje preda mnom...eto znala sam da cu otici u metafiziku

Хеј то ми је промакло код Прачета! Значи он је ладно читао Горменгаст!  Краљ. Знала сам да је краљ  Тачно а то што ти дочарава, тј. оно што Пик ставља пред тебе је толико другачије од онога како си ти дотада замишљала или доживљавала свет око себе или изглед неке особе или њено понашање уопште; као да те натера да одједном посматраш све из другог угла.

Da, predstavio je jedan potpuno novi, a celovit svet koji iako je toliko drugaciji i funkcionise po potpuno drugacijim pravilima i dalje uspeva da citaoca uvuce u sebe. E to se zove knjizevno dostignuce

Слажем се писци углавном морају да "разводне" своје мисли да би читаоци могли да их прогутају. Замисли ти овог генија који је све своје мисли излио баш такве какве јесу на папир  И учинио да целу ту његову конструкцију, ту паралелну реалност, ми као такву прихватимо и доживимо баш као што ју је он доживео. Као да има кичицу у руци а не хемијску  Или... Прсте на тастатури. Штагод
Ево нашла сам описе
-Gormenghast. 
Withdrawn and ruinous it broods in umbra: the immemorial masonry: the towers, the tracts. Is all corroding? No. Through an avenue of spires a zephyr floats; a bird whistles; a freshet beats away from a choked river. Deep in a fist of stone a doll's hand wriggles, warm rebellious on the frozen palm. A shadow shifts its length. A spider stirs...
And darkness winds between the characters.
-"It was a long head.

It was a wedge, a sliver, a grotesque slice in which it seemed the features had been forced to stake their claims, and it appeared that they had done so in a great hurry and with no attempt to form any kind of symmetrical pattern for their mutual advantage. The nose had evidently been first upon the scene and had spread itself down the entire length of the wedge, beginning among the grey stubble of the hair and ending among the grey stubble of the beard, and spreading on both sides with a ruthless disregard for the eyes and mouth which found precarious purchase. The mouth was forced by the lie of the terrain left to it, to slant at an angle which gave to its right-hand side an expression of grim amusement and to its left, which dipped downwards across the chin, a remorseless twist. It was forced by not only the unfriendly monopoly of the nose, but also by the tapering character of the head to be a short mouth; but it obvious by its very nature that, under normal conditions, it would have covered twice the area. The eyes in whose expression might be read the unending grudge they bore against the nose were as small as marbles and peered out between the grey grass of the hair.
This head, set at a long incline upon a neck as wry as a turtle's cut across the narrow vertical black strip of the window.
Steerpike watched it turn upon the neck slowly. It would not have surprised him if it had dropped off, so toylike was its angle.
As he watched, fascinated, the mouth opened and a voice as strange and deep as the echo of a lugubrious ocean stole out into the morning. Never was a face so belied by its voice.
The accent was of so weird a lilt that at first Steerpike could not recognize more than one sentence in three, but he had quickly attuned himself to the original cadence and as the words fell into place Steerpike realised he was staring at a poet.”