Vestac -The Witcher series - Andzej Sapkovski

Samo ću da kažem da sam našla u Alnariju sva prva 4 dela Wicthera i koliko se sećam, sve su po 700 din. Prve dve su u izdanju IPS-a ...

http://www.knjizare-vulkan.rs/oblast-DOMACE-KNJIGE-1-kategorije-FANTASTIKA~329

Ja sam samo Mač Sudbine pročitao.

Koliko znam prvo je izašla knjiga pa onda igra.

Pa i jeste.

Mač sudbine 1992.
Poslednja želja 1993. ali izdanje na engleskom tek 2008.
Čitao sam Poslednju želju i prilično je zanimljiva, sa Geraltovim dogodovštinama i uvrnutim bajkama

Zašto sam ja čitala prvo želju? o.O

ja sam samo Poslednju Zelju i Krv Vilenjaka procitao.

Вештац

Глава 1


Касније, причало се да је човек дошао са севера, кроз Конопареву(?) капију. Дошао је пешке, водећи свог натовареног коња за узде. Било је касно попдне и конопарске, седларске и кожарске радње увелико су биле затворене, а улице пусте. Било је вруће, али човек је имао црни капут набачен на рамена. Привлачио је пажњу.

Зауставио се испред гостионице ''Стари Наракорт'', стајао тамо неколико тренутака, слушајући жагор гласова. Као и обично, у ово време, била је пуна људи.

Странац није ушао у Стари Наракорт. Повео је свог коња даље низ улицу до друге механе, мање, зване ''Лисица''. Не уживајући у најбољој репутацији, била је скоро празна.

Крчмар подиже главу изнад бурета укисељених краставаца, и одмери човека погледом. Странац, и даље у свом капуту, стајао је укочено испред шанка, непокретан и тих.

''Шта бисте?''

''Пиво'', рече странац. Глас му није био пријатан.

Гостионичар ориса своје руке о кецељу и напуни искрзани глинени крчаг. Странац није био стар, али његова коса беше скоро потпуно бела. Испод капута носио је изношени кожни прслук(дублет?), привезан око врата и рамена.

Док је скидао капут људи око њега приметише да је носио мач – ништа неуобичајено само по себи, скоро сваки човек у Визими носио је оружје – али нико није нсио мач окачен о леђима као да је лук или тоболац.

Странац није сео за сто са неколицином других гостију. Остао је да стоји код шанка, пробадајући крчмара својим погледом. Попио је гутљај из крчага.

''Тражим собу за вечерас''.

''Нема собе'', проунђа крчмар. ''Питај у 'Старом Наракорту'.''

''Радије бих остао овде.''

''Нема собе''. Крчмар коначно препознаде странчев нагласак. Био је ривијски.

''Платићу''. Странац је говорио тихо, као да је несигуран, и цела та гадна афера је почела. Богињави човек налик зрну пасуља, који, од како је ушао, није скидао своје натмурене очи са странца, устао је и пришао шанку. Два његова пратиоца подигла су се за њим, не више од два корака иза.

''Нема овде собе, ривијска луталице'', плану погињави, стајавши десно од странца. ''Не требају нам људи као ти у Визими. Ово је пристојан град!''

Странац узе свој крчаг и удаљи се. Бацио је поглед на крчмара, који је избегавао његове очи. Ни на крајпамети му није било да одбрани Ривијца. На крају крајева, ко још воли Ривијце?

''Сви Ривијци су лопови'', наставио је богињави; његова дах се осећа на пиво, бели лук и бес. ''Чујеш ли ме, копилане?''

''Не може да те чује. Уши су му пуне гована'', рече један од људи с њим, док се други насмејао.

''Плати и иди!'', узвикну богињави.

Тек тада је странац погледао у њега.

''Завршићу своје пиво.''

''Да ти помогнемо,'' богињави просикта. Избио је крчаг из странчеве руке, истовремено га ухвативши за раме, и зарио прсте у везице које су ишле дијагонално преко странчевих груди. Један од људи иза њега подигао је песницу за ударац. Дошљак се згрчио, избацивши богињавог из равнотеже. Мач је зајечао у канијама и кратко заблистао на пригушениј светлости. Место се утишало. Чуо се врисак, и један од преосталих муштерија отетурао се ка излазу. Столица је пала с треском, а земано посуђе шупље је лупило на под. Крчмар, дрхтавих усана, погледа ка ужасно засеченом лицу богињавог, који је, држећи се прстима за шанк, полако нестајао из крчмаревог вида. Она двојица су лежали на поду, један непомичан, а други јаучући и грчећи се у тами. Женски хистерични врисак дрхтао је у ваздуху, парајући уши, док се крчмар стресао, ухватио дах и повратио.

Странац се повукао ка зиду, напает и опрезан. Држао је мач обма рукама, машући сечивом кроз ваздух. Нико се није померио. Ужас, као хладно блато, било је јасно оцртано на њиховим лицима, паралишући удове и бклокирајући грла.

Три стражара улетела су у механу са лупом и шкрипањем. Мора да су били близу. Имали су штапове са кожним ремењем на готовс(или бар ја мислим да је то то), али видевши лешеве, исукали су мачеве. Ривијац је притиснуо леђа уза зид, и левом руком извукао бодеж из чизме.

''Баци то!'', један од стражара узвикну дрхтавим гласом. ''Баци то доле, вуцибатино! Идеш с нама!''

Други стражар шутну сто између њега и Ривијца.
'
'Иди по људе Треска!'', вкнуо је трећем стражару, који је стајао најближе вратима.

''Нема потребе'', рече странац спуштајући свој мач. ''Ићи ћу својевољно.''

''Ићи ћеш ти, кучкин сине, до краја конопца!'', узвикну уздрхтали стражар. ''Баци тај мач или ћу ти разбити главу!''

Ривијац се брзо исправио. Брзо је ставио сечиво под леву руку, док је десницу подигао у правцу стражара, лако описавши компликовани знак у ваздуху. Нитне у његовој постављеој туници од зглоба до лакта блеснуше.

Стражар се повукао, штитећи лице рукама. Једна муштерија је поскочила док је друга полетела к вратима. Жена је поново вриснула, дивље и продорно.

''Поћи ћу својевољно'', понови странац својим одјекујућим, металним гласом. ''Сва тројица вас ићи ћете испред мене. Водите ме до кастелана. Ја не знам пут.''

''Да, господине'', промрмља стражар, спуштајући главу. Кренуо је ка излазу, гледајући око себе изазовно. Друга два стражара, крећући се уназад, га ужурбано испратише. Странац их је пратио у стопу, враћајући мач и бодеж у каније. Кад су прошли столове, преостали гости сакрише лица од опасног странца.

Глава 2


Велерад, кастелан Визиме, почешао се по бради. Није би ни сујеверан ни слабић, али није уживао у помисли да ће бити сам са белокосим човеком. Коначно, донео је одлуку.

''Идите'', наредио је стражарима. ''А ти, седи. Не, не ту, мало даље, ако можеш.''

Странац је сео. Није више носио ни мач ни капут.

''Ја сам Велерад, кастелан Визиме.'', рече Велерад, играјући се са тешким маљем положеним на столу.

''И слушам. Шта желиш да ми кажеш, разбојниче, пре него што те баце у тамницу? Троје убијених, и покушај бацања чини; није лоше, уопште није лоше. Људе набијају на колац због тога у Визими. Али ја сам обичан човек, па ћу те саслушати, пре него што те погубе. Говори.''

Ривијац је откопчао своју јакницу и извукао гужву беле козје коже.

''Ово сте окачили на раскрсницама и механама'', рекао је тихо. ''Је ли оно што је написано овде истина?''

''Ах'', Велерад промрмља, гледајући у руне утиснуте у кожу. ''Значи то је то. А ја нисам погодио одмах. Да, истина је. Потписано је од стране Фолтеста, краља Темерије, Понтара и Махакама, што га чини истинитим. Проглас је проглас, вешче, али закон је закон – и ја се старам о реду и закону у Визими. Нећу дозволити да људи буду убијани! Разумеш?''

Ривијац климну да покаже како разуме. Велерад бесно загрокта.

''Носиш ли знак вештаца?'' Странац посегну у јакницу још једном и извуче округли медаљон на сребрном ланчићу. Приказивао је главу вука, огољених очњака. ''А имаш ли име? Било које ће користити, да би разговор био лакши.''

''Зовем се Гералт.''

''Гералт онда. Од Ривије, разумем, судећи по акценту?''

''Од Ривије.''

''Добро. Знаш шта Гералте? Ово,'' Велерад лупи шаком по прогласу, ''Пусти то. Ово је озбиљна ствар. Многи су покушали и подбацили до сад. Ово, пријатељу, није исто као и пребијање пар вуцибатина.''

''Знам. То је мој посао, Велераде. А проглас нуди три хиљаде орена награде.''

''Три хиљаде'', Велерад одмахну, ''И принцеза за жену, или бар тако гласине говоре, иако блажени Фолтест то није објавио.''

''Не занима ме принцеза.'', Гералт рече смирено. Седео је непомично, с рукма на коленима. ''Само три хиљаде.''

''Каква времена'', уздахну кастелан. ''Каква покварена времена! Пре двадесет година, ко би помислио, па и у пијаном бунилу, да ће такво занимање као што је вештац постојати? Лутајуће убице базилиска; путујуће убице змајева и водника! Реци ми Гералте, да ли је дозвољено пиво у твом еснафу?''

''Наравно.''

Велерад пљесну рукама.

''Пиво!'', позвао је. ''И седи ближе Гералте. Шта ме брига?''

Пиво, када је донето, било је хладно и пенушаво.

''Зла времена'', Велерад замрмља, повукавши добар гутљај из крчага. ''Свакаква је прљавштина испливала. Махакам, у планинама, мучи се са бабарогама. У пршлости су само вукови завијали по шумама, а сад су ту коболди и спригани где год да пљунеш, вукодлаци ли нека друга штеточина. Виле и русалке отимају децу из села на стотине. Имамо болести о којима се до сад ништа није чуло; коса ми се диже на глави. А сад, поврх свега тога, ово!''

Гурнуо је кожни пергамент преко стола. ''Није ни чудо, Гералте, да су услуге вас вештаца у потражњи.''

''Краљев проглас, кастелане'', Гералт подиже главу. ''Да ли знаш детаље?''

Велерад се нагну назад у столицу, и склопи руке изнад стомака.

''Детаље? Да, знам. Не из прве руке можда, али из доброг извора.''

''То и хоћу.''

''Ако инсистираш, онда слушај.'' Велерад попи још мало пива, а онда утиша глас. ''Током владавине старог Медела, његовог оца, кад је наш племенити краљ још био принц, Фолтест нам је показао за шта је све способан, а био је способан за много тога. Надали смо се да ће прерасти то. Али након крунисања, Фолтест је превазишао самог себе, за не поверовати: направио је рођеној сестри дете. Ада је била млађа, и увек су били заједно, али нико ни у шта није сумњао, осим можда краљице... Да пређем на ствар: изненада, ту је Ада са огромним стомаком, и Фолтест како прича да ће венчати са својом сестром. Ситуација је постала још напетија јер је Визимир од Новиграда желео да уда Далку, своју кћерку, за Фолтеста, и већ је послао изасланике. Морали смо да обуздамо Фолтеста да их не увреди, и срећом смо успели, иначе би нас Визимир растргао. Онда смо, уз Адину помоћ – јер она је утицала на свог брата – успели да убедимо дечака да одустане од брзог венчања.

И тако, Ада се породила. А сада лушај, јер овде све почиње. Само је неколицина видела шта је родила, али једна бабица је скочила с торња у смрт, а друга је изгубила чула и тако је одузета и до данашњег дана. Тако погађам да је краљевско копиле – девојчица – недоношче, и да је одмах умрла. Нико није журио да пресече пупчану врпцу. А ни Ада, на њену среу, није преживела порођај.

Али онда, Фолтест поново ступа на сцену. Мудрост налаже да се краљевско копиле спали или закопа негде у дивљини. Уместо тога, по наређењу племенитог краља, положена је у саркофаг и сахрањена у гробници испод палате.''

''Сад је прекасно за твоју мудрост.'' Гералт подиже главу. ''Један од Знајућих је требао да буде позван.''

''Мислиш један од оних шарлатана са звездама на шешируима? Наравно. Око десет њих је дошло трчећи касније, кад је постало познато шта је лежало у саркофагу. И шта је из њега излазило ноћу. Једне ноћи – био је пун месец – чули су се врисци у палати, вика и галама! Не морам да ти кажем, то је твој занат и прочитао си проглас. Дете је расло у ковчегу – и то како! – нарасло са невероватним зубима! Једном речју, постало је стрига. Штета што ниси видео лешеве, као ја. Да јеси, широко би обишао Визиму.''

Гералт је ћутао.

''Онда, као што рекох'', Велерад настави, ''Фолтест је позвао читаву гомилу чаробњака. Сви су брбљали у исто време, и замало се поубијали са оним штаповима које носе са собом – да се бране од паса, без сумње, кад су пуштени на њих. И ја мислим да им се то редовно дешава. Жап ми је, Гералте, ако имаш другачије мишљење од чаробњацима. Нема сумње да имаш, у својој професији, али по мени, то су варалице и будале. Ви вешци будите више поуздања у људима. Барем сте много директнији.''

''Али, да пређемо на ствар.'' Кастелан провири у свој крчаг, па насу још пива за себе и Ривијца. ''Неки од савета чаробњака и нису деловали толико глупо. Један је предлагао да се стрига спали заједно са палатом и саркофагом. Други је предлагао да јој се одсече глава. Остали су били заинтересовани да јој забију кочеве од јасике по дану, кад ђаволица спава у свом ковчегу, уморна од свог ноћног провода. Нажалост, један од њих, шаљивџија са шиљатом капом и ћелавом тиквом, грбави пустињак, тврдио је да је то магија: чин би могла бити рашчињена, и стрига би се претворила у Фолтестову кћерку, лепу као слика. Неко би једноставно морао да остане у крипти једну ноћ, и то би било то. Након чега је – замисли будале? – отишао у палату на једну ноћ. Мало је од њега нађено ујутру, наиме штап и шешир. Али Фолтест се ухватио те идеје као чичак за псећи реп. Забранио је сваки покушај да се стрига убије, и довео шарлатане из свих крајева Визиме да обрну чин и претворе је у принцезу. Каква шарена дружина! Уврнуте жене, прљаве и вашљиве. Било је јадно.

Отишли су даље и бацили чини – углавном над чинијом и крчагом. Наравно, неки су врло брзо разотривени као преваранти, било од стране Фолтеста, било од савета. Неки су били обешени на палисадама, али недовољно њих. Ја бих их све побесио. Претпостављам да не морам да кажем да је стрига, за то време, забијала зубе у разне врсте људи свако мало, и није марила за преваранте и њихове чини. Или да Фолтест више није живео у палати. Нико више не живи тамо.''

Велерад је застао, попио мало пива, а вештац је чекао у тишини.

''И тако је већ седам година, Гералте, јер је рођена пре око четрнаест година. Имали смо и пар других брига, као што је рат са Визимиром од Новиграда – вођен због реалних, разумљивих разлога – око граничних постаја, а не због неке принцезе или брачног савеза. Фолтест спорадично наговести брак, и разгледа портерете са суседних дворова, које онда баци у нужник. И с времена на време ухвати га та манија поново, и он шаље коњанике да траже нове чаробњаке. Његова обећана награда, три хиљаде орена, привукла је много особењака, лутајућих витезова, чак и пастира, познатог широм региона као кретен, покој му у души. Али стрига је и даље у добром здрављу. С времена на време зарије своје зубе у неког. Навикнеш се на крају. И барем сви ти хероји који су покушали да обрну чаролију имају сврху – звер се засити на лицу места и не лута ван своје палате. Фолтест има нову палату наравно, крајње лепу.''

''За седам година'', Гералт подиже главу, ''за седам година нико није разрешио ову ствар?''

''Па не.'' Велерадов поглед прострели вешца. ''Јер ствар не може бити разрешена. Морамо се помирити с тим, посебно Фолтест, наш благословени и вољени владар, који ће наставити да поставља такве прогласе на раскршћима. Иако је данас мање добровољаца. Био је један, додуше, али инсистирао је на три хиљаде унапред, па смо га ставили у врећу и бацили у језеро.''
''Превараната још не мањка, онда.''

''Не, далеко од тога'', сложи се кастелан не скидајући поглед са вешца. ''Зато не смеш захтевати злато унапред кад одеш у палату. Ако одеш.''

''Ићи ћу.''

''На теби је. Али запамти мој савет. Док ми причамо о награди, ту је и други део ње. Поменуо сам ти је: принцеза за жену. Не знам ко је то измислио, али ако стрига изгледа као што се прича, онда је то изузетно сабласна шала. Без обзира на то, било је много будала који су отрчали у палату да постану део краљевске породице. Два обућара, да будем прецизнији. Зашто су обућари толико будаласти, Гералте?''

''Не знам. А вешци, кастелане, јесу ли и они покушали?''

''Било је неколико. Али кад су чули да треба да се скине чин, а не да се убије стрига, углавно би слегли раменима и отишли. То је један од разлога због чега је моје поштовање према вешцима порасло Гералте. А један је дошао, малђи од тебе – заборавио сам му име, ако га је и дао. Он је покушао.''

''И?''

''Принцеза са очњацима је раширила његове изнутрице на солидној удаљености.''
Гералт климну. ''И то су били сви?''
''Био је још један.''

Велерад је остао тих неко време, а вештац га није пожуривао.

''Да,'' кастелан рече коначно. ''Био је још један. У почетку, кад Фолтест му је запретио омчом ако убије или повреди стригу, само се насмејао и почео да пакује своје ствари. Али онда'', Велерад се нагну над сто, а глас му постаде скоро шапат, ''преузео је задатак. Видиш Гералте, постоје одређени мудри људи у Визими, на високим положајима, којима је било доста свог овог посла. Прича се да су ти људи убедили вешца, у тајности, да се не бакће са чинима него да одмах убије стригу, и каже краљу да је чаролија оманула и да је његова драга кћер убијена у самоодбрани – несрећа на послу. Краљ би, наравно, био бесан, и не би исплатио ни орен награде. Али то би био крај свему. Вештац нам је одговорио да бисмо могли да одјуримо стригу сами за џабе. Па, шта смо могли? Скупили смо новац, цењкали се... али ништа из тога није изашло.''

Гералт подиже обрве.

''Ништа,'' понови Велерад. ''Вештац није хтео да покуша те прве ноћи. Луњао је около, лежао у заседи, лутао по комшилуку. Коначно је, кажу, видео стригу на делу, јер она се не извлачи из крипте само да протегне ноге. Видео ју је и клиснуо исте ноћи. Без речи.''

Гералтов израз се мало изменио у нешто што је требало да буде смешак.

''Ти мудри људи,'' рекао је, ''они још увек имају новац, без сумње? Вешци не узимају новац унапред.''

''Без сумње још увек имају'', рече Велерад.
'
'Кажу ли гласине колико нуде?''

Велерад се осмехну, показавши зубе. ''Неки кажу осам стотина...''

Гералт одмахну главом.

''Остали,'' промрмља кастелан,''говоре о хиљаду.''

''Није много, узевши у обзир да гласине често претерују. А и краљ нуди три хиљаде.''

''И не заборави венчање'', подругну се Велерад. ''О чему ти причасш? Очигледно је да нећеш добити три хиљаде.''
'
'А како је то очигледно?''

Велерад лупи по столу. ''Гералте, не квари мој утисак о вешцима! Ово траје већ више од седам година! Стрига доврши до педесет људи годишње, мање сад кад људи заобилазе палату. О не, пријатељу! Верујем ја у магију. Видео сам је поприлично, и верујем, до одеђене границе, у способности вештаца и чаробњака. Али све ове бесмислице око подизања клетве су измиђљене од стране грбавог, побенавелог старца који је изгубио разум својом пустињачком дијетом. То је глупост у коју нико сем Фолтеста не верује. Ада је родила стригу јер је спавала са братом. То је истина, и ни једна чин неће помоћи. Сад кад стрига прождире људе – као што стриге раде – мора бити убијена, и то је то. Слушај: пре две године, сељаке у некој рупи Богу иза ногу мучио је змај који им је прождирао овце. Кренули су сви заједно, пребили змаја до смрти, и нису чак ни помислили да је то нешто вредно хвалисања. Али ми у Визими чекамо на чудо и замандаљујемо врата сваког пуног месеца, или везујемо криминалце за кочеве испред палате, надајући се да ће се звер заситити и вратити у свој саркофаг.''

''Није лош метод'', вештац се насмеја. ''И има ли мање криминалаца?''

''Ни један једини.''

''Куда до палате, оне нове?''

''Одвешћу те лично. А шта је са предлогом мудрих људи?''

''Кастелане'', рече Гералт, ''зашто делати у журби? На крају крајева, заиста бих могао имати несрећу на послу, независно од мојих намера. За сваки случај, мудри људи би требало да смисле како да ме спасу од краљевог гнева, и спрема тих хиљаду и пет стотина орена о којима гласине говоре.''

''Речено је хиљаду.''

''Не, господару Велераде'', рече вештац категорично. ''Вештац коме је понуђено хиљаду побегао је чим је угледао стригу, без цењкања. Дакле, ризик је већи од хиљадарке. Да ли је већи и од хиљаду и петсто, остаје да се види. Наравно, унапред ћу вам рећи збогом.''

''Гералте?'' Велерад се почеша по глави. ''Хиљаду и две стотине?''

''Не. Ово није лак задатак. Краљ нуди три, а понекад је лакше подићи клетву него убити. А неко од мојих претходника би то већ урадио, или би убио стригу, да је то тако просто. Мислиш да су доволили да буду прождрани због страха од краља?''

''Онда вешче,'' Велерад климну чежњиво, ''наш договор стоји. Само један савет – не говори краљу о могућој незгоди на послу.''

Глава 3


Фолтест је био витак, и има је лепо – можда и превише лепо – лице. Имао је мање од четрдесет година. Помисли вештац. Краљ је седео у патуљачкој столици, направљеној од црног дрвета, ногу испружених ка огњишту, код ког су се два па грејала. Крај њега је на шкрињи седео круоно грађен човек с брадом. Иза краља стајао је још један, богато одевени човек са поносним изразом лица. Магнат.

''Вештац из Ривије'', рече краљ након тренутка ћутања, који је уследио након Велерадовог представљања.

''Да, Ваше Величанство.'' Гералт погну главу.

''Шта ти је тако оседело косу? Магија? Видим да ниси баш толико матор. То је била шала. Не одговарај. Имаш солидно искуство, претпостављам?''

''Да, Ваше Велочанство.''

''Волео бих да чујем нешто о томе.''

Гералт се још више пови. ''Ваше Величанство, знате да наш кодекс рада забрањује говоримо о
нашем послу.''

''Згодан кодекс, вешче, баш згодан. Али реци ми, да ли си кад имао посла са сприганима?''


''Да.''

''Вампирима, лешијама?''

''И са њима.''

Фолтест је оклевао. ''Стригама?''

Гералт подиже главу, и погледа краља право у очи. ''Да.''

Фолтест скони поглед са вешца. ''Велераде!''

''Да, блажено Величанство?''

''Јеси ли га упознао са детаљима?''

''Да, блажено Величанство. Он каже да се чаролија бачена на принцезу може рашчинити.''

''То сам и сам знао већ јако дуго. Како, вешче? О наравно, заборавио са, твој кодекс рада. У реду. Само ћу нешто напоменути. Неколико вештаца су већ били овде. Велераде, јеси ли му рекао? Добро. Дакле знам да ти је специјалност убијање, пре него дизање клетви. То не долази у обзир. Ако и падне и длака с главе моје кћери, твоја ће се глава наћи на плочнику. То је све. Острите, лорде Сегелен, останите и дајте му све информације које су му потребне. Вешци увек питају много питања. Нахраните га и пустите да остане у палати. Нећу да ми лута од механе до механе.''

Краљ устаде, звизну својим псима и крете ка вратима, размичући сламу која је покривала под одаје. Зауставио се пред вратима.

''Ако успеш, вешче, награда је твоја. Можда чак и додам нешто ако урадиш посао како треба. Наравно, бесмислице које шири прости свет у вези брака са принцезом немају ни зрнце истине. Надам се не верујеш да бих дао руку своје кћери потпуном странцу?''

''Не Величанство, не верујем.''

''Добро. То показује да имаш мало мудрости.''

Фолтест оде, затворивши врата за собом. Велерад и магнат, који су стајали све време, одмах седоше за сто. Кастелан доврши краљев полупразни пехар, гвирну у крчаг и опсова. Острит, који је сео на Фолтестову столицу, попреко погледа Гералта, све врее гладивши изрезбарене наслоне за руке. Сегелин, брадати човек, климну ка Гералту.

''Седи вешче, седи. Вечера ће ускоро бити послужена. Шта би желео да знаш? Кателан Велерад ти је већ све рекао. Знајући га, пре ће бити да ти је рекао превише него премало.''

''Само пар питања.''

''Питај.''

''Кастелан је рекао да је, након што се стрига појавила, краљ позвао много Знајућих.''

''То је тачно. Али немој говорити стрига, већ принцеза. Лакше избећи грешку у краљевом присуству – и све њене последичне непријатности.''

''Да ли је било и неких познатих особа међу Знајућима? Неко славан?''

''Било их је таквих, тада и касније. Не сећам се имена. А ти, лорде Острите?''

''Не сећам се,'' рече магнат. ''Али знам да су многи уживали у признањима и слави. Било је много речи о томе.''

''Да ли су се сложили око тога да се чин може подићи?''

''Нису се они слагали скоро ни око чега,'' насмеја се Сегелин. ''Али такво је мишљење било изнето. Требало је да буде једноставно, без икакве потребе за магијским способностима. Како сам схватио, било је довољно само да неко проведе ноћ – од сумрака до трећег оглашавања петлова – крај саркофага.''

''Једноставно заиста'', зафркта Велерад.

''Волео бих да чујем опис... принцезе.''

Велерад скочи са столице. ''Принцеза изгледа као стрига!'', узвикну. ''Као најстригастија стрига за коју сам икад чуо! Њено краљевско Височанство, проклето краљевско копиле, високо је четири кубита, грађено као буре пива, чељуст која се протеже од ува до ува и чупаву црвену косу! Њене шапе, са канџама као у дивље мачке, висе до земље! Изненађен сам што треба да пошаљемо њен портрет у пријатељске дворове! Принцеза, куга је однела, има већ четрнаест година. Време је да се њена рука понуди неком принцу!''

''Полако Велераде'', одсече Острит, бацивши поглед ка вратима. Сегелин се бледо осмехну.

''Опис, иако живописан, је у разумној мери тачан, и то је оно што си хтео, зар не вешче? Велерад није поменуо да се принцеза креће невероватном брзином, и да је изузетно снажна за своју висину и грађу него што би неко претоставио. И још јој је четрнаест година, ако је то уопште важно.''

''Јесте,'' рече вештац. ''Да ли се напади на људе дешавају само за време пуног месеца?''

''Да,'' одговори Сегелин, ''ако напада изван старе палате. Унутар палате људи увек умиру, без обзиран на месечеву мену. Али она излази ван палате увек за време пуног месеца, а понекад чак ни тад.''

''Да ли је било и напада по дану?''

''Не.''

''Да ли увек прождере своје жртве?''

Велерад жестоко пљуну на сламу.

''Хајде Гералте, ускоро ће вечера! Пих! Поједе, узме залогај, остави са стране, зависи – од расположења, без сумње. Једном је само одгризла главу, другог растргла, а неколико оглодала до кости, начисто их осусшила , може се рећи. Проклета мајчина...''

''Пази, Велераде'', плану Острит. ''РЕци шта год пожелиш о стриги али не вређај Аду у мом присуству, као што се не би усудио у краљевом!''

''Да ли је ико ког је напала преживео?'', упита вештац, наизглед не обраћајући пажњу на магнатов испад.

Сегелин и Острит се погледаше.

''Да,'' рече брадоња. ''На самом почетку, пре седам година, бацила се на два војника који су чували стражу пред криптом. Један је побегао...''

''И онда'', прекиде Велерад, ''био је још један, млинар ког је напала близу града. Сећате се...?''

Глава 4


Наредног дана, касно увече, млинар је доведен у малу одају изнад стражарнице у којој је вештац био смештен. Водио га је војник у капуту са капуљачом.

Разговор није донео никакве битне резултате. Млинар је био престрављен; мрмљао је и замуцакивао, а његови ожиљци рекли су вешцу више од млинара. Стрига је могла да разјапи вилицу имресивно широко и имала је јако оштре зубе, укључујући веома дуге горње очњаке – четири комада, по два са сваке стране. Канџе су јој биле оштрије него код дивље мачке, али мало мање савијене. И само због тога је млинар успео да се спасе.

Завршивши испитивање, Гералт климну главом млинару и војнику, давши им знак да могу да иду. Војник гурну сељака кроз врата и скиде капуљачу. Био је то Фолтест лично.

''Седи, не устај'', рече краљ. ''Ово је незванично. Јеси ли задовољан разговором? Чуо сам да си био у палати јутрос.''

''Да, Величанство.''

''Када ћеш почет да радиш на свом задатку?''

''Има четири дана до пуног месеца. Након тога.''

''Волео би да унапред бациш поглед на њу?''

''Нема потребе. Али, напунивши стомак, с.. принцеза ће бити мање активна.''

''Стрига, господару вешче, стрига, немојмо се играти дипломатије. Биће принцеза након свега. И у вези с тим сам дошао да разговарамо. Одговори ми незванично, јасно и гласно: хоће ли упалити или не? Немој да се кријеш иза свог кодекса.''

Гералт протрља чело.

''Потврђујем, Величанство, да се клетва може разбити. И, осим ако не грешим, може се разбити тако што ћу провести једну ноћ и палати. Треће оглашавање певца, уколико затекне стригу ван саркофага, окончаће чин. То је оно што се обично ради са стригама.''

''Тако просто?''

''Није просто. Прво, морате преживети ноћ. Онда, постоје и изузеци од правила, на пример не једна ноћ него три. Заредом. Постоје и случајеви који су, па... безнадежни.''

''Да'', одговори Фолтест. ''То упорно слушам од неких људи. Убиј чудовиште, јер је неизлечив случај. Господару вешче, сигуран сам да су већ говорили с тобом. Јесам ли у праву? Исеци људождерку до смрти одмах, и реци краљу да се другачије није могло. Нећи платити, али они хоће. Врло згодно. И јефтино. Јер ће краљ наредити да се вештац обеси, или да му се одруби глава, а злато ће остати у њиховим џеповима.''

''Краљ безусловно наређује да се вештац обезглави?''

Фолтест је дуго посматрао Ривијца.

''Краљ не зна'', коначно рече. ''Али би вештац требао да такву евентуалност има на уму.''

Гералт је заћутао за тренутак. ''Намеравам а урадим све што је у мојој моћи,'' рекао је. ''Али, ако крене лоше, бранићу свој живот. Величанство, и ви морате бити спремни на такву евентуалност.''

Фолтест устаде. ''Ниси ме разумео. Очигледно је да ћеш је убити ако то буде неопходно, свидело се то мени или не. Јер ће, иначе, она убити тебе, сигурно и неизбежно. Нећу казнити никога ко је убије у самоодбрани. Али, нећу дозволити да буде убијена без покушаја да буде спасена. Већ је било покушаја да се подметне пожар у старој палати. Гађали су је стрелама, копали су јаме и поставали замке, док нисам обесио неке од њених нападача. Али није у томе ствар. Вешче, слушај!''

''Слушам.''

''Након трећег оглашавања петлова, више неће бити стриге, ако сам правилно разумео. Шта ће остати?''

''Ако све прође како треба, четрнаестогодишња девојчица.''

''Са црвеним очима? Крокодилским зубима?''

''Нормална четрнаестогодишњакиња. Осим што...''

''Па?''

''Физички.''

''Схватам. А ментално? Сваки дан, кофа крви за доручак? Бутина мале девојчице?''

''Не. Ментално... Тешко је рећи. На нивоу, мислим, трогодишњег, или четворогодишњег детета. Биће јој потребна брижљива нега јако дуго.''

''То је очигледно. Вешче?''

''Слушам.''

''Може ли јој се ово поново десити? Касније?''

Гералт је ћутао.

''Аха'', рече краљ. ''Може. И шта онда?''

''Ако умре након дуге несвестице од неколико дана, њено тело ће морати да буде спаљено. Брзо.''

Фолтест се намрштио.

''Не верујем да ће доћи до тога'', додаде Гералт. ''За сваки случај, даћу Вам одређена упутства, Величанство, да би ублажили опасност.''

''Сад одмах? Зар то није прерано господару вешче? И шта ако...?''

''Баш сад'', прекиде га Ривијац. ''Многе ствари могу да се десе, Величанство. Ризик је велики. Могуће једа ћете ујутру пронаћи принцезу, скинуте клетве, и мој леш.''

''И поред свега? Чак и поред моје дозволе да се браниш? Што ти, како ми се чини, и није било толико важно.''

''Ово је озбиљна ствар Величанство. Ризик је велики. Зато морате слушати: принцеза увек мора носити сафир око врата, или још боље, инклузију или сребрни ланчић. Даноноћно.''

''Шта је инклузија?''

''Сафир са ваздушним џепом унутар камена. Поред тога, с времена на време треба палити клеку, жутиловку и јасику у камину у њеним одајама.''

Фолтест се замисли. ''Хвала ти на савету вешче. Послушаћу га ако... А сад ме пажљиво слушај. Ако нађеш да је случај безнадежан, убиј је. Ако скинеш чин а девојчица не буде.. нормална. Ако имаш и најмању сенку сумње да си успешно обавио посао, убиј је. Не брини, немаш се чега бојати од мене. Викаћу на тебе, протераћу те из палате и града, ништа више. Наравно, нећеш бити исплаћен, али можда ћеш моћи да искамчиш нешто од знаш већ кога.''

Обојица су били тихи неко време.

''Гералте.'' По први пут Фолтест ослови вешца по имену.

''Да.''

''Колико истине има у гласинама да је дете овакво какво је јер је Ада била моја сестра?''

''Не много. Чаролија је морала бити бачена, аоне се не бацају саме од себе. Али верујем да је Ваш сношај са Вашом сестром разлог због ког је клетва бачена, а ово је резултат.''

''Тако сам и мислио. То је и оно што су и неки од Знајућих говорили, мада не сви. Гералте? Одакле долазе све ове ствари? Чини, магија?''

''Не знам, Ваше Величанство. Знајући проучавају узроке овог феномена. За нас вешце, знање да усредсређена воља може да узрокује овакве феномене је довољно. То и знање како се са њима борити.''

''И убити их?''

''Углавном. Осим тога, за то нас обично плаћају. Само неколицина захтева разбијање клетве, Величанство. По правилу, људи просто желе да се одбране од опасности. Ако чудовиште има и неколико људи на савести, онда и освета улази у игру.''

Краљ је устао, направио пар корака преко одаје, и застао испред вешчевог мача окаченог о зид.

''Са овим?'', упита, не гледајући у Гералта.

''Не. То је за људе.''

''Тако сам и чуо. Знаш шта Гералте? Идем у крипту с тобом.''

''Не долази у обзир.''

Фолтест се окренуо, блиставих очију. ''Знаш ли, магу, да је нисам видео? Ни кад се родила, ни касније. Бојао сам се. Можда је никад нећу видети, зар нисам у праву? Бар имам право да видим своју кћер док је убијаш.''

''Понављам, не долази у обзир. То је сигурна смрт. И за мене, а камо ли за Вас. Ако моја пажња, моја воља попусти... Не Величанство.''

Фолтест се окрете од Гералта, загледавши се кроз врата. За тренутак Гералт је помислио да ће отићи без речи, без поздрава, али краљ је застао и погледао га.

''Будиш поверење,'' рекао је, ''иако знам каква си битанга. Речено ми је шта се десило у механи. Сигуран сам да си убио оне грибијане само да би се реч раширила, да шокираш људе, да шокираш мене. Очигледно је да си могао да их се решиш без убијања. Бојим се да никад нећу сазнати идеш ли тамо да ми спасеш кћерку, или да је убијеш. Али слажем се. Морам да се сложим. А знаш ли зашто?''

Гералт није одговорио.

''Јер мислим,'' рекао је краљ, ''мислим да она пати. Јесам ли у праву?''

Вештац је фиксирао свој продорни поглед на краља. Није потврдио, није климнуо, није учинио ни најмањи покрет, али Фолтест је знао. Знао је одговор.

Глава 5


Гералт је погледао кроз прозор палате последњи пут. Сумрак је брзо падао. Преко језера, далека светла Визиме су трептала. Било је дивљине око старе палате – појас ничије земље од које се, током седам година, град одсекао, остављајући ништа сем пар рушевина, иструлелих греда и остатке процепаних палисада које очигледно нису биле вредне труда да се раставе и пренесу. На највећој могућој раздаљини – на другој страни насеља – краљ је направио своју нову резиденцију. Високи торањ његове нове палате назирао се у даљини, насупрот плавог неба које је тамнело.

У једној од празних, разрушених одаја, вештац се вратио прашњаво столу код ког се припремао, смирено и педантно.Знао је да има довољно времена. Стрига не би напустила крипту пре поноћи.

На столу испред њега била је мала шкриња са металном опремом. Отворио га је. Унутра, густо спаковане у преграде оивичене сувом травом, стајале су бочице тамног стакла. Гералт је узео три.

Са пода је покупио дугуљасти пакет чврсто обмотан у овчју кожу, и увезан кожним ременом. Одмотао га је и извукао мач са детаљно урађеним балчаком, у црним, сјајним корицама прекривеним редовима рунских знакова и симбола. Исукао је сечиво, које је засјало чистом, сјсјном јасноћом, као код огледала. Био је од чистог сребра.

Гералт прошапта басну и попи, један за другим садржај из две бочице, стављајући леву руку на сечиво мача након сваког гутљаја. Онда, увивши се чврсто у свој црни капут, сео је на под. Није било столица у одаји, као ни у остатку палате.

Седео је непокретан, затворених очију. Његово дисање, испрва уједначено, изненада се убрза, постаде шкрипаво и напето. А онда, потпуно престаде. Смеша која је помогла вешцу да задобије пуну контролу над својим телом је лако направљена од вератрума, стравониума, глога и млечике. Остсли састојци нису имали име на језику људи. За било кога ко није, као Гералт, подвргаван томе још као дете, био би то смртоносан отров.

Вештац изненада окрете главу. У тишини, његов слух, увећан преко сваке мере, лако је ухватио бат корака кроз двориште зарасло у бодљикаву коприву. То није могла бити стрига. Кораци су превише лаки. Гералт набаци мач на леђа, сакри своје ствари у средишту разрушеног димњака, и, тихо попут шишмиша, потрча напоље.

Још увек је било довољно светло напољу да би придошлица могао да види вешчево лице. Човек, Острит, изненадно устукну; невољна гримаса ужаса и одбојности згрчила му је усне. Вештац се иронично насмеја – знао је добро како сад изгледа. Нако испијања банворта, ''монашке крви'' и бистроока, лице поприма боју креде, а зенице покривају целу рожњачу. Али смеса омогућава ономе ко је попије да види и у најгушћој тами, а то је оно што је Гералт желео.

Острит брзо поврати контролу.

''Изгледаш као да си веж леш, вешче,'' рекао је. ''Од страха, без сумње. Не бој се. Донео сам ти олакшање.''

Вештац није одговарао.

''Зар ниси чуо шта сам рекао, ти ривиски шарлатане? Спасен си. И богат.''

Острит показа повећу торбицу у својој руци, и баци је вешцу пре ноге. ''Хиљаду орена. Узми је, попни се на коња и одлази одавде!''

Ривијац не рече ништа.

''Не блени у мене!'' Острит подиже глас. ''И не траћи ми време. Немам намеру да стјим овде до поноћи. Разумеш? Нећу да се чини прекину. Не, ниси погодио. Нисам у савезу са Велерадом и Сегелином. Не желим да је убијеш. Треба само да одеш. Све треба да остане као што јесте.''

Вештац се није померио. Није хтео да магнат схвати колико су његови покрети и рефлекси сада брзи. Брзо се смркавало. Олакшање, с обзиром на то да је и полутама сумрака била прејака за његове проширене зенице.

''А зашто би, господине, све остало као што јесте?'', питао је, трудећи се да сваку реч изговор што спорије могуће.

''Е то,'' Острит поносно подиже главу, ''би требало да те се ни мало проклето не тиче.''

''А шта ако већ знам?''

''Настави.''

''Било би лакше одстранити Фолтеста са престола ако стрига још више преплаши људе? Ако краљевско лудило потпуно згади и магнате, и прости свет, јесам ли у праву?

Дошао сам овамо преко Реданије и Новиграда. Тамо се много прича да у Визими има оних који гледају на краља Визимира као на свог спаситеља и истинског монарха. Али ја, лорде Острите, не марим за политику, или наслеђивање престола, или за револуције у палатама. Ја сам овде да зсвршим свој задатак. Да ли си икада чуо за осећај одговорности и једноставну искреност? За професионалну етику?''

''Пази с ким причаш, скитнице!'' Острит бесно узвикну, ставивиши руку на јабуку мача. ''Доста ми је свега овог. Нисам навикао на овакве дискусије! Погледај се – етика, кодекс рада, морал?! Ко си ти да то причаш? Разбојник који једва да је стигао пре него што је почео да убија људе? Који се клања Фолтесту а њему иза леђа погађа се с Велерадом као унајмљени грубијан? И усуђујеш се да окренеш свој нос на мене, ти кмете? Правиш се да си Знајући? Маг? Ти лукави вешче! Нестани пре него што ударим мачем по твојој губици!''

Вештац није устукнуо. Стајао је смирено.

''Боље да одеш, лорде Острите,'' рекао је. ''Пада мрак.''

Острит направи корак назад, и у тренутку исука мач.

''Сам си ово тражио вешче. Убићу те. Твоји трикови ти неће помоћи. Носим корњачин камен.''

Гералт се насмејао. Репутација корњачиног камена била је колико погрешна толико и популарна. Али вештац није хтео да губи снагу на чини, а још мање да изложи свој сребрни мач контакту са Остритовим сечивом. Спустио се испод усковитланог сечива и, доњим делом шаке и посребреном наруквицом, ударио га по темену.


Глава 6



Oстрит је брзо повратио свест и погледао око себе у потпуној тами. Приметио је да је везан. Није видео Гералта како стоји одмах поред њега. Али схватио је где је и пустио дуги, застрашујући врисак.

''Буди тих,'' рече вештац, ''иначе чеш је измамити напоље пре њеног времена.''

''Ти проклети убицо! Где си? Одвежи ме моментално ти вашко! Висићеш због овога, кучкин сине!''

''Тихо.''

Острит је тешко дисао.

''Оставићеш ме овде да ме она прождере! Везаног?'' питао је, сада тише, прошаптавши погане погрде.

''Не.'' Рече вештац. ''Пустићу те. Али не сада.''

''Ниткове'', просикта Острит. ''Да одвучем пажњу стриги?''

''Да.''

Острит није рекао ништа. Престао је да се мигољи, и лежао је мирно.

''Вешче?''

''Да.''

''Истина је да сам хтео да збацим Фолтеста. Нисам једини. Али јесам једини који га је желео мртвог. Желео сам да умре у агонији, да полуди, да жив иструли. Знаш ли зашто?''

Гералт остаде тих.

''Волео сам Аду. Краљеву сестру. Краљеву метресу. Краљеву курву. Волео сам је.. Вешче, јеси ли ту?''

''Јесам.''

''Знам о чему размишљаш, али није било тако. Веруј ми, нисам бацио ниукакве чини. Не знам ништа о магији. Само једном сам у бесу рекао... Само једном. Вешче? Слушаш ли?''

''Слушам.''

''То је његова мајка, стара краљица. Мора бити она. Није могла да гледа њега и Аду... Нисам ја. Само једном сам, знаш, покушао да их убедим али Ада... Вешче! Био сам ошамућен и тужан... Вешче, да ли сам то био ја? Ја?''

''Више није важно.''

''Вешче? Је ли скоро поноћ?''

''Близу је.''

''Пусти ме. Дај ми још времена.''

''Не.''

Острит није чуо шкрипу поклопца гробнице док се померао, али вештац јесте. Нагнуо се, и својим бодежом пресекао магнатове везе. Острит није оклевао ни тренутка. Поскочио је, ошамућен, трапаво се затетурао, и потрчао. Очи су му се навикле на таму довољно да види пут из главне сале до излаза.

Плоча која је блокирала улаз у крипту се отворила и пала на под уз тресак. Гералт, стрпљиво чекајући иза балустраде степеница, видео је изобличену фигуру стриге убрзавајући брзо и непогрешиво у правцу Остритових све тиших корака. Ни најмањи звук се није чуо од ње.

Страшни, дрхтави, помахнитали врисак запарао је ноћ, уздрмао старе зидове, наставио да се уздиже и пада, вибрира. Вештац није могао тачно да одреди колико далеко је био – његов изоштрени слух га је варао – али је знао да је стрига брзо ухватила Острита. Пребрзо.

Искорачио је у средину сале, и стао тачно код улаза у крипту. Збацио је капут, размрдао рамена, подесио положај свог мача, навукао своје рукавице. Још је имао мало времена. Знао је да стрига, иако добро нахрањена претходног пуног месеца, неће тек тако оставити Остритов леш. Срце и јетра су, за њу, важне резерве исхране за дуже периоде проведене у летаргичном сну.

Вештац је чекао. По његовом прорачуну, остало је још отприлике три сата до зоре. Певање петлова само би га натерало да погреши. Осим тога, вероватно није ни било петлова у комшилуку. Чуо ју је. Довлачила се споро, суљајући по поду. А онда ју је видео.

Опис је био тачан. Непропорционално велика глава постављена на танки врат била је окружена умршеним, коврџавим ореолом црвенкасте длаке. Очи су јој сијале у мраку као у животиње. Стрига је сталјала непокретно, погледа фиксираног на Гералта. Изненада, разјапила је вилицу – као да се поноси редовима зашиљених белих зуба – а онда их залупила уз прасак сличан оном који се чује кад се затвори шкриња. Скочила је, засекавши ка вешцу својим окрвављеним канџама.

Гералт је скочио на страну, и направио брзу пируету. Стрига се очешала о њега, такође окренула около, сечући кроз ваздух. Не изгубивши равнотежу напала је изнова, у полуокрету, зашкргутавши зубима на делић инча од Гералтових груди. Ривијац је одскочио уназад, променивши правац окрета треперавом пируетом да би збунио стригу. Док се повлачио задао је снажан ударац у главу, са стране, сребрним шиљцима постављеним на зглавке рукавице.

Стрига зарежа језиво, испунивши палату гласним ехоом, паде на земљу, укочи се и стаде да завија, шупље и бесно.

Вештац се злокобно осмехну. Његов први покушај, као што се надао, прошао је добро. Сребро је фатално по стригу, као и за већину чудовишта насталих уз помоћ магије. Дакле, било је неке шансе: звер је била као остале, и то је добро ишло уз подизање чини, док би сребрни мач, као последње средство, осигурао његов живот.

Стрига није журила са наредним нападом. Пришла је споро, оголивши очњаке, одбојно балавећи. Гералт се повукао уназад, и, пажљиво поставивши стопало, направио полукруг. Успоравајући и убрзавајући покрете, скретао је стриги пажњу, спречавајући је да скочи. Док је ходао, вештац је одмотао дуги, снажни сребрни ланац, отежан на крају. У тренутку кад се стрига напела и скочила, ланац је зазвиждао кроз ваздух и, увијајући се као змија, обмотао се око створових рамена, врата и главе. Стригин скок постало је котрљање, док је она пуштала продорни врисак. Бацакала се по поду, завијајући ужасно од беса или од горућег бола нанетог од стране омраженог метала. Гералт је био задовољан – да је хтео, могао је да убије стригу без већих проблема. Али вештац није исукао мач. Ништа у стригином понашању му није дало разлог да помисли да је ово неизлечив случај. Гералт се повукао на безбеднију раздаљину и, не испуштајући дрхтаву силуету из вида, удахну дубоко, фокусирајући се.

Ланац пуче. Сребрне карике расуше се као киша у свим правцима, одзвањајући о камен. Стрига, заслепљена бесом, закотрљала се од напада, бесно режећи. Гералт је смирено чекао и, подигнутом десницом, описа Знак Арда испред себе.

Стрига се занесе назад као ударена маљем, али оста на ногама, ипружиши канџе, оголивши очњаке. Коса јој је стајала с краја и лепршала као да хода насупрот снажног ветра. С тешкоћом, један шкрипави корак за другим, полако је напредовала. Али напредовала јесте.

Гералт постаде несигуран. Није очекивао да ће тако једноставни знак да паралише стригу, али такође није ни очекивао да ће га звер тако брто надвладати. Није могао да одржава знак још дуго, било је исцрпљујуће, а стрига није имала да пређе више од десет корака. Спустио је знак изненада, и полетео на страну. Стрига, затечена, полете напред, изгуби равнотежу, паде, склизну преко пода и скотрља се низ степенице до улаза у крипту, зевајући на поду. Њен паклени врисак одјекивао је одоздо.

Да би добио на времену, Гералт потрча до степеништа које је водило у галерију. Није се попео ни до пола кад је стрига истрчала из крипте, убрзавајући као велики црни паук. Вештац је сачекао да се попне за њим уз степенице, а онда скочио преко балустраде. Стрига се окренула на степеништу, залетела и скочила ка њему у запањујућем десетометарском скоку. Није дозволила да је његове пируете овог пута заварају; два пута су њене канџе оставиле свој отисак на Ривијчевој кожној туници. Али још један очајнички снажан ударац рукавице са сребрним шиљцима одбаци стригу у страну, потресавши је. Гералт, осећајући бес како нараста у њему, зањиха се, пови уназад и, једним моћним шутом, обори звер с ногу.

Крик који је произвела био је гласнији од свих претходних. Чак се и малтер окрунио с плафона.

Стрига поскочи, тресући се од неконтролисаног беса и жеље за убијањем. Гералт је чекао. Исукао је мач, описивао кругове у ваздуху, и обилазио око стриге, водећи рачуна да покрети мача на буду у истом ритму као и његови кораци. Стрига није скочила. Пришла је полако, пратећи блиставу пругу сечива погледом.

Гералт се изненада заустави, укочивши се са подигнутим мачем. Стрига, узнемирена, такође стаде. Вештац направи спори полукруг мачем, направивши корак напред у правцу стриге. А онда још један. А онда скочи, фингирајући вртложни покрет својим мачем изнад њене главе.

Стрига се склупчала, повлачећи се цик цак путањом. Гералт је поново био близу, са светлуцавим сечивом у руци. Очи му засветлуцаше претећим сјајем, проукло режање изби кроз стиснуте зубе. Стрига се одмакла, одгурнута снагом концентрисане мржње, беса и насиља који су избијали из нападача, и ударали је у таласима, пробадајући њен ум и тело. Ужаснута и повређена осећањима њој непознатим, испустила је танко, дрхтаво цвиљење, окренула се у месту и отрчала у очајничком, лудачком бекству низ мрачну мрежу ходника палате.

Гералт је стајао дрхтећи у средини сале. Сам. Требало је много времена, мислио је, пре него што је овај плес на ивици амбиса, овај луди, смртоносни балет борбе, достигао жељени ефекат, омогућивши му да физички постане једно са својим противником, да досегне подслојеве концентрисане воље која је прожимала стригу. Злу, уврнуту вољу из које је стрига рођена. Вештац задрхта на сећање о преузимању тог зла да би га преусмерио, попут огледала, против чудовишта. Никада пре није наишао на такву концентрацију беса и убилачке помаме, чак ни код базилиска, који су уживали сврепу репутацију због тога.

И боље, мислио је док је ходао до улаза у крипту и црнила које се из ње ширило попут огромне гомиле. И бољи, и јачи, био је удар који је стрига примила. Ово ће му донети још мало времена док се звер не опорави од шока. Вештац је сумњао да може да понови нешто тако напорно. Еликсири су слабили, и још је остало много времена до зоре. Али стрига није могла да се врати у своју крипту пре првог светла, или би сва његова мука била узалуд.

Сишао је низ степенице. Крипта није била велика; било је места за три камена саркофага. Плоча која је покривала први гурнута је са стране. Гералт извуче трећу бочицу испод тунике, брзо испи њен садржај, попе се у гробницу и испружи у њој. Као што је и очекивао, била је ово двострука гробница – за мајку и кћерку.

Само што је повукао плочу назад кад је поново чуо стригино режање. Лежао је на леђима крај Адиног мумифицираног леша и поставио Знак Ирдена унутар плоче. Спустио је мач на груди, поставио мали пешчаник са светлуцавим песком крај њега, и прексрстио руке. Више није чуо стригине крике док је претраживала палату. Ускоро више није чуо ништа док су ''права љуав'' и селандина почеле да делују.


Глава 7


Када је Гералт отворио очи песак у пешчанику одавно је исцурео, што је значило да је његов сан био дужи но што је намеравао. Начуљио је уши, али није чуо ништа. Чула су му сада функционисала нормално.

Узео је мач и, мрмљајући басну, прође руком преко поклопца саркфага. Онда је лагано гурнуо плочу, неколико инча.

Тишина.

Гурнуо је поклопац даље, сео, држећи своје оружје спремно, и подиже главу изнад гробнице. Крипта је била мрачна, али вештац је знао да напољу свиће. Упалио је светло, упалио минијатурну лампу, и подигао је, бацајући чудне сенке по зидовима крипте. Била је празна.

Искобељао се из саркофага, болан, укочен, хладан. А онда ју је видео. Лежала је на леђима на поду гробнице, гола и онесвешћена.

Била је јако ружна. Мршава са малим, уздигнутим грудима, и прљава. Њена коса – ланено црвена – допирала јој је скоро до струка. Поставивши лампу на плочу клекнуо је крај ње и нагао се. Усне су јој биле бледе, а лице крваво тамо где је ударио њене јагодице. Гералт скиде своје рукавице, склони мач у страну, и, без икакво губљења времена, подиже њену горну усну својим прстом. Зуби су јој били нормални. Посегнуо је за њеном руком, закопаном испод умршене косе. Пре но што ју је узео, видео је њене оторене очи. Прекасно.

Ударила га је канџама преко врата, дубоко засекавши. Крв јој је испрскала лице. Завијала је, ударивши га у очи другом руком. Пао је на њу, зграбивши је за зглобове, притискајући је на под. Запарала је ваздух зубима – сада прекратким – испред његовог лица. Ударио ју је у лице својим челом, и приковао је још јаче. Није било много времена. Вештац опсова и уједе је за врат, одмах испод уха. Зарио је своје зубе дубоко и стискао ох све док њено нељудско завијање није постало оштро, очајничко вриштање а онда пригушено ридање – плач четрнаестогодишње девојчице.

Пустио ју је кад је престала да се креће, осовио се на колена, откинуо парче платна из џепа на рукаву и притиснуо га на врат. Дохватио је мач, поставио сечиво под девојчицино грло, и нагнуо се над њенм руком. Нокти су били прљави, сломљени, окрвављени али... нормални. Потпуно нормални.

Вештац је устао са тешкоћом. Лепљиво-влажно сивило раног јутра хрлило је кроз улаз у крипту.Направио је корак ка степеницама, али се затетурао и тешко сео на под. Крв је куљала кроз натопљено платно у његову шаку, и текла му низ рукав. Одвезаао је тунику, скинуо кошуљу, отцепио неколико трака тканине и обмотао их око врата, знајући да нема много времена, да ће се ускоро онесвестити... Успео је. И онесвестио се.

У Визими, преко језера, петао, кострешећи перје на хладниј роси, промукло кукурикну по трећи пут.


Глава 8


Угледао је избељене зидове и плафонске греде мале одаје изнад стржарнице. Помери је главу, уз болну гримасу, и застењао. Врат му је био завијен, чврсто, темељно, професионално. ''Лежи мирно вешче'', рече Велерад. ''Лежи, не мичи се.''

''Мој... мач...''

''Да, да, наравно, шта је вешцу важније од његовог сребрног мача. Овде је, не брини. И мач, и мали ковчежић. И три хиљаде орена. Да, да, не говори ни реч. Ја сам испао глупа будала, а ти мудри вештац. Фолтест то понавља изнова и изнова већ два дана.''

''Два...''

''О да, два. Пресекла ти је врат веома темељно. Могло је да се види све унутра. Изгубио си велику количину крви. Срећом смо пожурили у палату одмах након трећег оглашавања петла. Нико те ноћи није спавао у Визими. Било је немогуће, направио си ужасну буку. Да ли те моје причање замара?''

''Прин...цеза?''

''Принцеза је као принцеза. Мршава. И помало тупава. Непрестано цмиздри и мокри у кревет. Али Фолтест каже да ће се то променити. Не мислим да ће се променити на горе, а ти Гералте?''

Вештац затвори очи.

''Добро. Ја сад одох, вешче. Одмарај.'' Велерад устаде. ''Гералте? Пре него што одем, реци ми, зашто си покушао да је изгризеш на смрт? А? Гералте?''
Вештац је заспао.

Hvala Lunare! Ali mogao si download link da postaviš

Hvala Tresnjo Toga se nisam setio. Uradicu tako kad prevedem sledecu pricu. Planiram da uradim celu "Poslednju zelju"

Čekaj, a sa kog jezika prevodiš?

Sa engleskog. Poljski ne znam, a imam knjigu prevedenu na engleski, pa vucem odatle...

Cool Poprilično posla, ali nemoj da odustaješ, možda ti se i isplati Rekoh, možda zna poljski, to bi bilo zanimljivo

good job Lunar
Zna li neko šta se dešava sa onim našim forumom za prevođenje? Nije me bilo neko vrijeme pa nisam u toku (sorry za oftopikovanje )

Hvala drugari! Sto se tice foruma za prevodjenje, ne znamo jos nista. To je Ketina ideja, ako ne gresim, pa cemo videti sa njom kad dodje s mora...

Nije moja. -.- Ja sam napravila forum, a ideja je...ne sećam se čija. Meni su samo rekli da napravim forum.

Dez bre Keti Kako je bilo na moru ?

Spam!!!! https://winterfell.darkbb.com/t795p300-spam-tema#42967

Hvala na ovom silnom prevodu druze, nego da te pitam koliko uopste ima glava ova knjiga? Vidim da si preveo za sada 8, mada je 8-a mnogo nesto kratka...
E, da, i je li ovo prva knjiga o lovcu na vestice?

on je preveo sam prvu pricu. Svaka prica je podeljena u 7,8 glava.

sta znaci prica u ovom slucaju? koliko ima prica u 1 knjizi? koliki je ovo preveden procenat prve knjige u serijalu?

Ima 6 ili 7, ne secam se tacno. Trenutno radim na prevodu price "Pitanje cene" iz iste zbirke. Kad prevedem, prepravicu sve greske u sintaksi i pravopisu, pa cu postaviti negde za skidanje. Ako sve prodje kako treba, i ako vam se svidi konacni proizvod, ko zna, mozda krenem da radim i naprevodu "Krvi vilenjaka". Napominjem da su sve price na ojima trenutno radim vec prevedene i u prodaji.