Novi FRP-prva grupa

Ja sam pobegla od oca koji je hteo da me na silu uda kako bi sebi obezbedio političke saveznike. Želim da odem kod dede koji živi na jugu, kraj mora, ali taj put je dug i opasan pa sam rešila da ostanem par dana u krčmi u Dandersonu kako bih se osvežila.

Lutajuci severom, sretao sam izbeglice, vidjao orkove i slusao glasine... Zaputio sam se u Danderson zbog obecanja zlata i slave.

Putovanje nije bilo preterano uzbudljivo. Osim nekolicine razbojnika koji su zavrsili posecenih vratova duz puta, par divljih zveri, niko nije ugrozio moje putovanje. Zadnja noc, doduse, je bila interesantna... Kisa me je uhvatila iza sumraka, munje su sevale nebom, a gromovi tutnjili u daljini. Stresao sam se, i obmotao ogrtac malo bolje oko sebe... Nakon par minuta, bio sam potpuno mokar. Najednom, moj konj se ukopao u mestu. Sirota zivotinja je nervozno rzala, i pokusavala da se skloni od necega... Ork-strela je proletela pored moje glave, i par orkova, izvidjaci, su izleteli iz senke sume... Pravo ka meni. Pa... Prvi nije ni stigao do mene. Zavrsio je sa teskim bodezom u oku. Drugi, je, pak, dosao vrlo blizu. Previse blizu. Oborio me je sa konja. Uspravio se i obrusio sekirom ka meni. Otkotrljao sam se u stranu, i nekako, uprkos mojim prignjecenim rebrima skocio na noge. Isukao sam mac. Cudo se ponovo bacilo na mene. Bacio sam se u stranu i otkotrljao iza orkovih nogu. Zasekao sam ga iza kolena, i onda mu jednim potezom, iz okreta, odrubio glavu. Stresao sam se. Mesto gde sam udario u zemlju je zigalo, a kisa je dobovala sve jace. Moj konj je pobegao... Nastavio sam do Dandersona pesice. Sva sreca, pa nije bilo daleko. Do zore sam vec bio udobno smesten u krcmi...

,,Dužnost je na prvom mestu'' je oduvek bio moto nas, vojnika koji smo svaki dan čuvali granicu od orkova. Zato sam posle okupljanja devedeset vorloka na jednom mestu shvatio da nešto nije uredu, a i stvarno je bilo prokleto loše kad izgubiš celu četu . Uzjahao sam i krenuo prema brdu odakle smo se sjurili kako bi video da li ima živih strelaca. Tu sam našao samo dva čoveka, dok je jedan bio teško ranjen i umirao je. Drugi je imao plamteće oči i zarežao je na mene kada sam se približio, te sam ih ostavio i krenuo.

Većih nevolja na putu do Novog Dandersona nije bilo. Novi Danderson je bio gradić, sagrađen pre nekoliko godina. Tu su ljudi uglavnom stajali da se odmore,kako bi za nekoliko dana stigli do glavnog grada prolazeći kroz uglavnom pitome krajeve.

Kad sam već mogao ugledati kapije naše prestonice sa jednog brda, dve osobe su izašle iz šipražja. Jedan je bio nizak,nabijen čovek, naoružan dobrim,srebrnim mačem, dok je drugi bio visok suvonjan i tek u svojim ranim dvadesetim. Držao je vile. Ali dobro naoštrene. ,,Mi smo gradska militia (glupo mi na srpskom) '', rekao je niski približavajući mač mom stomaku, ,,baci svoje oružje''. Ali sam znao da je to stari trik razbojnika. Moja sablja je sevnula brzinom munje,i odsekla mu glavu, dok su se oštre mamuze zabile u čelo drugog razbojnika. Na mestu je pao.

Prišao sam kapijama grada koje su bile otvorene. Jedan samostrel se promolio sa zidina, čak i jedna patuljačka musketa, ali su odmah nestale i ušao sam u grad. Car je bio na drugom kraju i znao sam da će mi trebati dosta vremena da se probijem kroz gužvu ovog užurbanog grada. Ali sam se posle pola sata probio do zatvorene kapije koja je vodila do careve palate. Jedan stražar je uperio koplje u mene. ,,Ime,prezime,rasa'', upitao je izrazito zlobnim glasom. Samo sam pokazao oznaku kapetana. On je odmah povikao naredbu za otvaranje kapije,te sam ušao. Odlučio sam da odem odspavam do jutra,sada je već veče. Otišao sam kod carevog kovača kojeg sam poznavao te prespavao kod njega.

Ujutro sam se probudio u tamnici.

I ja i Delfdin, patuljacki trgovac, smo bili iskusni naratori kroz te krajeve. Znali smo svaku precicu, svaku pecinu gde mozemo da prespavamo i svaki klanac gde opasnost vreba. Prvih nekoliko desetina milja sam smo samo nailazili na orkove i razbojnike, male grupice od po 2,3 koji su najcesce zavrsavali pod mojom strelom ili delfdinovom puskom. Tako je bilo sve dok nismo naisli na nesto neocekivano...
Ja sam bio na redu da izvidjam put u jednoj od juznih suma i tako skacuci sa hrasta na hrast sam cuo i primetio nesto u daljini... nesto veliko. Prisao sam blize. Na moje cudo to je bila povorka, kilometarska povorka orkova. Nisam hteo da im odvratim paznju zato sam neprimeceno odjuro ka karavanu i rekao saputniku:
"Promena plana. Idemo drugim putem."
Patuljak me je upitno pogledao.
"Ne zelis da znas"
Okrenuvsi karavan ka zapadu pokusali smo da obidjemo povorku i ucinilo nam se da smo uspeli to bez previse opasnosti... ali smo se prevarili.
Izvidjacka grupa od 5 orkova nas je opkolila. Prvi je refleksno dobio strelu u grudi i pao sa grane na kojoj je stojao. Drugi je zavrsio kad ga je delfdinov konj ritnuo prednji nogama u grudi polomivsi mu vecinu rebara. Treci je bio vest pa je iz skoka srusio mene sa konja. Padavsi izvukao sam jedan od dva dugacka noza iz kanija. Ork nije nista mogao da uradi sa svojom dvorucnom sekirom u padu dok sam mu ja zabijao noz u slepoocnicu. Bacivsi mrtvog orka sa sebe video sam da je Delf sisao sa konjao i borio se prsa u prsa sa orkom. Bojne sekire su sevale na sve strane, ali je patuljkova sekira bila preciznija i zavrsila u orkovom vratu. Tek onda sam video da ima veliku rasekotinu preko leve podlaktice od udarca sekire. Peti je gledajuci to sve sa drveta pokusao da pobegne, ali neuspesno. Izvadio sam strelu uzeo luk i zabio mu strelu u nogu. Pad sa 40 stopa visine je bio dovoljan da dovrsi orka. Ja sam imao samo malu posekotinu na licu od pada ali je delfova ruka bila ozbiljnija. Zavezao sam mu platno oko ruke i usijanim macem, uz njegov vrisak, zatvorio ranu. Posle 2 dana smo stigli u danderson i pronasli krcmu u kojoj smo prespavali.

Ovo mi je bio prvi put da sam napustila sume u kojima sam se rodila.Sa ceznjom sam se osvrnula ali sam se naterala da nastavim.Uostalom zelja da spasim tu sumu me je i gurala napred.Ucinicu bilo sta da taj cilj i ostvarim.Put je prosao lagodno osim nekoliko mojih ispada zbog nepoznavanja spoljasnjeg sveta.Sledeceg jutra stigla sam u jednu ''krcmu'' kako ih ovde zovu.Stvarno cudno.Smestila sam se a kada mi je gazdarica ponudila da se okupam nakog napornog puta osetila sam zar na licu.Ljudi su tako netakticni.

''Ne molim te to nisam bio ja''
Ponovo sam pogledao u opis.Ovaj covek je savrseno odgovarao.Cak je i imao akcenat koji je narucilac pokusao da mi objasni.Bolje bi mu bilo da je to on nakon sto sam se probio kroz njegovu odbranu.A ionako sam bio nestrpljiv.Zedj me je savladavala.Zgrabio sam ga i izdigao od zemlje.Poceo je da mase nogama ali za njega je bilo suvise kasno.Zario sam zube u njega i odmah osetio slast i energiju koja mi se polako vracala.Ne volim da budem dugo gladan.
Ali pitanje je bilo sta sad?

Za Ergona: Vrata tamnice se otvorise uz skripu i udje tamnicar sa zlokobnim osmehom na licu:
Hajde izlazi visoki lord zeli da te vidi.

Prokletstvo, pomislio sam u sebi. Visoki Lord Deigon je bio poznat po svojoj lošoj naravi i svi su znali da je kratkog fitilja. Verovatno će ga obesiti i niko...

Vezali su mi oči i krenuli da me guraju po hodnicima. Pod povezom je bilo mračno, a i vrtelo mi se u glavi. Misli su bile uzburkane, mogao sam da osetim, i ja njima nisam upravljao. Najviše tama.

Izgubio sam pojam o vremenu kada su me najzad odvezali, i prvo što sam ugledao posle mora tame bilo je ljigavo lica visokog lorda, namršteno.. ,,Hundor,Hundor'', bolešljivim glasom je progovorio, ,,drago mi je što se ponovo vidimo.. Davno je bilo kada smo se sreli u Masanantesu...''

Prokletsvo. Prokletstvo. Kako je baš toga morao da se seti. Jedino je moj odred sa kojim je bio tamo znao to, jedino odred i onaj misteriozni bledi čovek, visoki lord, kojem je prokleto zanimljivo bilo da pomaže u ubijanju njih. Kultista. Bilo ih je oko stotinu kultista, muškaraca,žena,dece i staraca, svi skoro bez duše posvećeni onom njihovom prokletom bogu Sainu, Satonu ili kako već. Bili su mrtvi za jedno veče.

,,Suprostavili su nam se, gotovo devetoro iz mog prvog odreda je bilo mrtvo, a još stotine ljudi je bivalo ubijeno ako su bili namamljeni u selo. Uostalom,ubijali ste ih i vi, gospodaru. I vi''
,,Kako se usuđuješ da tako nešto kažeš. Čoveče, ja se zalažem za mir, za mir, i za ništa više. Bogova mi.

Sad sam primetio da više nema stražara u sobi. Onda je lord tiho dodao.

,,Možda ćeš jednog dana saznati ko sam ja, mi.. Sada, imaš dva sata da odeš iz ovog dela grada. Zavuci se u neku bednu krčmu ili beži daleko kapetane, daleko. Ne vraćaj se u Danderson.''

,, Ali moram javiti kralju nešto, nešto tako bitno da...''

,, Dva sata.

Svako je korisniji živ nego mrtav. Setio sam se te rečenice koju je moj deda, pukovnik Sajler, stalno izgovarao. Izašao sam iz dvorane.

Skup u Dandersonu:
Sat je poceo da odzvanja.
Podne.
Trenutak kada se ljudi, vilenjaci i patuljci sastaju da se dogovore kako da spasu ovaj svet. Sastaju ali ne i dogovaraju.
Tri sata kasnije dogovor nije ni na pomolu:
,,Treba istraziti sta se nalazi iza portala, mozda mozemo naci saveznike" tamo rece Grat, predstavnik lordova faithfula.
Mislis treba naci jos teritorije koju vi ljudi mozete osvojiti. Ne, ja kazem da orcima treba dati sta zele i otici ce rece Elkarin, visoki lord visokih vilenjaka".
,,Da isto si to rekao i nasim precima pre 8000 godina kada su ljudi poceli da osvajaju pa vidis dokle nas je to dovelo" promrmljase Gain i Brost kraljevi severnjackih i juznjackih patuljaka. Kada su shvatili da su istovremeno rekli istu stvar pogledali su se sa mrznjom.
,, Severnjacko kopile" povika Brost uhvativsi se za svoju sekiru
,,Juznjacki mlakonjo" prodra se Gain napravivsi identican pokret.

,,Tisina" odjeknu dvoranom dok su se vrata sa treskom otvorila
Na njima je stajao stranac crne odece i crne kose sa dva maca ukrstena preko ledja.
Ono sto je bilo cudno na njemu je bilo njegovo lice, obicno bez traga vilenjacke bezvremenosti, ali obicnost njegovog lica kvario je samo jedan detalj- njegove potpuno zute oci bez zenica iz kojih je zracila mudrost koja nije odgovarala njegovom izgledu coveka u ranim tridesetim godinama

Lazarius

Svi su culi za Lazarisu ali retko ko ga je video zato sto je retko izlazio iz svoje planinske skole gde je ucio druge slicne njemu drevnim vestinama Witchera

,,Tisina" jos jednom dreknu Lazarius ",,Dok se vi ovde svadjate o stvarima starim 8000 godina orci planiraju da osvoje ovaj svet"
,,Ali sta da ucinimo" prosapta Grat
,,Naravno da ne znate" rece Lazarius vadeci komad papira iz dzepa ,,Dok ste se vi svadjali gledajuci samo na svoju korist i politicku prevlast moji momci su skupljali informacije o lokacijama medjudimenzionalnih portala, a ovo je njihova mapa, zatvorite njih i vojska Oraka vise nece moci da raste."
,,Ali ko ce to uciniti" upita Elkarin
Narednih 5 minuta prodje u nabrajanju sadasnjih i junaka od starine i ubedjivanju da je bas ta rasa sposobna da spase svet.
,,Rekoh tisina" ponovo povika Lazarius. ,,Borba protiv stranih stvorenja je oduvek bio posao Witchera i tako ce i ostati, vase je samo da sa vasim vojskama udarite i pobedite orke jednom kad zatvorimo portale. A sto se tice heroja vec mislim da znam odgovarajuce" rece Lazarius uz zagonetni osmeh polako izasavsi iz velike dvorane.

Za Ergona

Hurgon je isao ulicom kad odjednom nalete na stranca u crnom pod kukuljicom.

,,Ubica'', bila je moja prva pomisao kad sam video visokog čoveka u crnom sa dva ogromna mača na širokim ramenima. Ali kada je skinuo kukuljicu otkrio sam ko je.

Witcheri su nekada bili najbliži savetnici kraljeva, lordovi, ubice čudovišta, i bili su cenjeni više od skoro svakog. Sada je poštovanje iščilelo, plemstvo je postalo isključivo čisto ljudsko. Jedino su ostali lovci.

,, Kapetan Hundor '', tiho i zagonetno reče witcher otkrivajući kukuljicu iza koje su se sjajile zlatne oči, ,, zapovednik Sedme čete Druge Armije, jedan od junaka Orških ratova i vođa pokolja u Manasasu. ''

,,Otkud,otkud ti to znaš'' , promrsio sam ja, sad već pomalo uplašen.

,,Ja sam Lazarius, ja sam witcher. Sve ja znam''.

,, Prijatelj ili neprijatelj witcheru'' , pokušavao sam da zvučim grubo.

,,Saveznik. Nisam siguran da sam prijatelj. Drži ovo''.

Dobacio mi je neki stari, težak samostrel i dugu sablju. Oružje po mom izboru. Čudan, čudan čovek.

,, Sad slušaj. Ideš u krčmu ,,Zlatno prase'' gde ćeš ugledati nekoliko ljudi. Prepoznaćeš ih, čudni su, ne brini se. Ti si sa njima, svi oni će znati šta trebaju da urade. a i ti ćeš znati. Pratim te. Protivljenja nema''.

Ponovo onaj zagonetni osmeh. Prokletstvo. Odlučih. Idem do te krčme, pokupim gomilu lakdijaša, izvedem ih iz grada i onda bežim u Severne zemlje. Verovatno sam tražen ovde.

Ne bih to rekao, njegova druga strana je prošaptala.

Probudivsi se u sred noci video sam da nesto nije u redu. U sobi se osecao vonj smrti. Pogledavsi preko sobe video sam nepomicno telo na podu pored Delfovog praznog kreveta. Odmah sam skocio iz kreveta i oprezno dosetao do lesa vadeci bodez iz cipele.
"Ne... NE!!" Kako sam samo glup. Nisam trebao da zatvorim odmah ranu... Trebao sam prvo da proverim dali je rana otrovana!
Ispred mojih nogu je stajao les patuljka. Leva ruka mu je bila skroz trula i jos uvek se videla posekotina na podlaktici. okrenuo sam se ka delu sobe gde smo drzali oruzje. Zgrabivsi svoj mac odsekao sam mu levu ruku i bacio je u vatru. Uz pucketanje se razlozila u pepeo. onda sam uzeo ostatak tela, nabacio ga preko ramena i izasao kroz prozor iz krcme. popeo sam se na krov u nadi da cu naci put ka zidu preko krovova.
"Prokleti patuljci. Sto moraju da budu ovako debeli"
Bolelo me je rame od njegove tezine ali posle 10-ak minuta pentranja po krovovima uspeo sam da stignem na zid.
Poslednji put sam pogledao prijatelja, a onda sam ga bacio preko grudobrana.
Vratio sam se u krcmu, rasprsio malo vatru i proveo ostatak noci u nemirnom snu.

Za Niana:

Ponoc

Vargsona je probusdio neki cudana zvuk, iznad njega je strajao stranac sav u crnom a njegove zute oci svetlele u mraku.
Severnjak u glavnom gradu Faithfula je redak prizor rece stranac.

Dohvatio sam bodez sa kojim sam uvek spavao, i munjevitom brzinom (za standarde ljudi) sam zasekao ka strancevom stomaku. Neko me je, ipak, zgrabio za zglob i brzo razoruzao... Dok sam se dizao, video sam da je stranac vec seo, udobno se zavalio i posmatrao me. Nije treptao.
"Ko si ti? Sta zelis?" - upitao sam ga...
"Nista... I mnogo..." - odgovorio je.
Glas mu je bio hrapav, tih. Ubitacan. Oci su mu i dalje sijale. Konacno sam shvatio ko, ili bolje receno sta je ovaj covek... mutant... Witcher! Ubice cudovista!
"Sta jedan witcher zeli sa jednim obicnim lutalicom?" - pitao sam ga oprezno...